Употреба речи што у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

погледај у мој дневник, преврћи лист по лист: све сам у животу побележио, све — али све саму тугу, све онај големи бол што ми толико година душу раздире...

Па и опет, ја их се радо сећам; радо спомињем та три добра дана, то неколико срећних тренутака; они су мени оно што је путнику, који је у мрачној ноћи залутао, огањ што издалека тиња... Ноћ је тамна, просторија пуста...

та три добра дана, то неколико срећних тренутака; они су мени оно што је путнику, који је у мрачној ноћи залутао, огањ што издалека тиња... Ноћ је тамна, просторија пуста...

Не звече сабље бритке, не — робовски ланци тупим својим јеком буде болом успавану својту оних што на мегдану бојном, светом страшћу занети, викаху: „Смрт или слобода!“ И гле, несрећници!

Тако су, драги пријатељу, судили Маџари Србима, а тако исто и Аустријанци Маџарима. — Ти ли си тај, што ослобођење васцелога Српства тражиш?... — опијен гневом дивљега звера, бесомучним гласом рикаше судија.

очима светлео му је огањ, чело му беше бледо, образи румени — светли пламен побожности и одушевљења преобразио је све што обично беше у створу његову; задркташе му усне, у сувој руци затрепта светлост златног крста.

Изгледаше као чета дивљих Авара, с том једном разликом што у нашој гомили не беше ниједног ратника. Старци, жене, деца — из такога се друштва састојао наш табор, који се и на

Једно вече се издалека чула рика топова. Хуји и тутњи, кâ оно тежак облак што у ваздуху риче и бесни, надимајући горостасне груди, тражи најлепше долине да их ледом мржње своје уништи и упропасти.

гомила не дисаше — слушала је како ваздух, потресан бесомучном борбом, јечи и стење као етером опијени рањеник што шкрипећи зубима, јечи, док му невешти лекари лагано хладним гвожђем коштицу из размрскане деснице чупају.

али ни несрећнијег!... Јер, гле, овако поцепани као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима и својим животом служимо мекушне туђинце... Ал’ доћи ће дан...

насилнике с огњишта нашега, у другој, положивши оружје, мирно примисмо гладне тиране са далеког запада да ону крв што после жестоких бојева заостаде, да је сад питоме немачке стенице кап по кап исисају... . . . . . . . . . . . . . . . .

Ко зна о чему је мислио, чега ли се сећао? Да л’ мојих ил’ својих мука? Или је, можда, сажаљевао цело колено што се у трећој десетини деветнаестога века изродило?... Ја не знам, а он је ћутао.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Љубезна сербска јуносте! Посвештавајући ја ову књигу теби, чрез то ништа друго развје т в о ј е проштење, зато што с т о б о м не живим и оно што| сам ја од других научио т е б и не соопштавам, получити желим.

Посвештавајући ја ову књигу теби, чрез то ништа друго развје т в о ј е проштење, зато што с т о б о м не живим и оно што| сам ја од других научио т е б и не соопштавам, получити желим.

ти ову књижицу, свудћу с т о б о м бити и гди год она доспе и дође, ту ћу се с т о б о м другољубно разговарати, и што добро будем знао драговољно казиваћу т и, и што је најважније: не само за живота но и кад ме не буде на земљи.

год она доспе и дође, ту ћу се с т о б о м другољубно разговарати, и што добро будем знао драговољно казиваћу т и, и што је најважније: не само за живота но и кад ме не буде на земљи.

Притом знај, предрага јуносте, што год добро и полезно ове године од мене получиш да за то ја и ти нашему милостивому и благодјетел|ному З о р и ч у

Ибо оно што сам се ја надао јоште после три или четири године сопственим пристарањем и иждивенијем учинити, то исто у време ове

Знајући ја колико је њ е г о в о м милостивом и благородном серцу пријатно и драго све то што се на ползу и просвештеније младих људи учинити може, ови сасвим његов дар т е б и, п р е д р а г а ј у н о с т е,

Но преимуштество их над свим другим состоји се што оне совершено пристоје како највећим философом и политиком, тако и најпростијем сељаном који само читати могу и свој

Подобне су воздуху и води, које, зато што се свуд и ласно имати могу, не чине се от какве цене, а у самој вешти најнужније су и најполезније на свету.

намеравам приобикнути младе умове да се и сами собом мало помало размршавају, разјашњавају и распрострањавају, у све што чују или читају скроз да проничу, у свачем лажу од истине да распознавају, и сверх свачеса паметно и здраво да мисле и

1 Орао и лисица Орао и лисица учинили су међу собом дружество, и, што би то било всегдашње и постојано, уоговорили су се и согласили да живу у комшилуку да би у потреби један другом могли

Не могући ништа друго, чинила је то што сви слаби творе кад им од силних обида бива: проклиње, и правосудноје небо на освету призивље.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ЗВЕЗДА ПУТНИЦА 1. Да ли те ико на крају пута чека? Је ли ти небо празно без човека? Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима? Или знаш таму јутра које не осване?

И док ме је џелат у конопце плео шта сам то у твоме сјају разумео, па ћутим пред људима што ме хлебом госте и пред судијама спремним да опросте?

Па зар је ово вино за патријарха? Ово амброзија? Ово златно пераје? Пијем, па разумем Краљевића Марка што пола пије, а пола Шарцу даје! Ово је вино заседа у мраку! Жаба у устима, канџа у стомаку!

Ако смо ово пред Косово пили, како смо могли - добро смо и прошли! Боље да су нам браде осмудили но с овим што нам рекоше: добродошли! Боље и гуја да пљуне у лице! Боље и шлем с више рупа него у свирали!

Мудрац међ нама ћути, ћути јер зна да бисмо од оног што би могао рећи највише пречули, мало разумели, па и то мало брзо заборавили.

Сви су вашљиви, прале, регрути, врве ваши по живом лешу, изнад црвене липе што жути анђели се бишту и чешу! Браниоци и нападачи, Тужиоци, жртве и кривци, свети ратници и колачи: вашљивице и

2. Ко је тај што ме стрела и коље и чамов сандук брзо стеса - Док пада чађ на снежно поље за 70 кила меса? Ко је тај што ме гони и

Ко је тај што ме гони и води кроз ватру битке и огањ грипа да једем, спавам, трунем у води, а кров ми само стара липа?

Ко темељ тамници постави сада јој кров завршава. Пророци престоле скућили, али ни ноћу не спавају: од оног што су нас бичем учили бичем нас одучавају!

Над баром што нам се попела до браде, од девет небеса, осам се смрачило, а девето се дими. Све изнад њих се запалило!

Милош у албанском снегу, док га прти друг, који костур посто је пре смрти. Гојко у мору што се брзо склапа пуно нафте и војничких капа. ОПЕТ ВОЈНА Пала Пољска, скоро ће и Москва.

градски затвор (с чијег бих прозора, кад бих се попео себи на рамена, видео можда пијацу с мало снега) остао оно што је и био: затвор, једина чврста, једина стална тачка, кроз све промене и времена.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” „Отверзите мнѣ врата правды, вшедъ въ, ня исповѣмся Господеви.” И Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив.

се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.

Цео тај простор мог живота и народни’ збитија стоји ми јоште живо у памети; и што је старији који догађај, тим га се лакше и точније опомињем.

Из ’Ерцеговине, као што и сада, непрестано су насељавали ове крајеве. Причала ми је моја баба и то: да је слушала, да наши стари, кад су се из

Кад — једне ноћи нестане свију чамаца што су били с наше стране на Сави! Доцније чуо сам да су Немци за једну и ту исту ноћ, од влашке границе уз Дунав и Саву

Ја одем оним Турцима што су са мном патролирали и кажем им: ,Није вајде, не могосмо сачувати, Немци ево де пређоше, но ви идите у Ваљево и

Турци уплашени оду што су брже могли, а ја се вратим несрећном господину Мијушку, и он окрене мени говорити: ,Цар је мене послао к теби да ти

) „Оде наша војска са виса на Ваљево али ни у половине није било оружја (јер су били Турци пређе све покупили што се није могло по шумама у кладе сакрити).

Оно кућа што није било изгорело, Срби раскопају, пенџере и врата и све што се могло одвојити поодносише, и кад пљачке неста, готово

Оно кућа што није било изгорело, Срби раскопају, пенџере и врата и све што се могло одвојити поодносише, и кад пљачке неста, готово сви својим кућама одоше а с нама мало остаде.

Говорим ја једнако Мијушку: ,Пиши нека ћесар шаље што пре своју војску, пак ћемо лакше и наше војнике у скупу држати.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Досадио је већ свакоме у селу М. — Вала, ја не знам има ли кога, ко би се похвалио: да му газда Рака није што закинуо, опањкао га, посмехнуо му се, или макар у чему натрунио.

Барем да има коме оставити — ни пô јада, али сâм као пањ; нигде никог до оног дугачког и сулудастог синовца, што све село тера спрдњу с њиме... Па хајде што граби — нека га ђаво носи — нек граби! Нико се није од арама спомогао.

Па хајде што граби — нека га ђаво носи — нек граби! Нико се није од арама спомогао. Ама што се надуо онако од тешка јордама?

Па хајде што граби — нека га ђаво носи — нек граби! Нико се није од арама спомогао. Ама што се надуо онако од тешка јордама? Где год дође, све ти се он размеће, све се хвали, у свачем се гради најпаметнији.

Па хајде и ту нека га ђаво носи — кад је таки! Него што се онако матор помамио, те не да никаком чељадету с миром проћи?

јер »брате, не може се: године омахнуле, свет се искварио, неће млађи да те слуша, а овамо извлачи и краде где што дочепа«. Његов синовац Паја слуша га у свему: и чува волове и свиње и иде у дрва и воденицу и где год што затреба.

Његов синовац Паја слуша га у свему: и чува волове и свиње и иде у дрва и воденицу и где год што затреба. Само је мало тром и једнако чмава.

уша! — Та макни се сад ћу те овим коцем! — цикну на њ Рака. — Што се гигаш као да су ти јаја у недрима! — Па и он достиже и заокупи назимад, бацивши се за њима коцем, те умало не преби

Псује газда Рака, псује — ама не оставља, што кажу, ни миша у дувару. Разлеже му се псовка по свем селу. Људи, неки на раду, неки код своје куће, тек се само

Механа је у селу М.... грађена сасвим по плану, као што су већ обично у нас механе по селима и друмовима. Столице сламне, обојене зеленом бојом; у неких се већ слама одрла па

Осим тих слика поређане су још и неке женске слике, што токорсе показују делове света и годишња времена; слика неког детета с наочарима а доле пише: Клеинер Гроѕѕпара и друга

Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану. Механџија и момци — Цинцари, као што је и то већ обично у нас по свим механама.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Прими га, Србине, онако срдачно као што Ти га срдачно пружа Твој велики поштовалац ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ Праштајте, свете сени, што вам кости потресам!...

ВЕСЕЛИНОВИЋ Праштајте, свете сени, што вам кости потресам!... Праштајте што вам имена помињем, јер ћу их само по добру поменути!...

ВЕСЕЛИНОВИЋ Праштајте, свете сени, што вам кости потресам!... Праштајте што вам имена помињем, јер ћу их само по добру поменути!...

Праштајте што вам имена помињем, јер ћу их само по добру поменути!... Јер најсветији путир што се изли на олтар отаџбине Србинове, беху груди ваше; крв коју тада пролисте и данас је благодет Србину...

праштајте!... А ја ћу причати о вама онако како ми другови и синови ваши приповедаху; китићу дела ваша као што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као што

онако како ми другови и синови ваши приповедаху; китићу дела ваша као што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као што их и данас проносе немирни таласти валовите

што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као што их и данас проносе немирни таласти валовите Дрине!...

Таква је Мачва данас. Па, и поред свега тога, она је лепа, дивна!... Она је богата цура. Све што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода.

Озго се покрије кровином или кором од дрвета. Таква кућица имала је само једно одељење, а то је: све што кров покрива. На средини је велико огњиште на коме вазда ватра гори.

Село је са свију страна опкољено, а средином промрежано самим барама; и ако се и за што може рећи „ово бог чува”, може се рећи за Црну Бару. И поред толиких баруштина, здрављем се не могу покудити Црнобарци.

Неки историци тврде да је ту била епископија, и то једна од оних осам што их је засновао краљ Милутин Немањић. Данас је то село велико и ушорено.

Он није сматрао своју дужност као бреме, него као почаст. Дичио се што је глава тим честитим људима, који не учинише никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И кад у то вече што све већма мрачи, Приближисмо уста што ледено ћуте, Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи И тај сваки пољуб смрт

И кад у то вече што све већма мрачи, Приближисмо уста што ледено ћуте, Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи И тај сваки пољуб смрт једне минуте.

Сваки удар срца, смрт нечег што живи! Свака жеља стрепи да ће нешто стрти! У овај новембар чамотни и сиви, Не постоји Живот другде нег у Смрти.

И ја разумем те гласе што хује, Тај језик Бића и тај шапат ствари... Често све стане; још се само чује Куцање мог срца.

Доћи ће и тренут последњи и свети, Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

У хоризонт празан гледајући тада, На ивици где се мрак и светлост дели, Замрзнуће мирно суза задњег јада, Јада што се никад, никад нисмо срели — У сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди, И док

Док је прилазио час повратка свети, Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи.

Вечерње птице одилазе с криком У мртву шуму. Дажди мрак; све ћути... Ја не знам зашто само тугу снијем, А нит што жалим, нити желим друго; И не знам зашто тражим да се скријем, И негде плачем дуго, дуго, дуго...

ЗАШТО? Као скрушен браман што са страхом чува Урну, што прах драгих покојника крије, Безбожничка рука да је не разбије, И пепео свети ветар не

ЗАШТО? Као скрушен браман што са страхом чува Урну, што прах драгих покојника крије, Безбожничка рука да је не разбије, И пепео свети ветар не раздува — Музо, зашто и ми

Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала, и ја да сам плакô. Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јавила се тајно.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Живели смо лепо и задовољно! Нарочито је моја мајка била задовољна што јој нисам довео „из Париза каку Швабицу”, па да „не уме с њоме ни говорити”. И ја сам био задовољан што сам нежењен.

И ја сам био задовољан што сам нежењен. И мада је мајка почесто навијала да јој доведем „одмену”, ништа ме није вукло пред олтар.

Нека је само теби драга и нека је честита. — Тако ми бога! Она се иначе никад није клела богом, а и мене је псовала што сам био уобичајио уз реч „богами!“. Ни иначе није она марила за каке свечане изјаве.

другом доктору који се дао исецкати на парчета и закопати у ђубре, и кога су после нашли здравог и читавог, али, стога што су га прерано откопали, био је тек као мало, новорођено дете; приче: о рађању са сабљом на руци, о „лековима од

обучени, али нисам видео како, само сам приметио велико коштано дугме под грлом у онога бледог младића у углу што држи пљуваоницу под носом и што му је с преда на два места крвава кошуља. Знам да је у соби била тишина.

како, само сам приметио велико коштано дугме под грлом у онога бледог младића у углу што држи пљуваоницу под носом и што му је с преда на два места крвава кошуља. Знам да је у соби била тишина.

Још ми се учинило да су га с поштовањем и поверењем пратили од кревета до кревета. Па добро! Па шта је то, врага, што ми је тако страшно насело на груди? Та овима је људима добро!

Па онда, ето ја сам ту, ја све то гледам. Није могућно да су то оне будаласте приче из детињства што ми и сад матором не дају дисати!

Није могућно да су то оне будаласте приче из детињства што ми и сад матором не дају дисати! Није могућно тим пре што је основ мистериозности у лекару, а лекар је овде Јоца, мој Јоца. Није то, дакле, оно од чега је мени тако тешко.

Ја сам с неком тугом и плашњом гледао избелела лица и њихове изразе. Нисам чуо ништа што је Јоца говорио с њима. Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу.

У мени је било све неодређено, влажно, мекано, као она цицвара што је болничар скиде једном с образа. Ајаох! Страшне слике! Уђосмо у једну малу собу. Била су само два кревета.

! Он гледа у нас; видело се да гледа у нас, али му поглед беше упрт за читав педаљ поврх нас. И што му се ми више приближавасмо, поглед се све више ближио тавану. А лице!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Била два попа, — али не она два попа што су једном остали сами у свету, па се сваки од њих тужио и тешио да би му далеко лакше било животарити само да нема

казати, да не би село, ни криво ни дужно, потрзали и излагали га подсмеху, пошто оно није ни најмање криво за све ово што ће се у овој приповеци причати. А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица.

а краве наишле, па ваљда, као бесловесна створења, помислиле да је то за њих постављено, па појеле тулају која је, као што је свакоме познато, њихова храна; а то видео некад неки Темишварац, па, к’о човек, исприповедао, и сад не даду никако

јер таман да пресуши, а оно по бечкеречком Великом календару удари благослов из неба, и јендек се напуни опет као што је и био, и нуди и мами на уживање и дању и ноћу.

А у колу је све било заљубљено; свак има своју па не дâ другом до ње, него се кољу к’о кере сваке недеље. А што се заљубљивало, то се понајчешће и узимало.

« — А сваки поп чудо што воли крофне! Откуд сад то, бог ће га свети знати; али то је непобитан факат, познат сваком правом сину наше свете

А домаћица стоји крај огњишта, зајапурена од врућине и од узбуђења и задовољства што је ствар свршена и зет упецан, па само вади крофне и баца их у корпу иза себе.

Па док се домаћица забавља око оне што цврчи у великој гвозденој шерпењи и преврће је, дотле овај узима ону из корпе. — И-ју, господин-попо, баш сте ви враг!

А што се у селу венчало3, то је потпуно знало шта ради; знало је дужности и задатке брачнога живота и крајњи му циљ.

или се разговара о стању и имању усопшчега, о тестаменту и наследницима, о процесу и фишкалима, и већ о тако нечем што би спадало у тај круг ствари.

« Купи, па и то пошље кући. Од тих ствари после госпоја попадија изабере што јој се допадне, а остало добије у »плату« каква Жужа или Ержа (Мађарица наравно), па се све шарени од пантљика кад

Шарени се од силних пантљика као слободно међународно пристаниште од барјака на разним ескадрама. Нек се зна што је господин-попина слушкиња! А госодин попа чешће и не долази кући, него с гробља право кући »усопшчега« на даћу.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И то опет много. Јер ће им то бити доста за цело лето. Оно, истина, да се онима што су сад скоро умрли, износи на гроб и раздаје још и сваке суботе и празника, али онима, старим мртвацима, који су већ и

Од жена не може да се прође. Из свију маала, капија и чаршије, стичу се и иду друмом што води гробљу. Старе, поштапајући се, у празнична одела, са свећама, заједно са обудовљеним снахама и кћерима иду

А још, поред тога, опет, сваки час застајкују, осврћу се и враћају слуге да од куће још штогод понесу што су оне заборавиле, а сад се, успут сетиле (а нарочито је то оно што је покојни за живота радо јео).

се и враћају слуге да од куће још штогод понесу што су оне заборавиле, а сад се, успут сетиле (а нарочито је то оно што је покојни за живота радо јео). И тако у поворкама, из свих маала отискују се и журе ка гробљу. А гробље није далеко.

А чим се изиђе из вароши и сагледа гробље одмах се осети мирис од тамјана. И, што ближе гробљу, његовим зидовима, тим јаче из њега тамјан, плач.

А гробље? Пуно. Што кажу: читава гора од гробова. Нарочито око цркве, једно до друго, па и преко друго — као да желе да пробију зидове и

Плачу много, и некако раскомоћено, једнако око гроба намештајући се угодно, слободно као код куће. И то ваљда зато, што има много да се плаче. Много се накупило. Целе зиме и пролећа. Па све то има да се исплаче, изјада, искаже мртвима.

Какав је дошао: љут, прек. И зашта такав? И плаче се док год траје служба у цркви. И зато, што ближе крају служба, тим јачи, ужурбанији плач.

И то највише просјацима и другим убогим људима. Јер веле: да што се тад њима, за у покој душа мртвих, дâ, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се они, мртви,

Поп препојава. Брзо, ужурбано, да би што пре престало то цвилење, плач. Зауставља их. Онде диже час мајку, стару, саму, која већ изнемогла од плача,

Накуповао симите, пењерлије из фурунџиница. Поређао по гробу. И, укочено, чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење.

— Туго, Мито, домаћине! — Леле, синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш, не долазиш? Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

момак на гласу. До његове двадесете године слабо је што о њему у варошкој хроници забележено. Мати му је остала удовица, а Љуба, прошавши кроз мање школе, постане шегртом

” За време целог шегртовања само је једанпут био бијен, и то што је господаров „ауспрух” у подруму крадом попио. После двогодишњег калфовања у својој вароши остави свог господара.

Али, кад се вашар започне, да видиш Љубу Чакмеџијића како муштерије мами, како му слатко речи теку, мора човек од њега што било купити.

Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора имати. Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму оставити,

Он је хтео још науке у свету да профитира. Жао му је што није видео Медину трговачких калфа, „Белу лађу” у Пешти, и онде које доба романтично провео; жао му је што не може

Жао му је што није видео Медину трговачких калфа, „Белу лађу” у Пешти, и онде које доба романтично провео; жао му је што не може које време као калфа у Шапцу и у Београду провести. Врати се кући.

Врати се кући. ИИ Љуба је код куће време добро проводио. У матере је остало нешто имања; даће се ваљда с њим што чинити.

Оно мало што је улагао није му толико доносило да може себе и кућу издржавати. Од имања материног све се више и више ронило.

Но, што му је пред светом шкодило, то је карта. Холбер и макао биле су његове најмилије забаве; особито је радо играо фарбл,

Љуба је све то увидео, па гледа да се какогод ожени. У његовој варошици није било могућно, јер што је боље, нису хтели дати за њега, лоше опет он није хтео.

Могао је узети сироте, које су око на њега бациле, али немају пребијене паре. Које су иоле што имале, очеви ни да се даду осолити за Љубу. — Шта ће ми тај бекрија и карташ! — говорили су девојачки очеви о њему.

Кад би му његов пријатељ, месни учитељ, против тога што приметио, реко би му Љуба: — Код нас је љубав и женидба трговачка; ми без новаца не можемо никуд.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и без неке напрегнуте одлучности као и без правог страха, чудно су потсећале на лица каквог узбуђеног становништва што су после снажног али некатастрофалног земљотреса излетела на улицу да се тамо у чуду и пренеражено питају: у чему то

али некатастрофалног земљотреса излетела на улицу да се тамо у чуду и пренеражено питају: у чему то може бити ствар што се десила и да очекују шта ће се, Боже мој, даље догодити.

Па исто онако као што се, после таквог потреса, ни појма нема о ономе што ће да наступи, а ипак се нешто претреса, објашњава и пророкује о

Па исто онако као што се, после таквог потреса, ни појма нема о ономе што ће да наступи, а ипак се нешто претреса, објашњава и пророкује о грозној појави, тако се и овде живо нешто

улани, та морали сте кад год слушати о њиховим хусарима, само њихови улани за двадесет и четири сата, упамтите ово што кажем, за двадесет и четири сат а, могу да прегазе до Ваљева, само њихови улани, живи били па видели, чувени су њихови

— О Бога му.... — Савски мост тек што није одлетио у ваздух. — И још Путника задржали па у ђенералштабу погубили главе. — А и влада ноћас кида у Ниш.

Па кроз све оне гомиле журно и нарочито важно, засузила од неког задовољства што држи у рукама последњу новост, гура се лактовима, очепљује и пробија, нервозна и промукла једна мршава новинарска

застао је, љутитог и огорченог изгледа, али без трунке оне радозналости, која је распињала сав онај остали свет што се гушио у некој мутној душевној узбуни, мрзовољан, блед, са црном брадом и чудним очима, студент права Алексије

је ово после подне као гром, са узбуњене улице, упала кроз његов отворен прозор, најпре га је поразила, па је као неко што је очевидац док се на његове очи руши кућа сазидана до самога крова, наједном обамро у некој страшној, укоченој и

А сад је било све на путу да пропадне. И онај живот без плана, мучан, ризичан и вртоглав, који тек што се стао заборављати, понова је претио да отпочне.

Па се после спремио и отишао на улицу, али не да се тамо што распита или сазна, него просто да види: има ли у атмосфери тога Београда чега год што он не очекује и што не одговара

на улицу, али не да се тамо што распита или сазна, него просто да види: има ли у атмосфери тога Београда чега год што он не очекује и што не одговара његовим чудним предосећањима.

Африка

Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија. Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води.

Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту тачку!

Био је апсолутно у свим крајевима света. У ствари је то красан младић, мање лукав но што сам замишља. У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће

До Дакара је још увек далеко. Чекамо да се најпре појаве „дојке“ Дакара, што су два пупчаста брега изнад саме вароши.

са баобабима погдегде, Баобаб, дрво кратко, дебело, чворновато, скоро сасвим безлисно, са великим тамним плодовима што се већ и догледом виде. То је дрво прелазних степа између пустиње и саване. Ево прве афричке пироге.

Можда је и острво Гореј, на коме се још налази оружје, џиновско, што показује да су га носили џиновски људи, и добило име које је у вези са именом Горила.

„Дакар није Африка!“ понавља мој пријатељ, који ми тако забрањује да се одушевљавам овим урођеницима што су ту као представници скоро свих племена екваторске и западне Африке.

Пред главном кафаном један пријатељ са брода обраћа ми пажњу на црнца који показује огромног питона. Што је занимљиво, на овој џиновској змији, због аномалије или случајног атавизма, виде се са стране као два нокта или као

није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.

пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.

фризуре чине их грдно главатим, огртачи су им пуни широких набора са дивним осенчењима, широке блузе завршене чипкама, што све показује да откако су се заљубиле у тоалете жена првих гувернера и команданата, па то измешале са својим свечаним

Утолико ме више узбуђује сусрет са овим женама, овнујских очију И дебелих усана, што оне одговарају тачно гравурама које сам налазио као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

пак променуто званије мене за собом повуче, и нехотећу ми, морала је моја и моји пријатеља жеља неиспуњена остати. Што предстојеће шаљиво позориште на свет изилази, повод је највише овај, што сам једном с љубезним мојим пријатељем г.

Што предстојеће шаљиво позориште на свет изилази, повод је највише овај, што сам једном с љубезним мојим пријатељем г.

— бађава; пошто памвук? — бађава. Сад је дошло време да човек иди без чизму. ЈУЦА: И то би лепо јошт било! ЈАЊА: Што ти ту говориш, шкиљи³, море, знајш ли што је свет?

ЈУЦА: И то би лепо јошт било! ЈАЊА: Што ти ту говориш, шкиљи³, море, знајш ли што је свет? Седиш како милостиво госпођа, чекаш дванаест сата да једиш, да пијш, да спаваш. Што ћиш да једиш, што да пијш?

Седиш како милостиво госпођа, чекаш дванаест сата да једиш, да пијш, да спаваш. Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла? Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи?

Седиш како милостиво госпођа, чекаш дванаест сата да једиш, да пијш, да спаваш. Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла? Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи?

Седиш како милостиво госпођа, чекаш дванаест сата да једиш, да пијш, да спаваш. Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла? Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи? Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо!

ЈУЦА: Нисам се ни том надала да ћу код вас пропасти. ЈАЊА: Ниси си надала, што си си надала? Да си возиш на четири коњи, да ти служи катану?

ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви нисте тако говорили. ЈАЊА: Што сум говорио? да ти држим у лутку, да ти правим маска. Није доста кад ти зовим: душо Јуцо; кад ти кажим: пили моје?

ЈАЊА: О шкиљи! Не водим брига за тебе! Што ти фали код кир Јања? Имаш доста леба, лепо како земичка? ЈУЦА: (А баш!) ЈАЊА: Мумлиш? Оћиш да мумлиш? Што је ово?

Што ти фали код кир Јања? Имаш доста леба, лепо како земичка? ЈУЦА: (А баш!) ЈАЊА: Мумлиш? Оћиш да мумлиш? Што је ово? (Донесе лебац.) Тон дјаволон! ди је толику лебу? ЈУЦА: Изео се. ЈАЊА: Шкиљи немарљиво, непромотрено, изио си!

Како ћи лебац сам да си једи? Ко је лебу дирао? ЈУЦА: Шта ја знам, зар је мало у кући? ЈАЊА: Не знаш, шкиљи, а што си газдарицу? Што сам ти узио, да чуваш кућа, или да гледиш на пенћер, на младо официр?

Црњански, Милош - Сеобе 2

То јест, до овејка звезда, које је тај народ звао Кумовом Сламом. Расцијани су, у то доба, толико волели све што је светло, младо и ново, да су имали обичај да поскакују према новом Месецу и да му довикују као безумни: „Здрав

Још више, да ће Расцијани хтети да буду наполичари, у улози земљорадника. Њему је изгледало опасно, што су у Темишвар доведени расцијански пукови из рата, да их ту разоружају и разделе по комитатима Хунгарије.

Изгледало је као да чини један корак напред, а два назад. Смешио се на свакога, а веслао је рукама, као што се на Крфу весла. Црни капут, са два репа, као у ласте, пливао је око њега.

На писму су били велики, црни печати и калиграфски потпис грофа Јозефа фон Хараха, ратног друга Енгелсхофеновог. Што је Енгелсхофена нарочито заболело, било је да је то баш Харах потписао.

Официри ће бити премештени у регуларне пукове. Војници ће бити претворени у сељаке. Радиће земљу, као што је раде и Хрвати и Хунгри. „Не може бити изузетака у царству, Ваше Високоблагородство.

Док је Грк брбљао све то, Енгелсхофен се био повукао још дубље у свој алков и наслоњачу. Као што се био, последњих дана, повукао и од Темишвара.

Као што се био, последњих дана, повукао и од Темишвара. Као што није више одлазио у Театар, није хтео да се меша ни у овај посао Гарсулија. Енгелсхофен је ћутао.

Гарсули, јетко, само се накашља и шмркну мало бурмута, из бурмутице коју је држао као да је флаута. „Не ваља“, вели, „што је фелдмаршал‑лајтнант те официре узео само у кућни затвор. Он мисли да је требао да их пошаље код профоза.

„Прегледао сам“, говорио је Гарсули, „акта која су остала, од оберста Вука, илити Волкана, што ће рећи Волфганга, Исаковича, из прошлог рата. То је, у ствари, читав историјат побуна и издаја.

Ова подунавска ландмилиција, што још живи по земуницама, и колибама, са својим овцама, свињама, и женама, има да иде у камералне територије.

Ако своје мртваце носе кроз варош и цмачу, па шта онда? Не траже они то и од Бечлија. Уосталом, што се тиче мртваца, човек кад умре, умре као и животиња. Све те приче о загробном животу само су прича, да се плаше деца.

А што се тиче Махале, он, Енгелсхофен, неће ићи да види село које се уређује по лењиру, ни шорове што се исправљају према кон

Теодосије - ЖИТИЈА

путовања, а делимично и приповедање о чудесима светога оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српскога, што је испричао преподобни Доментијан, јеромонах манастира званога Хиландар, а написао Теодосије, монах истога

достојанства, пуну речи анђелске хране, вас, праве слуге богатог Владике и Бога, о оци, подстичем да се молите, реч што знањем тече и језик јасан из неоскудних његових ризница да ми да, а пре свега зраку светлости, којом бисмо, мрак душе

од нега стекнемо, — не; него је и старима било потребно да пишу житија изванредних људи и да их читају ради користи што је људи имају од њих.

А нашем последњем, лењивом роду, у који свршетак векова достиже, у коме је мало оних што се спасавају, не само да је потребно него је и веома пожељно да се сад ова житија пишу и да се с више разумевања

и веома пожељно да се сад ова житија пишу и да се с више разумевања читају, и да се на њих гледа као на живе стубове што стоје високо, да бисмо видели себе — како и колико заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу себе осудили због лености у

само слушањем, него од његових часних ученика, његових сапосника и у туђиновању сапутника и на путовању сатрудника што као пребогату ризницу или наследство отачаско стаду његову за собом писмено оставише.

Предлажемо реч о мужу, не пишући о њему оно што није, ни да га многим похвалама више укоримо него похвалимо; већ, ако и оно што јесте једва могнемо изјаснити — бићемо

реч о мужу, не пишући о њему оно што није, ни да га многим похвалама више укоримо него похвалимо; већ, ако и оно што јесте једва могнемо изјаснити — бићемо блажени.

Овај беше син великог жупана Немање, владара српског, који самодржавно владаше свим српским земљама што се зову: Диоклитија, Далматија, Травунија, на истоку се Илирији приближавајући, а на западу на Римску област наслоњени.

услиши данас и нас грешне слуге своје што ти се моле. Дај нам, по твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и тобом

“ А Господ, који је близу ових што га призивају ваистину и слуша њихову молитву, послуша и њихова мољења као и осталих праведника.

И плод молитве по природи се родивши, од Бога дан, Богу це и намени, што и би. Када је затруднела супружница и када се приближише дани роди мушко чедо по прошењу молитвеном.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

То су најбоље и најпотпуније збирке фолклора од свих јужнословенских. Забележене пре него што су нове културне струје могле продрети у народну масу и непромењене модерним утицајима, оне дају драгоцене податке о

У овом смислу не треба, дакле, пренебрегавати јужнословенску историју, само што она не пружа довољно средстава за одређивање и процењивање колективних особина, а још мање за одређивање особина

Такав је случај био са Јужним Словенима који су на географском положају, најопаснијем што може бити где су имали да се одупиру турском надирању с једне и немачком и маџарском с друге стране.

испитивања у ствари немају никакве везе са студијама којима је циљ да се утврде психичке особине, изузевши што нека факта, која нарочито падају у очи, могу да побуде пажњу испитивачеву.

Пре него што пређемо на психичку класификацију Јужних Словена, треба да укажемо на њихово етничко јединство и на њихове заједничке

Као што су језици истоветни или врло слични, исто тако и основни обичаји и народна схватања, на које је доцније развиће мање

донете из пређашње закарпатске домовине, где су Јужни Словени вероватно чинили једну етничку заједницу још тешњу него што је данашња. Ипак има језичких и етничких разлика између разних јужнословенских група.

Према облику заменице што овај је језик подељен на штокавски и чакавски дијалекат и сматрало се да штокавски дијалекат карактерише Србе, а да је

Културне разлике између ове две групе знатно су се ублажиле. Оно што је допринело да их још више уједини и почне стапати, биле су заједничке борбе против Турака и заједничке патње.

Вође генерација су изјављивале и понављале: „Ми хоћемо да чинимо са Србима један народ као што су велики народи у Европи“. На приморју, у Ријеци и у Далмацији, ове су се тежње манифестовале са највише живости.

револуционарни, уливали су озбиљна страховања нашим мирољубивим људима, јер је Србија желела заслужен одмор, пре него што искрсну нови сукоби.

Уз њу иду нестанак промене код именица и употреба предлога. Али што још више на први поглед пада у очи, то су расне особине становништва источно од Искра и од Ихтимана у Бугарској: тамо

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком. Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори. Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком?

Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори. Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан?

Његов мачак чини му се ипак бољи од сваког вира. И што вирови постају дубљи, чича изгледа све тужнији. ДРУГА ГЛАВА Из које се ништа не види, јер се налазимо у џаку, али се

— Дедер, зашто си у џаку? — опет ви питате. Зашто, зашто! Ко ће то знати. Можда због тога што је из млина нестајало многих ствари за јело, па мене за то окривише. Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича!

Сира опет, нестане чим се моја сјенка над њега наднесе, али шта сам ја ту крив. Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста?

— Рђо, зарђала, због твојих мачјих лоповлука остаћу сам на свијету, јер као што видиш, возим те да те бацим у воду — гунђа Тришо и окреће се џаку.

— А зашто ме ниси бацио одмах из млина, па право у воду: пљус! — гунђа жалостиво мачак. — Зато што би ти онда гроб био сувише близу, па би ме стално подсјећао на тебе и растуживао. — А зашто ме возиш у колима?

Тек што је чича закорачио на прву грану, он се раздера: — Шта је ово, побратиме? Ено још једног мјесеца, вири из ријеке!

Ту долази доста људи, можда ће ко знати да нам што каже. — А има ли на твојој крчми сличних огласа? — Охо, још да видиш! Ево, гледај, сав се зид шарени од њих.

И ПРОГЛАС Из кога ће сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш прочитати, и ништа друго.

човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш прочитати, и ништа друго. Саставили чича Тришо, млинар и Винко Шљивић, крчмар, уз помоћ пуне боце и гушчјег пера.

Мачка ћете познати по томе што се налази у сивом џаку и воли сланину, сир и рибу, а џак ћете познати по томе што не воли ни сир, ни рибу, а у њему се

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

хтео пође натрашке Стави их на табане И опет хтео не хтео врати се наглавце А овај се сав у уво претворио И чуо све што се не да чути Али му дојадило И жуди да се поново претвори у себе Али без очију не види како А онај је открио сва

уопште не дочека Нико се не одмара ЈУРКЕ Једни одгризу другима Руку или ногу или било шта Ставе то међу зубе Потрче што брже могу У земљу то закопају Други се разјуре на све стране Њуше траже њуше траже Сву земљу раскопају Нађу ли

из моје живе провалије Из голог очинског стабла у мени Напоље докле ћу викати напоље Напоље из моје главе што се распрскава Напоље само напоље 5 Теби дођу лутке А ја их у крви својој купам У крпице своје коже одевам Љуљашке им

какав сам Без корена без гране без круне Стаћу ослоњен на себе На своје чворуге Бићу глогов колац у теби Једино што у теби могу бити У теби квариигро у теби безвезнице Не повратила се 13 Не шали се чудо Сакрило си нож под

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

РИНА: Не бих имала шта да вам објасним: код нас се ноћас десила крађа. И АГЕНТ: Можете ли ми рећи што ближе? ПАВЛЕ: Рећи ћу вам ја. Моја жена и ја били смо синоћ у позоришту.

Јутрос, међутим, затекао сам овај сточић, који је иначе закључан, отворен и у њему све испретурано, као што видите.

је по вољи, ја могу повести званичну истрагу, али, ако дозволите, мислим да је боље не давати ствари шири значај но што је има. ПАВЛЕ и РИНА (ћуте).

ПАВЛЕ и РИНА (ћуте). И АГЕНТ: Све што се може констатовати то је: да ово обијање није из користољубља и да провалник није дошао споља; он је у кући.

АЉОША: Да, господин инжењер. ПАВЛЕ: Цемент се превози? АЉОША: Да, господин инжењер. ПАВЛЕ: А што сте напустили посао? АЉОША: Ја чекао вас тамо, мислим, доћи ћете као обично, као свако јутро, па кад нисте дошли...

АЉОША: Не, не, не! ПАВЛЕ: Дакле, шта је? АЉОША: Дошао сам да вам благодарим за све што сте за мене учинили и да вас замолим да примите мој отказ. ПАВЛЕ: Отказ? Нашли сте боље место? АЉОША: Не то.

ПАВЛЕ: То не могу да разумем. АЉОША: Каже, њеној срећи само једно смета. (Чита.) „Ја знају што ти свјо времја думајеш обо мње”. (Говори.) Зна да ја стално мислим на њу. (Чита.

Не, он граби појас за спасавање и хита обали да стане ногом на чврсто тле! Верујте, то је код вас, као што вам рекох, умор живаца, разочарење и носталгија. Слушајте, Аљоша, ослобађам вас данас рада, па и сутра; одморите се!

ПАВЛЕ: Та останите кад вам кажем. Затекли сте ме у једном тренутку узбућења... Уосталом, можда је то баш добро што сте дошли, ја... мени је потребан у овом тренутку пријатељ; ја имам потребе у овоме тренутку да с ким проговорим.

(Потресено.) Младићу, моја жена ме вара! (Тргне се, јер му се учини непромишљено што је поверио то једном младом човеку, ућути, хода узбуђено.) ЉУБОМИР (са изненађењем прати га погледом).

тако, наишли сте, први сте наишли, а ја сам имао потребу да гласно кажем оно што ме гуши од јутрос. ЈБУБОМИР: Не жалите што сте ми се поверили; пријатељу сте поверили.

ЈБУБОМИР: Не жалите што сте ми се поверили; пријатељу сте поверили. Моје обавезе према вама нису тако обичне; ви знате колико вас ценим и

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Шта ти је било потребно да бациш ту књигу? - Новак ме је посматрао као што се посматра жаба, корњача или већ нешто слично, док је разред отварао вентиле знојним жлездицама, а мене почело да

- Зашто си сео, Слободане Галац? - поновио је а на темену су му избиле светле и крупне грашке зноја. Оно што сам хтео да кажем и оно што су дахтавци око мене очекивали да ћу рећи, сада нисам имао снаге да изговорим.

- поновио је а на темену су му избиле светле и крупне грашке зноја. Оно што сам хтео да кажем и оно што су дахтавци око мене очекивали да ћу рећи, сада нисам имао снаге да изговорим. - Мислио сам да је ствар завршена.

- Ти схваташ, млади пријатељу? - насмешио се, само што је то био један од осмеха за које се већ следећег тренутка питате јесу ли и постојали. - Ти схваташ, млади пријатељу?

Без оног ,,млади пријатељу” цела ствар би се завршила опоменом разредног старешине. Овако ће, сигурно као што је сигурно да постојим, пасти укор.

А зашто бих? Нико неће цркавати због тога што ме нема. Окренуо сам се и погледао на сат, али сам, мирне душе, могао и да се не окренем.

Узех једину своју свеску и пођох ка вратима, а Новак упита је ли то све што имам. - Зар отац нема новаца да ти купи књиге и ташну и све што иде уз то, Слободане Галац?

- Зар отац нема новаца да ти купи књиге и ташну и све што иде уз то, Слободане Галац? - Који мој отац, наставниче?

- Који мој отац, наставниче? - рекао сам полуокренувши се, и то је било оно што га је оборило. - Господе Боже, дете, који твој отац?

- Господе Боже, дете, који твој отац? - рекао је и завртео главом, додао је још нешто, само што ја нисам могао да га чујем, јер сам већ био у ходнику пуном биолошких експоната и мириса прашине која се ни за

нешто као балет, а погледи им били прикуцани за ограду од решетака иза које су мангупи парили очи, добацујући нешто што се не препоручује на часовима моралног васпитања.

За сестру која је то само упола (њена мајка није и моја мајка, али је зато мој отац и њен, што је очигледно по дужини наших ногу и црвенилу косе и пега!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Па то чудоредно „сортирање”, да човек све што помисли одмах добити може. Ни сам праотац Поје на свом броду није био тако „сортиран”.

Ни сам праотац Поје на свом броду није био тако „сортиран”. Тек ако би у Видину или Пироту таково што видео. Штета што не беше фотографије да се код потомства овековечи.

Ни сам праотац Поје на свом броду није био тако „сортиран”. Тек ако би у Видину или Пироту таково што видео. Штета што не беше фотографије да се код потомства овековечи.

Кад је „парадно” био обучен, цео изглед му је био за циганског војводу, што није замерити, јер те војводе редовно импозантно изгледају, па као они, и господар Софра, носио је дебео, подужи, горе

Лице оријентално, тако као што је кад ко намалао најлепшу матер божју, а стас и сав створ дивотан. Господар Софра помогао се за време ратова

На по године пре него што ће шегрта ослободити, узеће новог, да се мало увеџба, а имао је већ и једног сина који је помагао.

Иса Чамчић, трговац без дућана, имао је кућу и трговао је са свачим, са кожом, платном, и што год му до руке дође. Око педесет година стар, средњег стаса, сув, лице округло, нос „на небо вопијушчи“, уста увек на

— Може лако бити, да га већ ’оће у кавез, као што сам читао како је Тамерлан Бајазита. — Ја не би’ тако, Софро, да сам ја ђенерал; ја би’ с њиме сасвим друкчије

Сад се господар Софра дигне, време је већ, мора кући. Оде. — Збогом, Чамчо. — Збогом, Софро; промућкај добро што сам ти казао. Када кући дође, прво ступи у дућан, пита Перу је ли што пазарио. — Је л’ био когод, Милане?

— Збогом, Софро; промућкај добро што сам ти казао. Када кући дође, прво ступи у дућан, пита Перу је ли што пазарио. — Је л’ био когод, Милане? — У дућану сам продао неке ситнарије, игле и конце, друго ништ’. — А вина?

— А вина? — Није нико тражио. Сад господар Софра уђе у механу, погледи у бокал, нема штрикле што је кредом превукао, види се да нешто фали. Док је био код Чамче, донде је Милан бокал нагнуо и мало се напио.

— Изволите. Милан дође, господар ухвати га за лево уво, па му главу к бокалу притегнуо. — Гледај, фали ли што у бокалу, јеси л’ отпио? Промрда га. — Јеси л’ пио? — Нисам.

Црњански, Милош - Сеобе 1

ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА 52 ВИ ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН, ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО 65 ВИИ ТУМАРАЛИ СУ, КАО МУВЕ БЕЗ ГЛАВЕ; ЈЕЛИ СУ, ПИЛИ СУ,

СНУЖДИВШИ СЕ, НАД ПРАЗНИНОМ ПОРОЂАЈА, ОНА УВИДЕ, ДА ЈОЈ ДУШИ, НИ У ДЕЦИ, НЕЋЕ ОСТАТИ ТРАГА И УМРЕ, ЖАЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА 99 ИX ЈЕДАН ОД ЊИХ, НАЈБЕДНИЈИ, САЧУВАО ЈЕ, И ПОСЛЕ СМРТИ, СЈАЈ СВОГ

Шуми и хуји баруштина иза мрака. Сјај месечине пође са ње, појави се над помрчином, прође и нестане у ноћи, што мокра улази и одлази, улази и одлази једнако, заобилазећи га и влажећи му огромне груди и трбух, врућ и подбуо, увијен

Туп удар копита, међутим, као под земљом, чује се једнако, у близини, под сном. Често буђење што га обухвата, пролази као неко љуљање у тој помрчини, која му продире под плећа и ребра најежена од хладноће.

При том, за тај тили час, док опет не усни, шта све не угледа у полусну! Реку што под брегом шуми, испунивши сву ноћ. По разливеним водама, у рупама и јаругама, месечине.

Трску прозора и крова, са које капље небројено капљица, кап по кап. Облаке, што се ковитлају све наниже. Непрегледне врхове врбака, пуне шибља.

неких пламенова, тумба се у неком шаренилу у непрегледну даљину, у недогледну висину и бездану дубину, док га киша, што кроз трску прокишњава, не пробуди.

Није више сањао. Пој петлова и лавеж паса чуо је. Жена, која му је била заспала на руци, дисала му је на груди. И шум што изазва, протегливши врат, чу, јер толика још тишина била је пред кућом.

Кроз пукотину чамовине, међутим, примети танку светлост што је продирала и освести се сасвим. Било је време да иду.

Свакоме је видео лик, сваког је познао, сваког се сетио где је који легао. Тако му се и остало што је било тамо, напољу, на киши, јављаше у широм отвореним очима, у мраку: обронак брега и под њим Дунав, са чамцима

Тад зашкрипа ђерам и, у исти мах, залупаше на врата. И као да се трже не само он, већ и све друго живо, у мраку, што је дотле било и невидљиво и нечујно, зачу се тутњава копита и залајаше промукло пси, сасвим близу.

Велико јато врана мора да је пролетело однекуда, јер њихово грактање испуни ноћ и поче да се диже у висине. И тек што је, онако тргнут из сна, полубудан, покушавао да се, у мраку, ослободи неких чаршава у које се био заплео, и да се

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

три засебна, специфична циља, односно требало би да радозналој девојци разоткрију: одакле, када ће доћи суђеник, и, што је најважније, ко је он (његов идентитет).

На Бадње вече девојка изиђе из куће „Да истресе ’троје’ (трохе, мрве), па се том приликом мало задржи и прислушкује што се у кући говори. Ако се чује реч ’ајде’, удаће се те зиме; чује ли реч ’чекај’, неће се удати те зиме.

¹⁵ Посредно циљ љубавне магије постиже се тако што девојка чинима настоји да изазове жељене промене на себи самој (да буде лепа, привлачна, заводљива).

“ Љубавне чини се често врше па извесном моделу који представља момка, са жељом да се то исто што се чини моделу деси и ономе кога овај модел представља.

кога она воли)’, ту јабуку закопа под стреју и говори: ’Као што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном; као што ова стреја капље, тако нека његово срце за мном

воли)’, ту јабуку закопа под стреју и говори: ’Као што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном; као што ова стреја капље, тако нека његово срце за мном јада!

“²⁵ Није, иначе, увек лако извршити оно што стоји у рецепту за љубавне чини. Тако, на пример, у Скопској котлини препоручује се да девојка скине прстен мртвацу с

Кажу, да ће се он одмах силно у њу заљубити и узвратити јој љубав. Извођачи љубавне магије су, као што се и види из наведених примера, готово увек девојке (каткад удовице).

да га заволи девојка, он своју изабраницу, док су у колу, додирне главом закланог петла, и она мора поћи за њим „као што кокошка иде за петлом“.

) јер као што мртви не могу ни да виде нити да чују, тако исто се нека особа може учинити „слепом“ и „глувом“. „Српске и бугарске

Девојка која тугује што драги не мари за њу и њену љубав, која се осећа несрећном и немоћном да измени свој положај, а при томе не може да се

Заправо, по овом схватању, главни циљ брака јесте рађање потомства. Зато и не чуди што постоји велики број обичаја и ритуалних радњи још пре брака, за време свадбе и после ње, у току брака, којима је циљ

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

на суду не говори право, човек који скрнави иконе светих, биће сурово кажњен по законима мојим, али не суровије него што у закону стоји. Ја властелу, према обичајима отаца, од себара издвојих.

Првосвештенику и властелину судиће се блаже него меропаху, али не у страху од царства ми, и не блаже него што у закону стоји. Кудељници сиротој пред насилником закони моји биће уместо штита.

Кудељници сиротој пред насилником закони моји биће уместо штита. Ни робу праведном, ни незнанцу што кроз царство ми хита, нити иком треба да их се боји, само кривцу ће се сурово судити, али не суровије него што у

што кроз царство ми хита, нити иком треба да их се боји, само кривцу ће се сурово судити, али не суровије него што у закону стоји.

друм цару; један да на жрвњу меље манастиру; један да поправља властелину слеме, један да му спрема за сетву семе; а што остане у недељи дана да ради за себе сама.

О ХИЈЕРАРХИЈИ У областима царства нашег све небо звездано, сваки ватрени престо, и небулоза што бескрај плави, до најмањег огња је пресликано.

ЗА СЕБРА Тражим помиловање за себра што ниче и умире као трава у заборав из заборава, за тридесет кућица његовог кромпира, за усукано кукуруза стабаоце, за

ЗА СВРГНУТЕ За свргнута властелина што сам седи од зоре ране, за столове тишином завејане, за бокале и за купе где ветре у оцат претворена стара вина, за

лако пасти исте судбине, за унапред знане невоље њине кад стану као облаци да се пласте, за дом око кога освану санте што их нико не отопи, не премости, за оне којима су само ласте под стрехом гости.

суди, или ако игуман по њега поручи; да га време на вратницама чека, да га чекају и царски и црквени људи, и поклисар што стигне издалека.

ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ХРАБРИ САМО КАД ГИНУ За људе који мисле да је слобода само оно што се пушком до пушке дода, које, као хртове, у борбу погна само мирис барута и огња, који су храбри само кад гину, само

ЗА ЈЕРЕС Благоразумевање молим за јерес што се шири у пределима царства твојега да свет тек од ње постоји, за јеретика што тврди да пре њега Није било пожара ни

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Понекад нам је жао што смо већ прочитали све лепе књиге које волимо. Зашто Чехов није написао још стотинак својих дивних прича?

Зашто Чехов није написао још стотинак својих дивних прича? Зашто се Хемингвеј убио пре него што је написао, можда, најважнију књигу, о томе шта му се догодило да најзад потражи тај последњи излаз?

Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, умрли, изгубљени, пожењени — траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави; траже се да врате љубав.

Траже се. И још се траже сви они подводачи, странци, покераши, блефери, све оне лепе жене и уклети песници што су први седели у кафе-бару »Теразије«, док је био још нов новцат и док се у њему служило вруће млеко у чашама

генерали, полицајци, доушници, ислужени шпијуни, педери, архитекте с олињалим лептир-машнама, све оне курве се траже што су некада седеле у плишаном »Мажестику« и пиле капуцинер у шест по подне, причајући да их је завео професор математике

Траже се. ИИИ Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, под којим су нас чекали, онај сат што још откуцава у нашем памћењу. Он се тражи. Испод његових казаљки упознавали су се будући љубавници.

Чекање без икакве наде. Испод њих су коцкари уговарали партију покера у све што поседују. Испод њих су лопови договарали похаре.

И он се тражи — тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, преклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио,

И он се тражи — тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, преклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао, и опет

У овом малом огласу траже се и власници оних адреса које нам још стоје по фиокама. Траже се да нам опросте што им не пишемо и што не мислимо на њих.

Траже се да нам опросте што им не пишемо и што не мислимо на њих. Траже се дедови, прадедови, баке, прабаке, стричеви, ујне, ујаци, браћа од стричева, тетака и

војници који су нам у вагонима треће класе нудили печено пиле из масне хартије и вино из плетара, и оне старице што су нас даривале смоквама и стављале нам босиок на јастук да лепше сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су

Матавуљ, Симо - УСКОК

Најбољи утисак чињаше Ивановић мушким изгледом и држањем. Један за другим, попеше се уз камене, уске стубе, што изводе на бедем.

Кнајст плану и прекиде га: — С врагом ви и којекакве ваше сметено цифрање! Што не кажете просто: шта траже Црногорци?

Па заврши: — Идите с вашим повластицама, а кад што тражите од војне власти, тражите писмено, сакр-крамент! Грађани, весели што претрпјеше само страх, идући кућама,

Грађани, весели што претрпјеше само страх, идући кућама, почеше се шалити и један другом ругати, тврдећи сваки за себе да се није ни

А ко би им могао уписати у срамоту што су се препали? Та равно прије годину издржаше опсаду и бомбардовање Инглиза, а прије тога, у току од осамнаест година,

Али сви искрено жаљаху што се не обистини оно прво нагађање, бива да је принцип побјегао! Тај би догађај, можебити, већма помамио омрзнутог

бјеше прост војник-кажњеник, увијек под надзором, увијек обремењен најтежим и најнижим служитељским пословима, што у оно вријеме не бјеше никаква ријеткост. Али је главно, што бјеше необично лијеп младић, господског изгледа.

Али је главно, што бјеше необично лијеп младић, господског изгледа. Већ у почетку владања аустријског, прије годину и по, кад аустријски

Није, дакле, чудо што се тога јутра помишљало да је „принцип“ утекао!... Опћински главари враћаху се зловољни. Конте Пијеро започе: —

и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика црногорски а не ћесар, и ми ћасмо бити што смо вазда били. — Никада! — прихвати Ивановић...

— Никада! — прихвати Ивановић... А ти, Пијеро, само кукај као удовица, као што си навикао, мјеште да се држиш као кућић! Један од трговаца опази: — А, јесу горопадни ови Тудешки!

Од Француза: Мармонта, Лористона, Готијера и друге. Сваки је вијећник имао што да исприча о њекоме од тијех и да га похвали. У томе стигоше на трг светог Тривуна.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА И МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА: Као што вам реко, педесет управо које мушки, које женски, ја сам, то јест, усрећио; и ако Бог да, мислим, још толико.

МЛАДОЖЕЊА: Ви имате право. Али ту мора тешко ићи, гди нема познанства издаље. ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе, хе! Што ти је млад човек. Наклоност, познанство, то су малене ствари. Умети говорити, то је све.

„Ја би ону. Ја би онога. Гледајте, брат Симо.“ Зашто не? Пар аљина, то јест, или друго што, пак брат Сима то тако вешто сврши да се сви зачуде. Шта мислите ви, то јест? МЛАДОЖЕЊА: Непоњатно.

МЛАДОЖЕЊА: Одма нека буде. ПРОВОДАЏИЈА: друго, треба узајмити што више прстења, леп саат, златан ланац, а и дуката, то јест, колико више може бити. МЛАДОЖЕЊА: То је добро.

Кад те види девојка нека јој срце, то јест, заигра. МЛАДОЖЕЊА: Што чини искуство! ПРОВОДАЏИЈА: Ха, ха, ха! Допада л’ вам се? Но, сад на посао; јер сам ја, то јест, већ јавио.

ПРОВОДАЏИЈА: Шта хтети, стотина је моја, а ја толико ваљда искуства имам да знам, то јест, што је за кога. Да нисте ви, био би други.

Имам ли право? МЛАДОЖЕЊА: Ја се врло радујем да је на мене та коцка пала. Идем одма справљати што треба. ПРОВОДАЏИЈА: Охо! Стани мало, момче! Добар, то јест, трговац кад полази у Беч, он каже: идем у Ердељ.

МЛАДОЖЕЊА: Ја ћу се владати по вашем савету. (Пође.) ПРОВОДАЏИЈА: Чоја за аљине да буде лепа, а не као што ме је један с овом преварио. Али сам га тако усрећио, свађају се као Цигани, то јест.

Али сам га тако усрећио, свађају се као Цигани, то јест. МЛАДОЖЕЊА: Ја ћу гледати што је најфиније и најскупље. Сад, збогом! ПРОВОДАЏИЈА: Охо, зар тако? А камо, то јест, алвалук на девојку?

МЛАДОЖЕЊА: Немајте бриге. (Одлази.) ПРОВОДАЏИЈА (сам): И ти ћеш се усрећити! Проводаџија је као восак, то јест, што слепљује ствари, које по себи не стоје.

- Моје је скрпити и Проводаџија је као аљинар, то јест, који је задовољан ако се аљина допадне кад се однесе. А што се потом гдикоји осушио, те му је аљина постала, то јест, широка, што је чоја била, то јест, изедена од мољаца, или је

А што се потом гдикоји осушио, те му је аљина постала, то јест, широка, што је чоја била, то јест, изедена од мољаца, или је изгубила боју, шта је он зато крив?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

ДУШАНА РАДОВИЋА 112 ХИЉАДУ ЉУБАВИ ЈЕДНЕ ПРИНЦЕЗЕ 115 РИМЕ ЉУБИВОЈА РШУМОВИЋА 118 ЕРИЋЕВА ГРУЖА 123 РОБИНСОН 126 ОНО ШТО НИКАД ЗАБОРАВИТИ НЕЋУ 129 ПИСМО ОСНОВЦИМА 131 ПОСТСЦРИПТУМ 133 НАПОМЕНА 135 ЈЕДАН ВЕК ДЕЧЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ Уводно

оделити од побројаних граничних могућности и подручја; она није ово, не сме бити оно: отргнута, на крају, од свега што је засењује и угрожава, постаје скоро неухва- тљива: тешко је рећи шта заправо јесте.

Два су објашњења таквог односа: одвећ смо обузети оним што је несумњиво и опипљиво, с једне стране, а, с друге, увек је било лакше говорити о привидном садржају књижевног дела

Оно мало добрих дечјих песама могло би се, за невољу а и без невоље, сврстати у поглавље хумористичке поезије, као што би се многи ваљани дечји романи дали подвести под пустоловне, а дечје приче се лако могу укључити у бајке, или и у

песма, дечји роман и дечја прича привлачили би нарочиту пажњу, издвајали би се извесном лакоћом градње и наивношћу што се, толико и тако отворено, у другим књижевним творевинама не појављују.

Историја човечанства је историја ратова што их воде одрасли. У Илијади се дете појављује да би крикнуло пред страшним изгледом свога оца, ратника Хектора. Тзв.

Коменски је мислио да све што се деци предаје ваља и да се покаже: његово је дело богато украшено гравурама. Тако се, на самом почетку, укрштају

” одјекнуо је далеко и силно. Људи су, у најбољем случају, увек тражили човека у детету, не хајући за оно што је у детету само дечје.

Не треба се чудити што је дело, у оном тренутку, изазвало буру негодовања: циљ сваке службене педагогије, и данас, јесте подучавање реду и

“1 Дакле, и пре него што су поједини писци осетили изразиту склоност према овом нивоу књижевног изражавања, било је дела која су се могла

Народне умотворине блиске су деци можда и због тога што су она подмладак племена, посебно пријемчив за његова најранија и најдубља духовна искуства: без предавања млађима те

Оно што је у дечјој књижевности значајно појавило се накнадно, случајно, независно од циљева васпитача и планова издавача: изве

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Дер Еігеннутз ѕпіелт ауф зум Танзе. Аугуѕт вон Котзебуе ПРЕДГОВОР Настојеће позорије нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из новина; и читатељи ће се из гдикоји

бити бољи; јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све, што им се предлаже, за чисту истину и добродетељ сматрају. Бацимо очи на најпознију повјесницу нашу.

Бацимо очи на најпознију повјесницу нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као

Отуд није чудо што неваљали и покварени, а такови има свуда, под видом родољубија сваку прилику за своју себичност употребљавају, и

Позорије дакле ово нека буде као приватна повесница српскога покрета. Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности.

ЖУТИЛОВ: Јесте ли читали они дванаест пунктова? СМРДИЋ: Нама нису познати. ЖУТИЛОВ: Срамота од нашег магистрата што нису досад публицирати. СМРДИЋ: Па зашто и не публицирају? ЖУТИЛОВ: Јер су сами конзервативци по службама.

ЖУТИЛОВ: Аруло, издајица отечества! ГАВРИЛОВИЋ: Идите ви с богом! Ја издајица отечества, што кажем да једем за своје новце лебац! ЖУТИЛОВ: Најмање је, ако вам се каже да сте конзервативац.

ЖУТИЛОВ: Људи су батинама били натеривани да вуку камен за калдрму. Сад је слобода, нико се ни на што натерати не може. Дакле, да се камен прода, и новци да се такођер поделе измеђ прави патриота. ШЕРБУЛИЋ: Врло паметно!

НАНЧИКА: Добро. Каква је боја српска? ШЕРБУЛИЋ: Шта, Српкиња, па не зна ни каква је боја српска! НАНЧИКА: Што нисам досад знала, то ћете ми казати ви. ШЕРБУЛИЋ: Ја... ја...

овамо прешли, имали су своје сопствене барјаке и своје сопствене боје; но мало-помало све се заборавило и изгубило што је год народно. Па би најпосле изгубили били и име, као што су и по црквама увели били маџарске протоколе крештајеми.

Па би најпосле изгубили били и име, као што су и по црквама увели били маџарске протоколе крештајеми. ШЕРБУЛИЋ: То је заиста најбезбожније дјело што су могли

ШЕРБУЛИЋ: То је заиста најбезбожније дјело што су могли учинити. ЛЕПРШИЋ: Ове су Новосађани насред пијаце спалили. СМРДИЋ: Право су имали.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ова велика Историја нове српске књижевности разликује се од школског издања пре свега тиме што је много обимнија и потпунија.

иде и библиографија дела и чланака о српској књижевности и српским писцима, као и регистар поменутих особених имена. Што се тиче извесних особина самога дела, ја бих имао само да поновим оно што сам казао у предговору школског издања, које

Што се тиче извесних особина самога дела, ја бих имао само да поновим оно што сам казао у предговору школског издања, које је писано на основу истих схватања.

Из тога разлога обраћена је нарочита пажња писцима који су значајни као творци идејних и књижевних покрета, као што су на пример Доситеј Обрадовић и Вук Караџић.

који су значајни као творци идејних и књижевних покрета, као што су на пример Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. Што се тиче поделе на периоде, имао бих опет да упутим на мој чланак Подела нове српске књижевности на периоде који је

Библиографија је давана према овом схватању. Изгледало ми је да није потребно читаоце упућивати на све оно што је о једном писцу писано — јер у библиографији о појединим писцима има и врло слабих ствари и честих понављања раније

— јер у библиографији о појединим писцима има и врло слабих ствари и честих понављања раније казаног — но само на оно што је корисно прочитати.

који су добри и сигурни, или који доносе какве било нове појединости или који су карактеристични по једно схватање. Што се тиче илустрација, овде су унете готово све до којих се могло доћи.

појединих наших старијих писаца нису се могле наћи никакве слике; од некојих најновијих писаца нису унете слике зато што их они сами нису хтели дати, или их нису дали на време.

Пуштајући ову књигу у свет, ја не мислим ни да је она дефинитивна ни без својих недостатака. Оно што се материјално данас зна о српским писцима, углавном, налази се у њој; како мени изгледа развој српске књижевности и

Оно што сам ја могао дати, поготову оно што се данас уопште могло дати, налази се у овој књизи. Београд, јануара 1914.

Оно што сам ја могао дати, поготову оно што се данас уопште могло дати, налази се у овој књизи. Београд, јануара 1914.

Милићевић, Вук - Беспуће

свакидања гунгула у кавани; људи који се мимоилазе и поздрављају; врата која се отварају и затварају са треском; момци што журно пролазе, њишући на послужавницима шоље и чаше воде; у вику наручивања и празно ударање кугла на билијару, мијеша

Тмасти облаци мијешају се немарно и смућено. У ваздуху нешто тешко што заражава чамом и малаксалошћу. Њихови погледи пратили су крупне капље кише која је шкропила плочник, распрскавајући

с високом крагном, црвеним прслуком и вазда тијесним панталонама, шара једном оловчицом по мраморном столу, љутећи се што му киша поквари један красан састанак у Тушканцу.

сав овај свијет у кавани, који је, у једном трену, изгубио за њега свој обични изглед, као да је било нешто што га је скривало, уљепшавало и на једном ишчезнуло; као да се здерао неки вео с тих лица која је он научио да виђа гдје

И он с чуђењем посматраше мноштво ђачких лица, с картама, таковима у рукама, заваљених и без мисли; чиновника што доносе са собом задах канцеларије и дебелих протокола; утегнутих и намирисаних официра; сиједих и ћелавих

и намирисаних официра; сиједих и ћелавих пензионараца, запуштених, необријаних, зараслих у браде, с наочарима што падају ниско по носу, са својим свакидањим, лаганим навикама, који читаве сате читају новине и расправљају о политици

с голим главицама на којима увече умире сунце; суре шуме са пропланцима на којима овце наличе на бијело камење што се креће; да отисне око низ поља, пуна боја, изрезана и испресијецана међама, пуна јечма што се жути, зоби што се

наличе на бијело камење што се креће; да отисне око низ поља, пуна боја, изрезана и испресијецана међама, пуна јечма што се жути, зоби што се зелени, ријетких, малих црвенкастих кукуруза, густих, сирово зелених конопаља, и шарених бара и

камење што се креће; да отисне око низ поља, пуна боја, изрезана и испресијецана међама, пуна јечма што се жути, зоби што се зелени, ријетких, малих црвенкастих кукуруза, густих, сирово зелених конопаља, и шарених бара и кошаница.

разнолико мноштво: сељаци и сељакиње, с кошарама и великим завежљајима, гурајући се, спотичући се, сударајући се да што прије ухвате мјесто; неколико војника натоварених телећацима који су их тиштали, с пушкама, са савијеним кабаницама

Све што му је полазило за руком, било је да пронађе неку врсту полудријемежа, измијешану са полусном, пуним страшних привиђења,

Лагано га је болила глава. Он осјећаше по себи нешто тешко што га сажима под својим теретом. Све га је сметало, бунило, узрујавало.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

ДРУГА 48 ГЛАВА ТРЕЋА 49 ГЛАВА ЧЕТВРТА 51 ПРОЗА БОЖИЋНА ПЕЧЕНИЦА ГЛАВА ПРВА У којој је описано све што је нужно да се претходно зна.

ноћ, па кад дође на њега ред отпевати кроз зубе по једно »Рождество твоје«, него да ми се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу Постиљоновићу кад га је позвао Јован Максић, назван »Ватра«, да му буде полаженик првога дана светлога

да ће вас интересовати прича, зато ћу мало поиздаље почети и нећу прећутати ни поједине ситнице, само да би вам слика што пластичнија испала.

Дакле, прво ћемо почети са домаћином. Јован Максић, тај што је био домаћин првога дана Божића био је поштен човек, и кад то кажем, ја не говорим онако напамет, нити тражим да ми

Питајте ма ког ноћног стражара, па и оног најстаријег, онога што и дању и ноћу спава — дању, јер је то таква служба, а ноћу опет, јер је ноћ од бога за то дата — ниједан вам неће моћи

Једном речју, поштен човек; говоре, душа ваља, да рђаво плаћа дугове, али опет, лепа му је страна та што их он и не одриче. Умео је вешто и да позајми од неког, а још вештије да га после скине с врата.

Звали су га Ватра, Јова Ватра, на што се Јова није баш ни љутио. »Хе-хе!« трља Јова задовољно руке. »Ватрица, Ватрица!

И она му је доиста чинила све и сва. Купи му пајаца што дречи и пљеска рукама кад се притисне, а мали Јова га одмах други дан онако анатомски рашчерупа, да га види какав је

И место да медицину учи десет година (као што то већина добрих Срба и чине) — он запе у нижим разредима неких шест година, и стога се, ето, и нађе у казначејству.

Као практикант понашао се примерно, био пун такта. Преписује лепо и тачно, изради све што му казначеј да, и овај је с њим задовољан, а тако исто и публика.

Био је тачан, смеран, права практикантска душа. Ишао је на прстима кад је што подносио на потпис казначеју или претпостављеном писару, тако да му је то већ постало друга природа његова, па је на

Увек је држао цигару тако да је онај запаљени крај у рукав окренуо био, онако као што то раде гимназисте кад између часова пуше иза школе. С одаџијом је лепо живео.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ, ВЛАДИЦИ ЦРНОГОРСКОМ 262 КАЈГАНА 263 (РАДОСТ И ЖАЛОСТ) 268 (УКОР) 277 (ОЈ МОРАВО, ШТО БИ БЕЗ СРБИЊА) 278 (БЕРАЧИЦЕ) 280 (ЊЕНИ ЈАДИ) 282 ДВА КАМЕНА 284 (ТА НАПИ СЕ) 288 УСПОМЕНЕ СТАРОГ

(1843, јул) ПУТНИК НА УРАНКУ Тама долом, тама гором, Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак приближује.

ПУТНИК НА УРАНКУ Тама долом, тама гором, Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак приближује.

гором, Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак приближује. Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај!

Како стиже, сунце грану, Светли с' гора и долина, А путнику душа плану, Па закликта од милина: „Ој сунашце што разгониш Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо штоно рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо штоно гајиш Миле

таме, Ој ти небо штоно рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо штоно гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо што се сјајиш Пуна росе и травице — Доло, стадо, јањци драги, Вруло, цвеће мирисаво, Мили ветре, ветре благи, Ој

Јоште путник туда Ногом лаком оди, Стазица кривуда, Поред липе води: „Ој тиче умилно, Што на грани стојиш, Окле тако силно Срце мени својиш?

Па тако се лево, десно По свијету лупам, Све је уско, све је тесно, Да л' ћу што да слупам? Ко зна де ће још истећи Тај немирни живот мој, Де ће силна жеља рећи: Доста море, овде стој!

1843, 5. дек. ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је кâно лепи дан Што кроз гору вири. А са горе крај потока Стазица се дала, Једна мома милоока Ту је рубље прала.

„Ал' тек што ти нога крочи Да униђе у пећину, Ал' на сусрет звер ти скочи, Гладна зверка на те зину, Немој, драги, немој ићи,

“ Док је срца веселога, Док је зеке виловита, Док је Бога силенога Што се громом амо ита, Залуду се смете сили, Кад ће Боже да закрили.

(1843, 25. дек.) МОЛИТВА Месец јасни, звезда јато, И сунашце умиљато, Зору што нам небо шара, А и муњу што га пара, И ту силну грома буку, И олује страшну фуку Ти сатвори, вељи Боже, Ко овако

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Вук је сив. Сив, запамти. Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило. Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта!

— толико и толико сати. Ехе, драги мој, а ти не знаш ни на колико си мјеста шупаљ, а камоли што друго. Дјед поучно дигне прст. — Према једном сату, брате Саво, ти си једна обична бена. — Да шта сам него бена.

Да жене не знају у сат и да то нису женска посла, то је за дједа било нешто што се само по себи разумије. Једне године и наша кућа доби сат.

Једног поподнева, тек што стигох из школе, дјед ме тајанствено позва у свој собичак. Био је сам код куће. — Одидер вамо.

прије и наше расквоцане тетке и ујне с торбицама пуним дарова: ораха, јаја, сувих крушака или бар краставаца — дај што даш!

— А што ти сад то треба? — чуди се дјед. — Четврта, пета, не знам ни ја. — Како шта ми треба! — диже главу Петрак.

Начинићу му нешто, има да видиш. — Их, ти као да човјеку правиш самар, тако говориш. — А зар коњ није исто што и право чељаде, још бољи. Десет пута бољи. — Коњ? — Да, да, коњ, што се чудиш.

— А зар коњ није исто што и право чељаде, још бољи. Десет пута бољи. — Коњ? — Да, да, коњ, што се чудиш. И запамти још и ово што ћу ти рећи: само добар човјек може личити на коња, никакав други. — Ето ти га нà!

Десет пута бољи. — Коњ? — Да, да, коњ, што се чудиш. И запамти још и ово што ћу ти рећи: само добар човјек може личити на коња, никакав други. — Ето ти га нà! — простодушно зину дјед.

— Па сједиш поред њега и нека те твоја туга подузме, а он те гледа и само што не каже: остави, болан, Петраче, дај ти да ми по једну запалимо. Их! Ја већ и не знам гдје сједим. Коњ који пуши!

— о тврду ледину. Сва срећа што једном у години дођу и Петракови развезани дани кад се много штошта може. Дође тако једном на ред и мјесец.

Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и „вантазија“, што би казао мој дјед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овдје, на овој опасној граници гдје се кида са земљом

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

И увек му је било мало! А ово што кажеш, ово је велика промена! Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио и смутио?

Може и мени да се заглави нож! Може и коњ да ми се повреди! Може и да ми покисне барут! Што да не може? Киша је природна појава! Могу, напросто, да назебем пред битку! Ааа, имам и ја нешто ситнине за кусур!

Јер ћеш ти да висиш, и то цео, ко што аги виси један део! МУСА: Мој ти је другарски савет, да мање лајеш! СУЉО: Знам ја шта говорим!

Разумеш? ЈУСУФ: Ма ајде! Ти би сад хтео да те ја цело вече одвраћам од оног што и не желиш да учиниш! ХАСАНАГА: Е, ништа теже, него да човек мудар и школован, када му кажеш „попара”, то схвати

ЈУСУФ: Сад још и колац! Али о твоме разлогу не вреди ни да се говори! Што да ти причам кад знаш! Па сам си јутрос женама војника забранио да долазе!

Само она није нашла за сходно... ЈУСУФ: Како и да ти дође, кад би сви рекли, ко што за друге и кажу, да због похоте, а не због бриге, долази? ХАСАНАГА: Баш си ми бистар! Шта може с похотом самртник?

ХАСАНАГА: Баш си ми бистар! Шта може с похотом самртник? АХМЕД: Зато се ага и љути што се плаши да ништа не може!

Шта може с похотом самртник? АХМЕД: Зато се ага и љути што се плаши да ништа не може! ЈУСУФ: Свет прича што прича, и не види оно што јесте, и како јесте, већ бира истину која га више забавља!

АХМЕД: Зато се ага и љути што се плаши да ништа не може! ЈУСУФ: Свет прича што прича, и не види оно што јесте, и како јесте, већ бира истину која га више забавља!

ЈУСУФ: Ту госпоштину измишља твоја сиротиња. Али да ти кажем једну ствар. То што ти говориш — да је тераш, и томе слично — то си се ти од велике жудње смутио...

„Хиљаду и једна ноћ”, је л? Шехерезада? Бисер у пупку? Много ти читаш и фантазираш! Од овог што се овде збива одвој ти то што о том свету знаш! Ово није Стамбол, него Требиње! И тамо није Багдад, него је Гацко!

Шехерезада? Бисер у пупку? Много ти читаш и фантазираш! Од овог што се овде збива одвој ти то што о том свету знаш! Ово није Стамбол, него Требиње! И тамо није Багдад, него је Гацко! Шта он мени каже! Жудња!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Чаршијом се чује жуборење воде што тече олуком, а на ћепенцима дремају момци и други беспосличари. И усред ове благоте, тишине и неког полудремежа

Свакога је слушао и сваки га је хранио, давао му стара одела и штале или кујне у којима је спавао. Кад коме што он затреба, тај само изиђе на улицу и викне: — Димитријо! — Сад, сад!... Ево!

А он им се смеје и гледа их мило кад му кажу како је леп. Никоме није био на сметњи. Што год му се нареди, он учини.

Он ћути, трпи, и кад га овај пусти, Димитрија се повлачи, чеше и гледајући га мило и понизно — смеје се. Једино што му беше као нека страст, то је: песма и кићење цвећем. Кад пукне пролеће, замирише зеленило, њега нестане.

Жене, девојке и момци како би му се што више смејали, измислише да он иде попи зато што се загледао у попину кћер Тоду.

Жене, девојке и момци како би му се што више смејали, измислише да он иде попи зато што се загледао у попину кћер Тоду. Од тада сваки ко га сретне, заустави га, и, смејући се, пита: — Је ли Димитријо? — А?

За њу он не беше мушко, човек, већ обичан свакидашњи створ. А беше лепа Тода! Не беше то бујно, крупно чељаде, као што су већином код нас, већ средње, нежно, мало и вито. Беше округла и светла лица са сниским, мало испупченим челом.

образа; и оно колутасто, једва приметно руменило при дну јој лица — онда се тек осети сва милина, љупкост и драж, што се показиваше при сваком њеном покрету.

Човеку, кад је види, нехотице задрхти душа, груд омекша и чисто осети неки тих, благ мирис што га задахне пред њеном појавом. Ма да беше тек у шеснајестој години, ипак се јављаху просиоци. Попа их избираше.

Мушки иду под вајате, хладњаке и ту пију и веселе се; а женске у кућу код Тоде н попадије, те им помажу да што пре и лепше наспремају дарове.

Отпоче се чешати. Остале жене узеше га грдити. — Говори, што си зинуо соме? Он једнако ћути. Тода му приступи ближе и упита га благо. — Кажи, Димитријо, кажи ти твојој Тоди!

Пред очима, у глави, снази, као да беше нешто тамно, тешко и гломазно. Ни мишић му се не помаче, до само што осећаше како га по телу, ногама, леђима, око главе и по коси нешто сврби, голица и струже. Он се поче чешати.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Ко не би Србину веровао? Пак ти одо(х) шетати се по граду на води; пак ти поарчи(х) све што имадо(х); пак ти се врати(х) го, наг као мали прст, с пуном кесом надежде.

Ето ти твој посао! Пак хоћеш да ти бољи после мене дође. Ај, ај, мој Хорваћанине, видиш ли што примисал неба чини! Послати такога који ће ти хака доћи: и опет ти ј кажем да нисам се ја за те молио, горе би прошао.

Дајем ти на знање, друже мој, да сам прешао из Хале у Лајпциг за слушати и овде што учени људи говоре; гди намеравам пребивати најмање једну годину: и мислим с помоћу бога, и којег доброг Србина, дати

Осечанин, да пошље овде типографу по неколико дуката за дати му дрзновеније и показати му да се находе људи који желе, што добро, српски на штампи видити.

А ко што дâ, неће штетовати, јер ће примити толико књига колико износи сума коју положи. Ја, уверавајући да ће књига моја бити

Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне људе од који(х) сам што добро научио, из којих премудри(х) књига француски(х) немецки(х) и талијански(х), најлепше мисли као цвеће избирати

Нудер обазри се не би ли и ту кога нашао, који би изволио соопштник | општеполезнога дела бити; кажи му, да што је год Србаља, од Адријатическога мора до реке Дунава, сви ће га похвалити Слатка је утеха надати се да ћеду наша

Коме ли неће се милити, мало | труда предузети за научити читати, читајући што паметно и разумно и врло ласно разумевајући оно што чита?

неће се милити, мало | труда предузети за научити читати, читајући што паметно и разумно и врло ласно разумевајући оно што чита?

Зашто је друго Бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу, него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље? А шта је друго боље, него оно што је полезније?

А шта је друго боље, него оно што је полезније? Што год не приноси какову лидо ползу, не има никакве доброте у себи.

А шта је друго боље, него оно што је полезније? Што год не приноси какову лидо ползу, не има никакве доброте у себи.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

На улици нема света, само што по снегу шета једна мома. Одело је снежно, бело, на брежне јој пало груди, снег од једа чисто студи; узалуд му

« — Дотакнух се, загрлих је, манито ми срце бије, у жестини и заносу већ осећам бујну косу, што се по мом лицу ппоцy, мириси ми обасуше свак' задисак жељне душе.

То су, је ли, оне честе изниклице срца мога, расцветаног, широкога? А ти зраци нису зраци, грановити то су траци, што о њима мирно висе срца мога изниклице.

језди!!« Као смели морепловац древних прича и времена, што је, везан за катарку, у безумљу слатку, жарку, слуш'о песме од Сирена, дивних, мамних морских жена: — тако мене звуци

Ал' не чујем оног звука, звонке јеке, мамна гука, што у светлиј' њених друга: Гласи мука и покаја, шапат јада, сузни бризи, неодољних уздисаја бројанички, свети низи; старе

Немојте ме питат' саде, да вам причам старе јаде, старе јаде, нове наде, што их наша звезда знаде; већ пођите до јавора, побратима оног бора, што га стужи и цацyши неисказом вељих мука Косовкина

вам причам старе јаде, старе јаде, нове наде, што их наша звезда знаде; већ пођите до јавора, побратима оног бора, што га стужи и цацyши неисказом вељих мука Косовкина бела рука, те је њему рука мала грдне јаде завештала; а кад гуслар по

— Ја вам не знам рећи више, до што књига ова пише, док не прође ова јава, што ми сада додијава, те се мојих снова сетим, ил' док опет — не полетим.

— Ја вам не знам рећи више, до што књига ова пише, док не прође ова јава, што ми сада додијава, те се мојих снова сетим, ил' док опет — не полетим. У пештанској тамници, 1872.

Месече, што се лудиш? месече, што си слеп? Тај венац би тек био на мојој дики леп. — На месец сам ти пружô, а ти си ћутала, ох,

Месече, што се лудиш? месече, што си слеп? Тај венац би тек био на мојој дики леп. — На месец сам ти пружô, а ти си ћутала, ох, душо моја, душо, јеси л'

Пред попови' ће бити ђачића који ред, да поју „свјати Боже!” да буде погреб свет. Ти ђачићи су песме што за њом уздишу, што теше душу њену и Богу уздижу.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

244 ЗАШТО ЂАВО ОПАНКЕ ДЕРЕ 245 ЗАБУНИО СЕ КАО ЦИГАНИН У ЛУКУ 246 БОНИК И БОЛЕСТ 247 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 248 КУДРОВ И КУСОВ 249 ЂАВОЛУ СВИЈЕЋУ ПАЛИО 250 ВАРКА ПРЕД МАРКА 251 КЛИНЧОРБА 252 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ

допринос оцени и поштовању народне поезије уопште а српске посебно, дали су такви културни радници и уметници као што су: Клопшток, Гете, Ј.

Ја сáм, колико их у глави имам, могао бих једну књижицу напечатити, као што је мала пјеснарица. Има их врло лијепих и удивителних, него су по већој части срамотне.

Свој први прилог народних приповедака Вук је објавио у 89-ом броју Давидовићевих новина и то тако што је тај додатак преломљен у облику књиге од осам страница на следећи начин — прва страница насловна, на којој стоји:

Радећи на народној приповеци Вук се био сукобио са проблемом сасвим друкчијим од онога што га је имао приликом прикупљања народних песама.

Из тог судара произишао је и један сасвим нов метод бележења народних умотворина, метод којем би се имало много што-шта замерити. Али то опасно средство за неталенте, у Вуковој употреби постајало је стваралачко оружје.

И као што је радио са оним добијеним од Вука чобанина, чинио је то и са овим другим: размишљао и речи намештао, поправљао им

Али при том треба имати на уму оно што је Вука водило у целокупној његовој делатности; наиме, његову заветну мисао о нужности победе народног језика у

збирку приповедака (издану 1853): „Опростивши се рјечника, не дангубећи ни мало рад сам се трудити еда би јоште што од смрти уграбио и на свијет издао.

И тако ево најприје нашијех народнијех приповиједака, за које мислим да ће у своме роду бити тако знатне као што су народне пјесме у своме.

Као што су пјесме углед језика наше народне поезије, тако ће ове приповијетке бити углед народног језика у прози. Као што сам

Као што су пјесме углед језика наше народне поезије, тако ће ове приповијетке бити углед народног језика у прози. Као што сам пјесме штампао у различнијем нарјечијама, како сам коју гдје добио, тако ће бити наштампане у ове приповијетке:

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило? Завукла си се у собу, да те не опали сунце. СОФИЈА: Тек што сам ушла. МАКСИМ: Провреднила се жена шавом, а напољу како Бог да. СОФИЈА: Јуче си псовао што не шијем.

СОФИЈА: Тек што сам ушла. МАКСИМ: Провреднила се жена шавом, а напољу како Бог да. СОФИЈА: Јуче си псовао што не шијем. МАКСИМ: Да га враг носи и с твојим послом и с твојим редом! СОФИЈА: Оћеш да дам другоме да шије?

СОФИЈА: Ја мислим да сам посао свршила. МАКСИМ: Свршила као наопако. Како си метнула онај пепео? СОФИЈА: Као што си казао. МАКСИМ: Онде је њему место. Нисам ли сто пута говорио, да се меће поред оџака.

СОФИЈА: За бога, кад не кажеш управо како ти је воља; него час овако, час онако. МАКСИМ: Сад сам ја крив што ти не ваљаш. Шта сте дирали у оно буре? СОФИЈА: Казала сам да се спусти у подрум, да се не расуши.

СОФИЈА: Зашто ме ниси питао? МАКСИМ: Дакако! Да оставим сав посао па да питам милостиву госпођу, гди ћу што наћи. Ти да не дираш у моје ствари, јеси ли ме разумела? СОФИЈА: Опет морам да забележим што се троши.

Ти да не дираш у моје ствари, јеси ли ме разумела? СОФИЈА: Опет морам да забележим што се троши. МАКСИМ: Тешко мени и мом бележењу! Видим ја моје добро јутро.

Тешко мени, то ја знам! (Одлази.) СОФИЈА (сама): Сам бог може теби угодити. Ако што урадим, не ваља; ако не урадим, опет не ваља. Ако ходим, не ваља; ако седнем, не ваља; ако стојим, не ваља.

ЈЕВРЕМ: Рекао би човек читаву бригаду ексерцира, тако се развикао. СОФИЈА: А шта ћете? Ја гледам, што је право, да му угодим, али он се срди, те срди. Већ не знам, како ћу. ЈЕВРЕМ: Хе, хе! Јошт је стари Макса.

СОФИЈА: Жао ми је само што се љути, кад ја свашта чиним. ЈЕВРЕМ: Макса је човек који непрестано с упаљеним фитиљем оди. (Седне.

МАКСИМ: Лези те одмори твоје кости. Струнила си се. СОФИЈА: Нећеш да плаћам шваљама, а неправо ти је што шијем. МАКСИМ: Кад треба друго радити, онда те је напао шав. Ја морам пропасти код такве жене.

Ја морам пропасти код такве жене. Шта си имала куповати гвоздени лонац? Није ти по вољи од земље! СОФИЈА: Псујеш што се дрва троше, или кад се који суд разбије, пак сам мислила, да ће овако боље бити. МАКСИМ: А што се Новци издају?

СОФИЈА: Псујеш што се дрва троше, или кад се који суд разбије, пак сам мислила, да ће овако боље бити. МАКСИМ: А што се Новци издају? Ја сам баш несрећан човек, куд се год окренем, ту видим штету.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ПРЕДГОВОР Оном који је с немачком литературом мало више познат, пашће може бити на памет да је оваково што и у књигама славног Вајсе читао, ал ће одма и то примјетити, да између мојег и Вајсиног дјела никакве друге слике

ово сопственим дјелом, и надам се да ће од моји читатеља онако исто примљено бити као и досадашња моја сочиненија. Што се пак читатељки тиче, њима право остављам онда суд изрећи кад књигу внимателно прочитале буду.

Ја женски род онако исто почитујем као што иј најприљежнији Епикура ђак почитује; и од осам година овамо, то јест откад сам намислио женити се, нисам милије

„Зашто, дакле, толико против нас пишете?“ Овако ме, фрајлице, једна ваша другарица запитала, и оно што сам њојзи одговорио, мислим да је нужно свима обзнанити.

Гди станем, ту се морам једити. Не госпођа, него канда сам последња у вароши, тако ми се реч слуша. Што год рекнем, све им је неправо; што урадим, то код њи не ваља.

Не госпођа, него канда сам последња у вароши, тако ми се реч слуша. Што год рекнем, све им је неправо; што урадим, то код њи не ваља. Али нека, или ћу ја све на моју руку довести, или сама морам свиснути. Персида, ти! (Звони.

Оћеш да трчим у кујну за тобом да те молим да дођеш, је ли? Лењива траго, не заслужујеш ни онај лебац што га мњавиш! ПЕРСИДА: Забога, милост... СУЛТАНА (замане): Сад ћеш се обрецивати наопако!

— Ох, Боже! Зашто сам дошла у ову кућу? Зашто ме није мати боље уморила, него што ме за ћоравца дала! ПЕРСИДА: Заповедате штогод, милостива госпођа?

СУЛТАНА: Гледај ти шпиона, како би тела да се и у тајне моје плеће! Шкода што немам рђаву нарав да ти тај језични језик до краја ишчупам, да не проговориш ниједну реч, док си год жива.

СУЛТАНА: Тако, донеси пра још и с тавана, да ми сасвим прси изеш. Мислиш моја је мати била говедарка, као ти што си? Кукавицо женска, немаш памети ни као бува! ПОЗОРИЈЕ З. СТЕВАН, ПРЕЂАШНЕ СТЕВАН: Милостива госпоја...

СУЛТАНА: Одговараш? Сад ћу се заборавити шта сам, па ћу ти зубе избити, угурсуз један што си ти! СТЕВАН (неповољно): Милостива госпођа... СУЛТАНА (покаже му стакло): Видиш ово?

Свршио си посао, наједио си ме и изуједао као пас, сад можеш ићи. СТЕВАН: Заповедате јошт штогод? СУЛТАНА: О, што ми није нарав заповедати, да ти језик ишчупају! — Иди ми зови Пелу. СТЕВАН: Коју Пелу?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

брдима, Све ближе снегови прилазе; А шуме силазе, силазе у риђим и мрким крдима у језеро, у оклевање Сопствене слике што боји се Са непознатом да споји се Ко дух и дах у певање О слатком страху виђеног Што невиђено враћа се, О страсти

у оклевање Сопствене слике што боји се Са непознатом да споји се Ко дух и дах у певање О слатком страху виђеног Што невиђено враћа се, О страсти која плаћа се Грозницом непревазиђеног — Године?

будућем лету: За усуд сваког листа једна црта Сведочи облик: семантика капи Садржи облик будућега врта Ил празног неба што блиста и вапи.

Онај што ноћу посумња у време Друкчије дан ће, час по час, да споји — И поштујући прости закон шеме Питаће себе: да л шема посто

море се расцвета, Прадавне шуме загрцнуто пију Ваздух и воду будућега лета; Последња слика: као ретровизор Пун друма што се одмата у ништа Бесане очи рајски назру призор Потоње несанице, уточишта. (5—6.

Лептир у срцу. И осећаш да си И одступницу предао у залог Одсутној некој милости. На траси Што увире у обзор, сјај даљине Већ руби невид, и облак прашине За коњаником који носи налог. Пурпурне крпе лепршаве зором!

Пурпурне крпе лепршаве зором! Покретне слике, вртови на коси! Куле што роне усправно у понор Преврнут као купа! Усхит што си Одевао у речи, као пророк Што само слути будуће, а не зна Колико

Покретне слике, вртови на коси! Куле што роне усправно у понор Преврнут као купа! Усхит што си Одевао у речи, као пророк Што само слути будуће, а не зна Колико може машта, неопрезна, Ко вино да се преломи у

Куле што роне усправно у понор Преврнут као купа! Усхит што си Одевао у речи, као пророк Што само слути будуће, а не зна Колико може машта, неопрезна, Ко вино да се преломи у порок !

у раван спојене посуде — А срце мотри за крилатом петом Гласника, мери размак и брзину; И слуша крике ждралова што плину У магли мрака, мокрим мимолетом. (4—5.

(4—5. ВИ 1989) НОСТАЛГИЈА Можда је био ветар, који склизне Чујно, ко нападали снег, са грана, А можда помак пламена што лизне Ивицу листа јесењег платана, Ил можда дух залутао у собу Кроз закључана врата празног стана, Ил давно лето макну

празнине — Да, можда је то била она Ана; Ана из књиге коју ветар листа у трави, поред заспалог читача; Ана из раја што накнадно блиста Удаљен иза пламенога мача; Ана, кнегиња ограде балкона Над језером, у чипки пузавице, Ана у пени чипке

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

— рекли су и пустили те, па зиркају иза завесе, сви се наџиџали, и кева, и бакута, и тетка Гина што је у гостима, а на крају ни матори није издржао, него бацио новине и довукао се иза кеве, да види, као, шта се то

Оде! Замаче иза ћошка... Требало је да понесе џемпер! Наћи ће она већ неког да је загреје... Језик прегризо! Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете... Видећеш ти једног дана своје дете...

гузу и посипали је беби-прашком да те не пече кад се упишкиш, да су прислањали уво на твоје малецке груди, ове исте што у њих зија и војска и цивили, и слушали дишеш ли? —Богами, она не дише! —Дише! —Ма, ништа не чујем!

котрљају слово р и афектирају на мртво име, и да си положила из цуга све тестове, па мама после казала: „Није што је моје дете, али учитељица ми каже да је то заиста чудо и да још ништа није слично срела у свој ој каријери! Богами!

и најмоћнији људи у граду који су те видели у пролазу како лижеш сладолед од ваниле, чоколаде и цитрона, мешано; они што су стајали тик уз тебе у тролејбусу који је био полупразан и пиљили ти у врат и у груди кад се нагнеш малчице напред,

тик уз тебе у тролејбусу који је био полупразан и пиљили ти у врат и у груди кад се нагнеш малчице напред, и они што су звиждали за тобом, и они други што су под руку водили угојене жене, па користили прилику да се очешу за један

био полупразан и пиљили ти у врат и у груди кад се нагнеш малчице напред, и они што су звиждали за тобом, и они други што су под руку водили угојене жене, па користили прилику да се очешу за један поглед, говорећи — да, да, свакако га купи!

Јер, драге моје нагло остареле девојчице, нисте ви криве што се живот нашалио с вама, па вас једног јутра пробудио као и обично у пола шест, кад оно — осам банки. Опа!

Мислим да би малој Ани савршено одговарао назив којим су овенчане неке београдске девојчице што непрестано зује по улицама на релацији Славија—Калемегдан: зову их наиме, лујикама!

А затим поносно седа на оно седиште покрај возача изнад кога пише РЕЗЕРВИСАНО ЗА РАТНЕ ВОЈНЕ ИНВАЛИДЕ! Што јест, јест, дуго смо се растајали...

Уместо тога, што сам радио? Једанпут сам четири дана и четири ноћи тајно снимао на веома старом магнетофону марке „Грундиг ТК-46“ Анчин

Баш је лепо од вас што сте ме извели на вечеру у овај клубијановић! Све сâм отмен свет! Где год се окренеш — нека величина, на часну реч!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

нимбусом бола који, растресен, труси са трешње позног априла; часно је бити трептај са листе пролазних ствари, Слуга што уме Слово да кресне модрицом с душе; часно је бити смирен становник колибе горске, ревностан чувар, вратар и војник

КУПИНОВО То је оно — није ово. Далеко је Купиново. Није девет него осам. У сну ли сам или што сам? Није лудња — Реч је ово. Звезде једе Купиново. Труле сињи сни изнутра. Са мене се свлаче јутра.

Црвен мрачак из Црмнице пукне наром с пушкарнице. Престижем ли црну прељу? Је ли виђу што и вељу? ИИ ТРШИЋ У таљиге милогледне Вук с Филипом у сну седне. Око клена и јасена лете гусле и писмена.

Ушушкај се, Сеновити, док не мине, док не мине буничице што је јело. ИИИ САН О ПОВЛЕНУ, ІІ Три свирача с висоравни, гологлави, полутавни, враћају се, ломни

Са Борање, невид-горе, облаци се завијоре и тукући жито, поље преко Цера одгргоље. А све потом што се чује муња палцем потписује. ЧУДО У ГЛАВАЧИЋИМА То што врана с коца гаче, То се неко чудо гласи.

А све потом што се чује муња палцем потписује. ЧУДО У ГЛАВАЧИЋИМА То што врана с коца гаче, То се неко чудо гласи. Бео рубац са крстаче лепршањем свећу гаси.

Лудибабе, нарикаче и врачаре црне, смеле, свецима се о скут каче те им бошче, рухо здеру с вештицама што су јеле кукурека за вечеру. КЉУЧ ОД КУЋЕ І КУЋНО СУНЦЕ И СНЕГ-ЧЕДО Из вечери од присоја по зделама пламса боја.

Шпорет ватру смирује. Трепти чаша тропера. Зрцај, зрцај, чашице - радуј кућно кандило: кућа ми је прољеће што се маглом наткрило! СВЕТИ САВА: УРАНАК Гргољају млазеви. Топла водо, топлице!

Облије пламен грлић тестије боје хитају. То је, у ствари, љубичаст рубац епилепсије, што гони тесто преко тепсије, од којег цвиле лонци, ормари, и дивљи гости ломе трезније Колач сумрака, док им ногари

Кров зијевац зарже - скопча вјетар узду му. Олистала буником крене кућа ỳ шуму. А У НУЛИ АЗ То што лије - то је лирска злоб. Змија главу сколутне под реп и трзајем залелуја зоб. Шумско сунце ублажује коб.

Врх облачја слаповитог Благовесник арханђео уздигао хаљине је: прозарује стопалима оно што је усуд спрео а с колена крин му веје.

бруј пчелињи, племенита буна, расцвета је - она неродиљка... А кад жизне погледом са града, што прожизне - то се раскомада. Ни прам магле ни тринина тринка.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа. АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче. МИТА: Кад би ми могле што помоћи! Јер чуј, Алекса, моју невољу: нисам ти од два дана окусио!

АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче. МИТА: Кад би ми могле што помоћи! Јер чуј, Алекса, моју невољу: нисам ти од два дана окусио! АЛЕКСА: Лепо!

Очи, коса, аљине ход, стајање, седење, нокти, све је то по моди, само што нико по моди не умире. Но гле, ја забрбљао, а не питам те како си досад животарио. МИТА: Како?

АЛЕКСА: Знаш шта је, Мито, нисам ни ја баш тако сит, а новаца немам; ајде у ону кућу што је мало угледнија од други. Та шат се наранимо нашим лагањем. МИТА: А како ћемо ући кад смо непознати?

АЛЕКСА: Име не чини ништа, него титула. Одлази! МИТА: Бре, ја идем у кујну најпре, ако могу што од слушкиње изварати. (Пође.) АЛЕКСА: Само пази на „абије“ МИТА: Гди су? АЛЕКСА: Шта, гди су? МИТА: Те гурабије.

) МАРКО седи на столици а ЈЕЛИЦА близу прозора плете и књигу чита. ЈЕЛИЦА: Гöттліцх, ах! Ѕехр гöттлицх! МАРКО: Хм! Што су ти садање девојке — два посла раде! ЈЕЛИЦА: Ах, татице, шкода, шкода што не знате немецки!

Ѕехр гöттлицх! МАРКО: Хм! Што су ти садање девојке — два посла раде! ЈЕЛИЦА: Ах, татице, шкода, шкода што не знате немецки! МАРКО: Моја ћерко, зато сам те и послао у Беч да ти научиш, кад ја нисам мого.

МАРКО: А шта је то швермовала? ЈЕЛИЦА: Ах, швермовати је то што у Бечу кажу швермерај. Колико сам пута ја швермовала, не могу вам исказати, љубезнн татице.

То су вам језици! Кад говоре, мислите мед им тече из усти. Ја једнако жалим што ме нисте дали да и француски учим. МАРКО: А с ким би овде говорила?

Како би то могло бити лудо што прве даме у Бечу раде? Камо среће да се и ми тако уредимо! МАРКО: А зар би ти хтела тако живити?

Друго су прве госпође у Бечу, а друго си ти; зато баци те беспослице, па гледај те буди добра газдарица, и онога што те је испросио љуби као верна супруга. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, ви јошт не знате шта је љубов.

У недељу, дакле! БАТИЋ: Како је год ваша воља. МАРКО: Тако, што пре, то боље. Треба ову помодарку забављати послом, док јој нису ти румани сасвим мозак обрнули.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Провијери трипут оно што чује, рођеном репу не верује, планове кује унедоглед, и никад неће на танак лед.“ Отиде Мачак по уској стази,

„Станидер, лијо, црвено псето, у доброј руци шкљоцаре ето, биће ти кожа као решето!“ Натисну Лисац што може јаче, сувога грања све стоји лом, на њему торба лудачки скаче и Пијевац скаче заједно с њом.

Држи га, стара!“ Јадна се бака из сна трже, збуни је дрека и румен сјај, па свраку пита што може брже: „Откуда? Шта је?! Да није змај?!“ „Крадљивац звијезда у твојој кући! — повика сврака — Треба га тући!

Чуди се Ћоса и главом клима: „Ту једно љето читаво има. Што год је љето богатство дало, у моју торбу сада се збрало.

О доброј риби што чуда твори слушао мачак, око му гори. Протиче вече и ватра пламти, а мачак причу старчеву памти.

чило и ведро, на малој барци подиже једро и скиде шешир свој: „Наћи ћу гдје се рибица крије, донијети младост што могу прије, чекај ме, старче мој!

Иде јеж, гунђа, док звезде сјају: „Кућицо моја, најлепши рају!“ ПОТЕРА Остаде лија, мисли се: „Врага, што му је кућа толико драга? Кад Јежић тако жуди за њом, биће то, богме, богати дом.

недалеко, видим, браћо, свијетло неко; колиба је или село ту ће бити што за јело.“ Сви викнуше: „Доље слази, према свијетлу напријед гази!

— за кожух. „Не дирај, враже! — старина каже — Види, будале! Та мени, старцу, није до шале.“ Не слуша Ћира што старац прича, већ виче, прети: „Дај кожух чича! Ја сам чиновник старога лика, сакупљам порез од пролазника.

Ја бих те чуво, у својој сени. Је л тако, реци?! А сад се, богме, на сунцу пеци. Ти што се туђом невољом сладиш бар сада посо користан радиш.

Промочен чича по води лупа, ко би се у сну надао томе, па очи бечи и громко виче: „Што си ме с леђа збацио, соме?!“ Најзад му мачак додаде реп и чичу спаси. Ала је леп!

“ Одједном Жућа показа зубе, погледа мачку мрко: „Држи се, Тошо, лоше си прошȏ, уговор наш је цркȏ!“ Само што рече избечи очи погрби леђа, на мачка скочи.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао.

Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи

Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универсума уопште. Прве речи које су ми долазиле записао сам истога часа у једној кафаници, на хартији

Затим, не могуће одолети потреби да сачувам све што се јављало у мени а изгледало као да ће нестати одмах, писао сам на дрвеним клупицама капела.

Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ја сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој.

Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ја сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој.

Не изгледа сигурно ни да је зелена површина језера хоризонтална. — Добро вече. — Добро вече. — Изгледа ми лепо то што радите. — Радим по једном угледу који ми је дала маркиза. — Ви радите за маркизу чији муж има ловиште на Мањем?

— А не, то је њен син који има тамо ловиште. Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила. — Они живе стално овде? — Има само неколико година да се враћају свакога лета на језеро.

Прилазимо заједно старцу који љубазно устаје да нас поздрави. Он је врло црвен, преплануо, изборан и угојен, што одговара вину, ветровима, годинама и јелу с којима је у пријатељству. — Хтео бих да пређем на Веће.

Старац и један млади човек отворенога погледа веслају стојећи. Његов син! — Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе. Можда ће сад зажалити што губе зараду.

Његов син! — Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе. Можда ће сад зажалити што губе зараду. — Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино.

Жена му је одскора затруднела па не сме да је остави. То је прво дете што чекају. — Зидате нешто? — Ја сам по занату зидар. — Имате посла? — Колико да се живи.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ах, како је лепо, кад би мог'о знати, Равним пољем ићи, шарно цвеће брати! Мој најлепши венац што сам пољем брала, Учитељу своме баш сам јутрос дала — Тим најлепшим цвећем, као даром славе, Да икону кити светитеља

Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди?

„Моја деца сузе лију, Јер их душман мучи стари, Душмански им крвцу пију: Турци, Немци и Маџари, Што слободан свуда није, Зато Србин сузе лије”.

У рано пролеће тако сурови горштак се вере, Слушајућ' срдите вале, што храшће столетно ломе; И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере; И пева суморну песму о тужном растанку своме; И

мајкину душицу бере; И пева суморну песму о тужном растанку своме; И чудни његов глас у мени душу стреса, к'о лахор што стреса крилом Зелени вити клас. ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, К'о црн и мрачан див.

Лаку ноћ! МОЛИТВА Кад за гору сунца зађе, Кад утрне бели дан, И све живо мира нађе, Што га благи даје сан — Тад молитва Богу лети, И нову ми даје моћ: Пошљи мени, Боже свети, Слатки одмор, лаку ноћ!

Анђела оног, што блуди ноћу, И с душе гони несносан сан, И души мојој крепости даје, У горки часак, у страшан дан. Анђелским крилом

А чују ли дах Божији милиони, Дах што струји по далекој васиони? Дух га чује у шумору тавне ноћи, И мисао, што се рађа у самоћи.

А чују ли дах Божији милиони, Дах што струји по далекој васиони? Дух га чује у шумору тавне ноћи, И мисао, што се рађа у самоћи. ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини тоне Васиона сва.

Мора да је умро неко. ПОСЛЕДЊИ ГОСТ Поноћ је одавно прошла. У крчми никога нема, Осем крчмара старог, што згурен, крај топла плама, Претура дебелу књигу. Напољу мртвило влада, И ситна кишица сипи и густа царује тама.

испод појаса вади листове дувана сува, И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу, И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува. По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује.

Једне вечери, децо, Павле се поврати кући; Кириџије га нашле, што често пролазе селом: Полумртав је леж'о на снежном сеоском друму, Уморан, блед и занет са јако прозеблим телом.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Можда сам братоубица који се пред осветом крије, ил видилац што мисао своју оставља по крошњама храстова попут паучине.

Носите ме из ове шуме, не могу више да гледам ноћу сјај нетварних бића у грању што се на мом страдању уче да утекну рођењу. ТУЖБАЛИЦА РАТНИКА Сабље и калпаке у трње, доста је боја!

НОЋ Ноћу кад бију промаје са звезда, кад корење одозго виси као игле што држе слике с друге стране зида, ове ноћи кад биље обраста сребром и плави се фитиљ мора у зебњи гаси, тебе о саму

БОГУМИЛСКА ПЕСМА Траже моју главу. Све што на главу личи бацају по ливадама на хрпе и ноћу газе коњима. Земљи отварају окна те ваде сребрну руду што глави

Све што на главу личи бацају по ливадама на хрпе и ноћу газе коњима. Земљи отварају окна те ваде сребрну руду што глави пророчкој слична је, па је обесе о храстово грање.

Као гуја без отрова у глави по гудурама лежим немоћан да своју кожу променим. О кнежеви пијани што ме са бедема вребате зар мислите: неће мој говор даље од локве моје крви?

Земљи сам близак, она боље памти речи но крв; у недра ћу јој казати, загрљен са зовама, све што о љубави знам. Мали је ваш мач да читавој земљи главу посече.

Али како да завичај нађем слеп? Знам сада само путе у подножју памети моје и дуж напева дугих што ме с једне обале на другу преведу, за руку као облак.

ДУШАН ПРЕД ЦАРИГРАДОМ У недељу су ми капије отворили на граду источноме анђели што нашки су говорили. Мишљах да тајну града знам те грчки прозборих на тргу, но грађани повикаху: није то господар

Пустите драгуљске одоре да падну о госпе, и перјем застрите наготу пре но што вас на чекињаве сапи ратничке руке заувек баце и у јатима одлетите с балкона у вис!

дође само једном, но грех је мој да сумњам у нове почетке после ове пошасти, и да волим патњу народа свог више но што се земаљске ствари волети смеју.

КНЕЖЕВ УОЧИ БИТКЕ Нико још није проклео то поље где су нам косидбу косови спремили, ево ја га проклињем пре но што га угледах и нико то не чује, у самоћи зборим.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Он натенане савија цигарету на колену, ставља је у муштиклу, пали и, кад пусти дим, прође погледом по свима): Што ти је човек, боже мој! Као да га није ни било. ПРОКА: Тако ти је то, мој Агатоне! Данас јесмо, сутра нисмо.

САРКА (Гини која се заплакала): Доста, бога ти, прија-Гино, са тим твојим плачем. 'Ајде тамо на парастосу што си плакала, било је света, па је и ред да неко у име фамилије плаче; али зашто овде, кад смо сви своји!

ГИНА (још од уласка сваки час крије очи марамом и плаче): Не могу да се уздржим. Што кажу, ето, пре седам дана био је ту, овде, у кући... а данас?...

ВИДА: Истина, кад већ помену парастос, баш право да вам кажем, није лепо што је данас само један свештеник служио. Имало је ваљда одакле да се плати, а покојник је толико заслужио?

али ја мислим, нисмо дошли овде да се вређамо, већ да се искупимо око успомене покојникове, да га ожалимо као што приличи једној фамилији...(Заплаче се.) САРКА: Побогу, прија-Гино, ти опет плачеш?

АГАТОН: Молим те, прија-Гино, да не сматраш ти то као увреду што сам ја казао за Проку. То је онако, само примера ради. Ал' ако ти то примаш срцу, ево не морамо ни говорити о Проки.

Зато, брате, ти не би могао да управљаш имањем што не испушташ карте из руку, па ти нису слободне руке да можеш управљати имањем.

А нека и не буде то, нека не добијеш кеца, нека и не узмеш карте у руке, па опет, брате, признаћеш и сам, што не бива, не бива. ТРИФУН: Не знам зашто? АГАТОН: Е, па зато, брате, што ти чак немаш ни занимања.

ТРИФУН: Не знам зашто? АГАТОН: Е, па зато, брате, што ти чак немаш ни занимања. Откад те знам, ти си само „овдашњи”. Трифун Спасић, овдашњи.

Откад те знам, ти си само „овдашњи”. Трифун Спасић, овдашњи. Никад ниси имао никакво занимање. ТРИФУН: Не знам ни што ће ми. АГАТОН: Па и не треба ти, дабоме! Занимање, то је само један терет за човека.

МИЋА: Ја сам се од тога наследства школовао. АГАТОН: Јеси, то ти признајем, само скупо је то твоје школовање, и што је главно: не видим, знаш, шта имаш од тог школовања. Немаш службе, немаш заната, немаш никакве користи.

АГАТОН: Е, видиш, зато баш што си школован, не можеш да управљаш имањем. Друго је школа, а друго имање. У школи можеш научити како се прави хемија,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

СЕ ГИНЕ 32 НА ПАДИНАМА ЦЕРА 39 НА ДОМАКУ ПОГЛЕДА И СЛУХА НЕПРИЈАТЕЉА 52 ОКО ЈЕДНЕ ПРЕЂИЦЕ 59 ПРЕКО САВЕ 64 ШТО НИ У КРВАВОМ РАТУ НИЈЕ ТАКО ОБИЧНА СТВАР 77 ПОД ОКРИЉЕМ КРСТА 84 РАТ ЈЕ БУКТАО 90 ОСМАТРАЧНИЦА НА ЦРКВЕНОМ ТОРЊУ 95 НА

Он слеже раменима и чудно му је што се ја толико узбуђујем. А и да је штогод, шта се то њега тиче. Његови пси-стражари спавају, курјаци су по јазбинама,

И зато оне више саосећају него што је то случај са људима. А уз то, човек се растрже у непрекидној борби, у којој очврсне, огруби, док је жена везана

Причала ми је да је данас видела неке моје другове и да лепо изгледају. Ожалостила се много што и ја немам униформу, па да је одмах обучем и да ме виде њене другарице.

Него, остави ти та њена причања и њене другарице, већ се спремај. Сутра ти ваља рано устати. Упаковао сам што ми је најпотребније и легао. Мајка је остала да ми у току ноћи спреми за јело.

— Сине, зар идеш? — Мати ми паде око врата. Осећао сам како дрхти и све ме јаче стеже. Заплака се и сестра, ваљда што је видела од мајке. Отац је гризао усну и са муком се савлађивао. Онда се обрати мајци. — Доста, буди паметна.

Буди веран заклетви... и извршуј све што ти се нареди... — Онда застаде, као да се загрцну: Нека ти је Бог на помоћи! Ја узех ствари.

Отац је помилова: — Е, врати се ти, имам нешто да му кажем... — Па што? — и напући уста. — Е, још једном до виђења! — пољубих је и пођох журно са оцем. — Да пишеш и да тражиш одсуство!

Дотада нисам нарочито помишљао да ми се шта може десити. Али сузе мајчине су ми навлачиле тугу, не толико што сам се плашио за себе, колико због бола који би њој био нанесен... А после и завет очев. Још и та могућност.

Народ нагрну на неке од тих вагона, што их зауставише пред станицом. — Стани, марво... Заустави! — нареди капетан одсечно војнику на стражи. — Где сте запели?

— Ех, шта ћеш, војна дисциплина!... Строга вика на војника! — чули су се гласови. — А што си ти запео првога дана, кад ти је близу? — Знаш како је...

пожурите — вичу ови иза ограде. — Само се на вас чека. Сељаци застадоше неодлучно. — Одбиј! — наређује војник. — Што, бре, одбиј, не идемо на свадбу, већ у рат. — Тако је наређено... Тамо идите, па чекајте.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

По брезама, што су крај пута отомбољиле своје танке и необично дуге прутасте гранчице, понамештале се дугорепе свраке и по нека врана,

Трава се осушила, па из ње бије и трепери она врела измаглица, што се виђа обично усред лета. Сав је ваздух њом испуњен, и она вас, улазећи у плућа, дави и гуши својом врелом невидљивом

Путом, што води од железничке станице к општини орловичкој, креће се тромо и уморно један путник. Још из далека, по целој његовој

школа где је? промуца учитељ оборених очију, осврћући се око себе бојажљиво. — Школа! рече момче као чудећи се што овакав путник пита за школу. Ево је, брате... право на ову капију.

Чим се гост појави на вратницама, они испред школе поиздизаше главе, и што им се овај више примицаше, њихова лица постајаху све зачуђенија. »Какво ли је ово чудо ?

Знате ми смо председник, а ово нам је школски одбор. Учитељ промрмља нешто у себи, што је личило на звук: — А-а-а...

он претходно скрену учитељичин поглед на себе, осмехну се на њу весело и учтиво, као сваки нови познаник, који се жели што боље препоручити. Његов поглед као да говораше: »Ето ти... сама видиш да нас околности зближују«.

— Ово ви је вамилијаз, а може ви и кувати. Он је господин-Драгољубу, што оде сад од нас, све готовио. Учитељ баци струку на столицу, посади се на њу уморно и стаде брисати знојаво лице.

Ви ми то набавите, па ја вам не тражим ни паре. — Тако је, тако је, убрза обрадован учитељ, што му се дала прилика да јој ма шта рекне. — Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито.

и упознала се са главним околностима, саопшти Гојку да ни он нема стана, него ће морати становати у једном собичку, што је подигнут у дворишту школском.

све се то пред њом угибало, све је сматрало за највећу срећу на кога се она осмехне, све се то радовало, што их је она усрећила својим доласком.... А оно, гле: умало је не одјурише. »Нисмо те, веле, ни звали«...

јој у једном оближњем селу шпекулише, продаје сељанима со и опанке, купује од њих коже јагњеће, вуну, воће и све друго што има доста муштерија у вароши а не захтева велики капитал.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

од облака; На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета. Што су врата суха злата, На њих вила сина жени; Што су врата од бисера, На њих вила кћер удава; Што су врата од

Што су врата суха злата, На њих вила сина жени; Што су врата од бисера, На њих вила кћер удава; Што су врата од шкерлета, На њих вила сама сједи, Сама сједи

Што су врата суха злата, На њих вила сина жени; Што су врата од бисера, На њих вила кћер удава; Што су врата од шкерлета, На њих вила сама сједи, Сама сједи погледује, Ђе се муња с громом игра, Мила сестра су два

“ Што се фали звијезда даница. Што се фали, то јој и Бог дао: Оженила сјајнога мјесеца, Окумила Бога јединога, Одјевери

“ Што се фали звијезда даница. Што се фали, то јој и Бог дао: Оженила сјајнога мјесеца, Окумила Бога јединога, Одјевери и Петра, и Павла, Старог

6. Ај ђевојко, душо моја! Што си тако једнолика И у пасу танковита? Кан’ да с’ сунцу косе плела, А мјесецу дворе мела.

8. Три су цвета у гори цветала, До два сјајна, трећи потавнио. Што цветаше до два сјајна цвета, Оно јесу два брата рођена; Што међ’ њима трећи потавнио, Оно јесте сеја међ’ браћама,

Што цветаше до два сјајна цвета, Оно јесу два брата рођена; Што међ’ њима трећи потавнио, Оно јесте сеја међ’ браћама, Потавнила од млоги сватова — Проси Месец за свог месечића,

“ Сташе људи, сташе деца, Те слушају рајску песму; Трепетљика не слушала. Благослови божја мајка: “Што слушало, род родило! Трепетљика не родила! Узаман ми трепећала, Од данаске па до века!“ 11.

јела до неба, Савила гране до земље, На грању лишће зелено, На лишћу цвеће црвено, На цвеће челе попале. Што ми је јела висока, То ми је црква Грачанка; Што ми је лишће зелено, То су ми књиге црквене; Што ми је цвеће

Што ми је јела висока, То ми је црква Грачанка; Што ми је лишће зелено, То су ми књиге црквене; Што ми је цвеће црвено, То ми је причес у цркви; Што су ми челе

Што ми је јела висока, То ми је црква Грачанка; Што ми је лишће зелено, То су ми књиге црквене; Што ми је цвеће црвено, То ми је причес у цркви; Што су ми челе попале, То ми је народ у цркви. 12.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

(Јелисавета се поклони.) ВАСИЛИЈЕ: Због полицијског часа, представа почиње нешто раније него што је уобичајено! Вечерас у шест, у кафани браће Тодоровић, почиње невиђени, незаборавни, невероватни позоришни спектакл,

ДАРА: Јесте ли видели вешала на Житној пијаци? ДРУГА ГРАЂАНКА: Знате ли ви да је рат? ЈЕЛИСАВЕТА: Зар зато, што је рат, треба да се одрекнемо и уметности? Никад! Ни по цену живота! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Немате образа!

ВАСИЛИЈЕ: Господине поднаредниче, све је то лако објаснити! Ја мислим... ФИЛИП: Ааа! Ти то, што ти се мути по глави, називаш мишљење? Мишљење? Са таквом главом, као што је твоја?

Ја мислим... ФИЛИП: Ааа! Ти то, што ти се мути по глави, називаш мишљење? Мишљење? Са таквом главом, као што је твоја? Ти верујеш да је то, што пролази кроз твоју главу, неко мишљење?

Ти то, што ти се мути по глави, називаш мишљење? Мишљење? Са таквом главом, као што је твоја? Ти верујеш да је то, што пролази кроз твоју главу, неко мишљење? Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш!

(Софији) Покушај ти да му објасниш... СОФИЈА: То што је Филип рекао, није рекао Василију, него Стефану, и није он то рекао као Филип, него као Урош, разумете?

ТОМАНИЈА: Шта мислиш шта? ДАРА: Засад ништа! Ништа, док другови не изврше планирану акцију! ТОМАНИЈА: Што нећеш да ми кажеш какву акцију? ДАРА: Што мање питаш, мање знаш, а што мање знаш, мирније живиш!

Ништа, док другови не изврше планирану акцију! ТОМАНИЈА: Што нећеш да ми кажеш какву акцију? ДАРА: Што мање питаш, мање знаш, а што мање знаш, мирније живиш!

ТОМАНИЈА: Што нећеш да ми кажеш какву акцију? ДАРА: Што мање питаш, мање знаш, а што мање знаш, мирније живиш! (Затамњење) ИИ СЛИКА САСЛУШАВАЊЕ ГЛУМАЦА У ПРЕДСТОЈНИШТВУ ПОЛИЦИЈЕ (Суморна, празна

ФИЛИП: Њих троје јесу, ја сам слободан човек! МАЈЦЕН: Како то мислиш: њих троје? ЈЕЛИСАВЕТА: Што његова глупост може да ме одведе до очајања, то је...

Носите оружје! Какво оружје, поднаредниче? МИЛУН: Хладно оружје, господине Мајцен! СОФИЈА: То што ваш поднаредник, господине, назива оружјем, то је обична позоришна реквизита!

ЈЕЛИСАВЕТА: Зар ви не знате чиме су наоружани глумци? Дрвеним мачевима, као што је овај, топовима од чункова, вештачким пушкама!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Али: или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи. 1919. ХИМНА Немамо ничег.

Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. А на храм дижите црну сфингу народа мог. Нек се све звезде што језде осврну за смех чудовишта тог. Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.

Свирам смрт, ал ми гудало расипа нехотичне звуке. А зидови мртве и облаке што плове благо ми милују руке. Једнако ћарлија као далек врт трагом мојим сенка моја, пуна жита и неба ведра, врела као

А сјајна прошлост је лаж. А ко нас воли, нек воли камен голи. Нек пољуби мржњу и мртве. Ископане очи, вино што се точи, у славу убиства и жртве. О правди и победи светој нек умукне крик. Оцеви и браћа и сестре беху срам.

Кадифе и свиле нек нестане драж. Јаук и гробље је народ мој. А сјајна прошлост је лаж. Мој народ није стег царски што се вије, него мајка обешчашћена. Зној и сиротиња и мржња што тиња у стиду згаришта и стена.

А сјајна прошлост је лаж. Мој народ није стег царски што се вије, него мајка обешчашћена. Зној и сиротиња и мржња што тиња у стиду згаришта и стена. ДИТИРАМБ Столећа те дигла разапетог. О роде благословен бол.

Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине! Проклето што цвета у висине. Ми смо за смрт! ТРАГ Желим: да после снова не остане траг мој на твом телу.

А кад те за мном срце заболи: загрли и љуби грану што вене. Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли: Но само јабланови вити и борови пусти поносити.

И кад ти на лицу плане плам, блудан и стидан од дара скривеног под срцем сред недара: ја отац бићу тужан, што не убих, ја отац бићу тужан, јер љубљах, што нисам више крвав и сам.

и стидан од дара скривеног под срцем сред недара: ја отац бићу тужан, што не убих, ја отац бићу тужан, јер љубљах, што нисам више крвав и сам. ПОРТРЕ Душа ти је раскидана, чиста, болна, бледа као лица руских нихилисткиња.

Озбиљна си и тужна и поштена. Кад тио свираш Бетовена чело ти је пуно тешких бора, као да си мушко, што се свуд потуцо, са Христом, Мефистом и са Дон Хуаном, у животу веселом и тужно насмејаном.

Ал чим се заљубиш... чланци твоји и груди малене и колена тврда ко круне од сребра, и бледе усне што брзо зарумене, и сјајна лака ребра чине те маркизом...

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Она виде само бео покров, у који беше умотано тело његово, и венац од црвених ружа, што му обвијаше главу. Са страхом, да је ко не опази, узе оне руже из гроба и, плачући, отрча да јави ученицима шта је

Хоћу, данас, да створим човека — биће разумно, биће које ће славити моје име на земљи, као што га ви на небу славите... И он посла великог анђела свога Гаврила да Му донесе једну грудву земље.

Он је мислио да су људи криви што је он такав и да би он сасвим друкчији био кад не би било око њега људи. Али, шта да ради?

Поче да живи испоснички, као што су чинили многи у оно време. Хранио се зељем и шумским корењем. Недалеко од његове пештере, у једној гудури, беше

Тако је он живео у тој пустињи, где није било људи, осим што би понекад залутао какав пастир са својим стадом и зауставио се на неком пропланку, да напасе овце, па одлазио даље.

Није се љутио он што му се крчаг разбио, него је жалио што му је овај случај покварио оно добро, благо расположење душе, које је толиким

Није се љутио он што му се крчаг разбио, него је жалио што му је овај случај покварио оно добро, благо расположење душе, које је толиким напорима и жртвама стекао, и што му се

жалио што му је овај случај покварио оно добро, благо расположење душе, које је толиким напорима и жртвама стекао, и што му се стара зла ћуд, која се само била притајила, опет вратила да му загорчава живот.

— упита га Агатон — и зашто се смејеш? — Ко сам ја, то ти нећу казати одговори старац — а смејем се зато што ти се крчаг разбио и што се ти због тога љутиш. — Познајем ја тебе, Агатоне, одавно — настави старац и уозбиљи се.

— Ко сам ја, то ти нећу казати одговори старац — а смејем се зато што ти се крчаг разбио и што се ти због тога љутиш. — Познајем ја тебе, Агатоне, одавно — настави старац и уозбиљи се.

Због разбијеног крчага!... Но видим да те је гнев мало прошао, јер се, ваљда, тешиш тиме да је можда и добро што ти се крчаг разбио, те сад нећеш имати више ништа што би ти могло дати повода да се једиш.

гнев мало прошао, јер се, ваљда, тешиш тиме да је можда и добро што ти се крчаг разбио, те сад нећеш имати више ништа што би ти могло дати повода да се једиш.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

) лаже све што је причао; али, за дивно чуДо, ја лично верујем у ту његову лаж као у највећу истину. Ево како он даље прича.

и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова твојих...

Идем уморан, изнемогао, док одједном угледам преда мном, на пола часа хода, где се бêли град што га две реке запљускују. Као да осетих нову снагу, заборавим умор и клонулост, па пожурим у правцу том граду.

“ — Ветрић и дале пири с плавих планина које се виде тамо у даљини, а небо ћути. „Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине моје?

Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао. — Која је ово земља преко воде тамо што се види? — упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.

! — Плати ми да те превезем тамо на другу обалу, па иди види чега тамо има. Ја ти говорим што сам од других чуо. Нити сам ја тамо био, нити знам све то поуздано.

“ Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда шта све то има да значи. Што је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком.

“ Буни ме што је исти језик, али помислим да то могу бити два далека народа, једног порекла, братска, иста, који имају један језик,

Мало-помало преста чуђење, па се и ја почех осећати поносан што је случајно и мој матерњи језик исти такав, и баш са том истом красном особином.

Прођем тврђаву и упутим се улицом што води у град да се где у хотелу одморим од дуга пута и да потом потражим рада како бих од те зараде могао дале

И старо и младо, и мушко и женско, гуши се, пропиње, гура, тиска да ме што боље види. Напослетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај.

Једва сам могао корачати кроз ту масу славних луди што ме окружују и гуше се ко ће се прогурати ближе мени. Чак се неки и завадише око тога, а чули се и прекори онима што су

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Суморна као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је

Суморна као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је моје срце, моја крв...

Суморна као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је моје срце, моја крв...

као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је моје срце, моја крв... Чини се и сунца нема, угасило се, а за њим се, постепено, примиче хладна ледена смрт...

Лежиш тако и обрћеш главу, па чисто не знаш, куд ћеш пре да погледаш... или у грозд, што ти над главом виси, или на мирисне, жуте дуње, које се полако љуљушкају на танкој гранчици, шалећи се и ашикујући са

гранчици, шалећи се и ашикујући са тихим јесењим поветарцем, или на слатке праске, или на пресамићене »пандаре«, што се жуте, па већ готово поцрвенеле, набрекле, па пуне сока, ка' дојке у Марјанове снаје....

Или ћеш да гленеш на црвени дренак, што ти се готово уз саме уши отег'о, или на морасту тамњанику што мирише ка' наш Андреја црквењак, или на црну

Или ћеш да гленеш на црвени дренак, што ти се готово уз саме уши отег'о, или на морасту тамњанику што мирише ка' наш Андреја црквењак, или на црну каменичарку, или на жуту смедеревку, што је слађа од саме медовине и

отег'о, или на морасту тамњанику што мирише ка' наш Андреја црквењак, или на црну каменичарку, или на жуту смедеревку, што је слађа од саме медовине и лепша од ћилибарских бројаница рудничког проте... Гледаш па не знаш куд ћеш и шта ћеш пре..

прљава криланца и свако се жури да ти донесе своје »лепсе« крушке, јабуке, ораје, шљиве и — пурене зелењаке (бабице), што сваком, по два-три, из недара вире...

Ти не мораш све то појести, узми макар што год, бар ону велику, жуту караманку, што је с једне стране готово поцрвенела, а остало ће ти мачићи око тебе оглодати

Ти не мораш све то појести, узми макар што год, бар ону велику, жуту караманку, што је с једне стране готово поцрвенела, а остало ће ти мачићи око тебе оглодати и посисати!...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА: Учинило ми се да је пала саксија. ПАВКА: Пала саксија, хм! Није него још нешто! Што се мени не учини да је пала саксија! ДАНИЦА: (гунђа): А, већ... ПАВКА: Шта кажеш? ДАНИЦА: Ништа! ПАВКА: Слушај ти!

Опет се удала! ПАВКА: Нећу ја тебе с репом да удајем, разумеш ли? И не нађе другу да ми кажеш него Мицу Антићеву. Што ми не кажеш за Росу Јањићеву? Ето, баш красна девојка, па како је прошла? Узе је свет у уста па: а-у, а-у, а-у...

Узе је свет у уста па: а-у, а-у, а-у... те ено и сад седи и броји дане. ДАНИЦА: Броји дане зато што нема да изброји паре, а да има... ПАВКА: И да има, бога ми, кад свет узме на зуб...

ДАНИЦА: А по чему има мене свет да узме на зуб?... ПАВКА: По томе, видиш, што ти се сваки час чини да је пала саксија... а он млад човек! ДАНИЦА: Знам, ал' ово је друго! ПАВКА: По чему друго?

Казао ти ваљда? Ама, ја сам крива, нико други није крив него ја. ДАНИЦА: Шта имаш ти да будеш крива? ПАВКА: То што сам се стегла као кукавица па хоћу да уштедим. „Издај, Јевреме, две собе; нама је много пет соба, што ће нам пет соба”.

ПАВКА: То што сам се стегла као кукавица па хоћу да уштедим. „Издај, Јевреме, две собе; нама је много пет соба, што ће нам пет соба”. А ето ти сад, уселио ти се у кућу млад човек, а имаш девојку у кући, па сад трљај главу!

Реци му, кумим га богом, нека ме не гони толико! И да је зашто, него ни за што! Реци му: долазио Сима Сокић, онај што га гониш због жене... ПАВКА: (изненади се): Због жене?... (Прекрсти се.

Реци му, кумим га богом, нека ме не гони толико! И да је зашто, него ни за што! Реци му: долазио Сима Сокић, онај што га гониш због жене... ПАВКА: (изненади се): Због жене?... (Прекрсти се.

СИМА:... Реци му: није човек крив! Једанпут-двапут што је испребијао жену, то толико. А ко ће је и испребијати ако неће муж? ПАВКА: Ја не знам о чему ти то говориш?

Вели: тучем је, а није, бога ми! Јест, дигао сам руку, није да нисам! Ал' онако два-трипут, као што и приличи мужу; ал' није, да кажеш, душмански.

И што дође — ништа, него што ме престрави... ДАНИЦА: Па има доле на улици фирму. ПАВКА: Има на улици, али нема овде.

И што дође — ништа, него што ме престрави... ДАНИЦА: Па има доле на улици фирму. ПАВКА: Има на улици, али нема овде.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

У дотада мирном и скровитом селу... али што је баш нужно да вам одмах морим памћење именима и да вам поименце кажем у ком селу!

већ употребио, онда се служио именима месеца из републиканскога календара онога доба, а кад је и са њима готов био и, што кажу, загребао у дно, онда је под своје дописе потписивао имена доцнијих и сувремених великих мислилаца и

А што се имена села тиче, нећете за сада у први мах, читатељи, чути то име села још и стога што се наш Срета ни у једном селу

А што се имена села тиче, нећете за сада у први мах, читатељи, чути то име села још и стога што се наш Срета ни у једном селу није дуго скрасио.

и ужасну истину да у овој учионици на једног ђака долази двадесет и један и по кубни метар, дакле један метар мање но што сувремена наука у Норвешкој и у свима осталим добро уређеним школским зградама у Европи прописује и захтева.

Ти се само чудиш откуда, дођавола, зна чак и на којој је страни то што ти он напамет казује као да чита из књиге. Рајхов Систем хигијене знао је сав скоро напамет, као воду.

Који био да био, то је по вас читатеље свеједно, као што је и Срети то свеједно било. Је ли он само био капетан — Срета га је мрзио као свако оруђе тираније, и писао је против

са стварима у редакцију да им донесе нове дописе — тако за један пун зембиљ — и да их пита шта је с оним дописима што их је пре послао. Онима у редакцији се смркне кад га виде.

? Зар ја тамо гинем и бијем се ка’ ала с берићетом, а ви овде кркате пивчину и бифтеке!? Што нисте штампали оно где сам ошинуо Трифуна одборника; и онај други допис где сам изрезилио, ка’ биров кучку,

А Срети мило кад чује да тако страшно пише и да се тако цене његови дописи. Изрезили их што су кукавице па не умеју да умиру и гину за начела, па се онда умири и одобровољи. Пита их шта ће да пију.

И Срети је било особито мило кад тако нађе у Одговорима уредништва: »С. у * * * Хвала на послатом. Јављај се чешће. Што си заћутао? Ми рачунамо на тебе. Братско поздравље«. А још милије би му било кад му изађе какав његов рад.

Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану. Био је помало, што наши кажу, кафански човек, и то већ поодавно.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

— Е, ту лежи цела ствар, То јест, ту је оно што није лепо. Џон Хохохонд изнад свега воли да се напије, Касно у ноћ се враћа, пуца у небо, виче.

Погледао Крста чисту, мирну собицу, И мамину плаву, изношену блузу, И још је спазио на Џоновом лицу Нешто што је, можда, личило на сузу.

Једном је случајно неког тапкароша ухватио И дуго му објашњавао да „није добро то што чини”. Корача, ногу пред ногу, гледа преда се, зна се... Улица је пуста одавде до Тахита.

Било је свега. — Деца су крива. Никад се ни на једног од њих он није испизмио; Оно, јесте... деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио!

— Четири сата. Молим те, четири сата! Цица трепће, у чуду се чуди, Трепће и њена хаљиница, плава па бела; Што су ти чудне маме, и људи: — Овај прекор она није предвидела. Четири сата? Каква четири сата!

Шета он, шетају и крпе Његових кратких панталона. НАЗАДАК Цар Максимин, што од глади што од беса, Знао је да поједе шест ока меса Са салом, са кожом, цревима, костима И другим појединостима!

Шета он, шетају и крпе Његових кратких панталона. НАЗАДАК Цар Максимин, што од глади што од беса, Знао је да поједе шест ока меса Са салом, са кожом, цревима, костима И другим појединостима!

ЧУДНОВАТ ДАН И Да ми је знати одреда Казати Оно што се ни за живу главу не да Исказати! Покушаћу, (Нек буде па шта буде): — Чудноват дан За биљке, птице и људе...

Кад ближе приђеш свакој ствари, Кад је преврнеш, а тамо — око се исколачило! Видиш нешто што дотле ниси видео. У ствари Тога дана све се било изопачило.

Мачка слуша песме? Гле, гле! А што да не? Зашто да не? ИИИ Деда сео поред зида, Ко медвед се завалио у шарену шамлицу. Шта ли му је оно у рукама?

Сећа се: осамдесет кад је умро чича Богоје. И 32 од онда. — Дедино чело се дуби: Сто дванаест!? — Што је много, много је! И брише старац таблицу до последњег ретка, Па почиње да сабира опет из почетка.

” Ех, чича Богоје, Што је много — много је! Донели дванаест баклава, као; И Стева од страха заплакао. То се десило око подне: сва су Окна

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Друго једно мишљење, које су нарочито упорно заступали професионални рибари, и то баш они што су живели од лова јегуље, било је то да она рађа живе младунце, ситне као црвићи, И то у блату у које они одмах по

Мишљење је било засновано на томе што је понеки рибар налазио у одраслој јегуљи, ухваћеној на блатноме дну језера, баре или реке, читав рој ситних глиста

јегуљи, ухваћеној на блатноме дну језера, баре или реке, читав рој ситних глиста које је он сматрао за ситне јегуљице што ће бити избачене у блато кад томе дође време.

јегуље; за тим се ту она развија и на 8—10 недеља по рођењу, почетком пролећа, растури се у мору, па онај део што допре до ушћа река улази у ове и иде реком узводно док не наиђе на повољну стајаћу воду; 4˚ да и мужјаци и женке

Ова последња је исто што је и прва, опремљена за свадбено прекоокеанско путовање на које се кренула, или ће се ускоро кренути.

Та су се питања успела решити тек у последње време и скинута су са дневног реда тек пре неколико година. Онај што их је решио, посветио им је сав свој живот; решио их је невероватном истрајношћу, дуготрајним испитивањима, нечувеним

Али је он у толикој мери необичан, да га нестручњаци, па и они што проводе свој век ловећи јегуљу занатски, сматрају за немогућност, бесмислицу и производ маште учених људи. ИИИ.

Шмит је тај бродић искористио 1903—1911 г. за истраживања у појединим удаљенијим морским областима, као што су околина Исланда и Фероерских Острва, Северно Ледено Море, Средоземно Море и т. д.

Све што је извежбано око природњака могло у бистрој води спазити, били су парови црних тачкица које су означавале очи животињиц

природњаци, идући још даље, донели су тада и тај нетачан закључак да се сва јегуља у рекама, речицама и језерима што су у вези са Средоземним Морем, плоди ту, на томе месту у Месинском Заливу, па се одатле растура и, дошавши до морских

У овоме што следује биће изложено како је Шмит практички извео своју замисао и дошао до решења проблема о пореклу јегуље. ИВ.

ИВ. Двадесет и пет година крстарења по океанима Као што је поменуто, први брод са којим је Шмит почео своја истраживања био је »Тор«, парни бродић од свега 90 тона, који је

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ Мале иконе, но велики дар, кој имају пресветли лик Владичин и пречисте Богоматере, што их велики и свети муж дарова младом младенцу Угљеши Деспотовићу, којега неоскврњено млађахног преставише у вечне

Удостоји, Владико Христе, и Ти, пречиста Богомати, мене јадну да свагда бригујем о одласку душе моје, што угледах на родитељима ми и на рођеном од мене младенцу, за ким жалост непрестано гори у срцу моме, природом матерњом

које приносим светом храму пречисте твоје матере и наде моје Богородице хиландарске, јер примих веру удовичину што ти принесе две цете, Господе, те тако и ја принесох ово, недостојна раба твоја, о Владичице, Јефимија монахиња, кћи

Тугом су многом здружена вољена ти чеда, јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоја добра у заборав ставише, о мучениче.

о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну мене у туђини исхрањивао јеси изобилно, те сада те молим обоје: да Ме исхраниш

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Хоће л̓ из кондира, Ко претеча скромна вечитога мира, Пасти кап на ране што зјапе и гноје? Хоће л̓ пасти капља што болове спира? Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне.

Хоће л̓ из кондира, Ко претеча скромна вечитога мира, Пасти кап на ране што зјапе и гноје? Хоће л̓ пасти капља што болове спира? Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне.

три свирача у црноме плашту, Са шеширом на ком се перо вије, Узев у помоћ источњачку машту, Прикрашћу се, ко лопов што се крије, Са три свирача у црноме плашту.

О, како ће се згранути од чуда Дремљиве ћифте и њихове жене Кад их из тешког, глупог санка прене Свемоћна песма што продире свуда! О, како ће се згранути од чуда!

О, како ће се згранути од чуда! Бедници једни што нам љубав крате, Навикнути на отрцане фразе Којима лажу своје таште мазе Касапски момци, каплари и ћате!

Бедници једни што нам љубав крате! И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ. И стаће песма ова. И кад, ко подсмех на ту срећу ташту, Весела

Све ће бити лепше, све драже и више, Ноћ која се спушта, свет што мирно спава, Дуго мртво поље на коме мирише Кржљава и ретка у бусењу трава. И тако крај цвећа остаћемо сами...

Но још у мени ишчезнуо није Следбеник младог Вертера, што сања При месечини, и што сузе лије Уз сваки спомен старог осећања!

Но још у мени ишчезнуо није Следбеник младог Вертера, што сања При месечини, и што сузе лије Уз сваки спомен старог осећања! О знам то добро, стари огањ да је Нестао, да га неће бити више.

Сад нам је љубав отмена и чедна, Ко месечином прожета. Мирише Ко цвет сасушен, успомена једна, У књизи што се већ не чита више. О дај ми, драга, да на крило твоје Положим главу уморну, да сада Слушам.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда Слушати радо ове речи лажне, И захвалићеш богу што те сазда, И очи ће ти бити сузом влажне.

над мојом душом, моћно дете, Са расцветаним ружама у коси, И власт нек твоју ништа не омете, Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Поколења дјела суде, што је чије дају св'јема! На Борисе, Вукашине, општа грми анатема, гадно име Пизоново не см'је калат мјесецослов, за

Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше, ал' небесну силну зраку што ћ' угасит твоје душе? Плачне, грдне помрчине — могу л' оне свјетлост крити?

За њим јата проклетога кота, да опусте земљу свуколику кâ скакавац што поља опусти. Францускога да не би бријега, аравијско море све потопи!

Сваки нешто, не остаде ништа; страшило је слушат што се ради! Мален свијет за адова жвала, ни најест га, камоли прејести!

Мален свијет за адова жвала, ни најест га, камоли прејести! Јанко брани Владислава мртва; што га брани, кад га не одбрани? Скендербег је срца Обилића, ал' умрије тужним изгнаником. А ја што ћу, али са киме ћу?

Скендербег је срца Обилића, ал' умрије тужним изгнаником. А ја што ћу, али са киме ћу? Мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигђе никога...

Али сјенку што му шће тровати те је у збјег собом унијеше међу горе за вјечну утјеху и за спомен рода јуначкога? Већ је у крв она

“ Па им поче демонски месија лажне вјере пружат посластице. Бог вас клео, погани изроди, што ће турска вјера међу нама? Куда ћете с клетвом прађедовском?

Виђаше ли како стријељају, кâ се грâда вјешто изиграше, како хитро грабљаху капице? Тек што вучад за мајком помиле, играјућ се страшне зубе своје већ умију под грлом острити; тек соколу прво перје никне, он не

Помоз, Боже, јаднијем Србима, и ово је неко знаменије! ВУК РАСЛАПЧЕВИЋ На што мјериш џефердаром, Драшко? ВОЈВОДА ДРАШКО Хоћах убит једну кукавицу, а жâ ми је фишек оштетити.

СТАДЕ ВЕЛИКА ГРАЈА НАВРХ ЦРКВИНЕ, НА СЈЕВЕРНОЈ СТРАНИ ВИШЕ ЈЕЗЕРА. СЕРДАР ВУКОТА Што грајете, који су ви јади, а ево сте гори него ђеца!

Гордо лежи велики војвода под кључевма крви благородне, кâ малопред што гордо иђаше, страшном мишљу прсих надутијех, кроз дивјачне тмуше азијатске, гутајућ их ватреним очима; кâ малопред што

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Особито удовице, чији синови тек што настали, па место да предузму и почну водити бригу о кући, да замене оца, домаћина, а они почели трошити и расипати —

Јуче сам била тамо и рекоше ми: тек што се није вратио с пута. И нећу ја више да дрхтим и да стрепим пред њим због тебе; нећу више да лажем и да те кријем.

Знало се да он никоју, кад по имену зове, не зове за какво добро. Сигурно муж њен нешто скривио. Или новац, што је узајмио од њега за радњу, није вратио; или није га ни уложио у радњу, већ га слагао и за нешто друго потрошио.

Много није говорио никада. Али што би рекао, то је било речено. И тада се памтиле и употребљавале његове речи и изреке.

Али што би рекао, то је било речено. И тада се памтиле и употребљавале његове речи и изреке. „Ех, тако је то и то, што рекао покојни хаџи Трифун“.

Цео би дан тамо само седео, пушио, пио кафу и наређивао. Али поред свега, што је увек морало да буде како би он хтео, ипак са сином, јединцем, никако | није могао да изиђе на крај.

Он, син, као у инат, никако није хтео да му иде по вољи. А ко зна зашто? — мислио је старац. Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не доносећи и не зарађујући више, нема онај углед као

Истина, ни тада, са сином, није смела да му се на очиглед противи, не изврши што би јој наредио, али, осећао је он, како је ипак она некако друкчија.

И све, и сестре и мати, утркивале се која ће што више да му угоди. Што год би урадио, учинио, за њих је било свето.

И све, и сестре и мати, утркивале се која ће што више да му угоди. Што год би урадио, учинио, за њих је било свето.

Што год би урадио, учинио, за њих је било свето. Нису могле замислити да би он могао, или што би и учинио, да је то нешто ружно и неваљало.

А старац, више љубоморан, а и видећи како син, због тих њиних улагивања око њега, бива све више нежан него што | треба, једнако се на сина дурио. Није могао да га гледа, како је говорио.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Тад, после дугих, злих оркана, Ћуди што носе сунце, кишу, То беше први дан без мáна, Кад душе цвећа свуд миришу.

Али кад туга године порасте, Кад прође младост, лепота и цвеће, Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад вратит’ неће; Кад уздаха дугих подигне се плима, Кад ти око ташта задовољства прозре, У души

утеши, уљуља У сетној песми мога завичаја, Тамо, далеко од заразна муља Живота нашег, испод тропског сјаја Сунца што буди на покрет и наду, Животом блешти, и греје, и пече.

јада, За дугу борбу у животу зала, За слом идеја и неуспех вере, Отрован мозак и срце прозукло, Срам сиромаштва што га немар пере И, некад силно, уздање умукло.

Јер јужне звезде, чини ми се, сјају К’о над судбом ми њене очи што су; Јер природа ће у том чудном крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба Представом живом

У пролазу јуче кроз сјајну дворану Крај мене, с човеком — ја га не знам ко је — Ледена лица, к’о пôд онај што је, Ти ми лагано, као узгред, шану: (Глас ти се једва од галаме чуо) „Мој љубавник. Он је човек честит, добар...

И тада плачем, и радост ме дивља Обузме целу, зато што се патим Због тебе. Збогом.“ Прошла си тихо с господином оним. Једно је дете данас дошло к мени.

Вечерас, када сам крај стола Писао боле јадног срца свога, Радостан бејах сред тешкога бола Што, с тебе, душу мораше ми грозно. Крваве сузе ја сам тада лио, Сâм, ради тебе, у то доба позно.

На све стране мрачна зима стеже. Бели покров повио је гране, А ограде окитиле ресе Ледног мира што се свуд протеже. Ни ветрића, да граном затресе! А већ сутра рећи ћемо: Тише!

се јави, У мојој души шум уморних трава И трепет лишћа у дисању ноћи Шире сан један сугестивне моћи, Један сан што се чини да је јава.

Тада мирише доба раног маја; И као да се, неприметно, просто, На Идеал што је у сећању ост’о Наставља тихо један сан без краја.

у сјајан дан, Провидан, дубок, — нама, драга, знан, И светковасмо оцепљење то Од мука, сумње, времена и сто Рâна, што крваве их вређао је свет, — Љубави наше плав и нежан цвет.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

А кроз ваздух, кроз густу маглу, што напунила бјеше уске, кривуљасте улице которске разлијегала се древњава и плач жена и дјеце. „Шта је, ма шта је!

Ни остали не изгледаху соколастији од свога вође. Видјело се лијепо: „Е им се мријети неће, ал’ јест нешто што их напријед креће.

Конте, на то, опружи лијеву руку, стиснувши балчак од свога мача; десну подиже, онако као што чине проповједници. Сви очекују кад ће излећети прва ријеч. Као некијем чудом и под бедемом метеж малко утоли.

Оно јест „коњ до коња, јунак до јунака“, али коњи бјеху натоварени дрвима, сужбином, перјади — и другијем стварима што сељаци лацманима продају; а до јунакâ бјеше доста и невјестица и дјевојака, све по двоје, по троје, шћућурило се под

Једино озбиљно бјеху „пушке! дуге пут небеса што се коче“, пушке, вјерне друге Црногораца (а у оно доба и Примораца). Неко из народа повика: „Та отварајте забога.

Знаш, видите, све што смо доживили откад је принцип прошао! Колико се гостију измјенило и како се испратише! А свијет је обезбожио, знаш,

Дан је био ведар, сунце је гријало, као што само у нашем убавом Приморју у то годишње доба гријати може. Кроз сунчану свјетлост вијаше прашина, што се дизаше са

Кроз сунчану свјетлост вијаше прашина, што се дизаше са испреметанијех платненијех труба и другог еспапа из дућана.

Свак најрађе исмијава и превире своје влаште мане кад их при другоме нађе. Оно народа што се задоцнило било, биће их било до тридесет, што мушкијех што женскијех глава, застало у шупљаји бедема, па да хоће да

Оно народа што се задоцнило било, биће их било до тридесет, што мушкијех што женскијех глава, застало у шупљаји бедема, па да хоће да се отисне кроз врата.

Оно народа што се задоцнило било, биће их било до тридесет, што мушкијех што женскијех глава, застало у шупљаји бедема, па да хоће да се отисне кроз врата.

Други клекао, па притеже опанак, ни бриге га што га са свијех страна гурају. Трећи држи у десној руци разјапљену ћесицу, а из лијеве пушта у ћесицу грош по грош: цик,

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

толиким појавама модификација и гласовних преображаја како по садржини и врсти, тако и по употреби и по функцији, као што је то случај са народним говорним стваралаштвом, — том врло бујном и необично шароликом духовном вегетацијом.

изразом треба разумети у првоме реду синтагму1 или читаву реченицу (Жедна би те превео преко воде, Кицош је на ушима, Што је руха на њему је, што је круха у њему је, итд.) која у говорној служби има ширу и сталну употребу.

у првоме реду синтагму1 или читаву реченицу (Жедна би те превео преко воде, Кицош је на ушима, Што је руха на њему је, што је круха у њему је, итд.) која у говорној служби има ширу и сталну употребу.

Белић вели: „Реченица — то је живот језика, његова динамика, његова не само покретна него и радна снага. Све што се дешава у језику, дешава се и у реченици. Реченица даје и смисао и живот језику.

ономатопејске и имитативне, тонске и стилске каквоће, којима се народни човек служи као говорним клишеима, како би што боље и јаче, лакше и брже — економичније — изразио свој спољашњи и унутрашњи живот говором.

ЗНАЧЕЊА Говорни изрази дословног значења представљају мноштво друштвених, конвенционалних и стереотипних фраза (као што су то уобичајени и устаљени поздрави и отпоздрави, захвале, похвале и честитке) или и гаталачко-враџбинске формуле

(у првом и другом) и посредно (у трећем) лицу, условно и ублажено, — увек са каквим оптативним смером: да се оно што се коме наговештава стварно и деси. Клетве и јесу формуле, засноване на веровању да се и обистињују.

Клетве могу да буду страшне, варварске и свирепе, с призвуком трагике (Уста ти се на затиљак окренула! Мањи умро, но што си се родио! Мајка те у студене очи целивала!). Клетве не штеде ни животиње.

Заклетве су сличне клетвама и по облику и по начину изрицања, али оно што се заклетвом изриче односи се у првом реду на тврдњу или на задану реч онога који је изриче.

Обично се при томе позива на вишу силу, на своју част или на оно што је најсветије или најдраже. Заклетве се најчешће казују са „тако ми“, али и са „толико ми“ и са „да бог да ми“, (Тако

налазе се и друге речи-изрази, реченични обрти и мање и веће стилске, нарочито тонске творевине, којима се постиже што пунија, јача, упечатљивија и адекватнија експресија.

Такви су: ако је скупо, оно и не ваља; и го и бос и опет му хладно; ова и она кућа само што нису моје, а остале све су туђе; из његове руке и шећер је сладак, можеш ми вјеровати: ријетко истину говорим, а још

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

15 XИ. МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА. 16 XИИ. ЂАВОЛСКА СЛАНИНА. 17 НАРОДНЕ СРПСКЕ ЗАГОНЕТКЕ 18 ШТО МИ ТИ ЈЕ ЗА ШТО? 19 ОДГОНЕТЉАЈИ. 27 СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ 34 СЛАВНОМЕ НИЈЕМЦУ ЈАКОВУ ГРИМУ 35 ПРЕДГОВОР 37 1.

15 XИ. МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА. 16 XИИ. ЂАВОЛСКА СЛАНИНА. 17 НАРОДНЕ СРПСКЕ ЗАГОНЕТКЕ 18 ШТО МИ ТИ ЈЕ ЗА ШТО? 19 ОДГОНЕТЉАЈИ. 27 СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ 34 СЛАВНОМЕ НИЈЕМЦУ ЈАКОВУ ГРИМУ 35 ПРЕДГОВОР 37 1. МЕЂЕДОВИЋ. 40 2.

ПИЈЕСАК И СВЕТИ ПЕТАР. 197 2. КО ЈЕ ТО? — НИКОЛА! 198 3. МОЈ ЈЕ ПРЕДЊАК. 199 4. ЗЕТ И ПУНИЦА. 200 5. ЗА ШТО СУ ПРОСТАЦИ СИРОМАСИ. 201 6. ПОП И ПАРОХИЈАНИ. 202 7. ОКЛАД ШТА ЈЕ НАЈБЈЕЉЕ. 203 8. ЉЕНИВИ СЛИЈЕПАЦ. 204 9.

211 16. КУДРОВ И КУСОВ. 212 17. КАД СЕ АРЧИ НЕК СЕ АРЧИ. 213 18. ЖЕЂА И ВИНО. 214 19. УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО. 215 20. ЗЛА ЖЕНА САЧУВАЛА МУЖА. 216 21. ЗА ШТО СЕ СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ ЗОВЕ БОГОНОСАЦ. 217 22. БОНИК И БОЛЕСТ.

213 18. ЖЕЂА И ВИНО. 214 19. УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО. 215 20. ЗЛА ЖЕНА САЧУВАЛА МУЖА. 216 21. ЗА ШТО СЕ СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ ЗОВЕ БОГОНОСАЦ. 217 22. БОНИК И БОЛЕСТ. 218 23. ГРЈЕШНИК И ЛУДИ ИСПОВЈЕДНИК. 219 24.

га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; „Не завидим, на част сваком своје“; а ја ћу само готово да скупљам оно, што је народ Српски већ измислио. Колико се овај посао чини ласан, толико је, и још више, широк и дугачак.

чему томе било ни почетка; али почињач мисли: само нека се почне, па ће свагда бити лакше додати и наставити, него ли што из нова почети и начинити.

кака је така је; а може бити, да ће се у напредак што и поправити;“ па узме уже и отиде над рупу, па пусти уже у рупу и стане викати, да се увати за уже, да је извуче на

близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест. Човек се уплаши, и пође да упусти уже, а ђаво повиче: „Држи, да си ми по Богу брат!

к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми | је ова страна, што је била од ње, осиједила, све од њезина зла!! — Прођи је се, ако Бога знаш!

! — Прођи је се, ако Бога знаш! Остави је ту, ђе је; а ево ја ћу тебе учинити честита, што си ме од ње избавио (па ишчупа из земље једну травку, и пружи је човеку): на ти ову траву, те је остави; а ја идем, па

Тада онај цар напише књигу своме комшији, и моли га, да му пошаље оног љекара, што му је кћер излијечио, да излијечи и његову кћер од онаке бо- | лести, па ће му дати штогођ иште.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

110, 10) јер велики апостол Павле каже: „Што око не виде нити ухо чу, нити изиђе човеку на срце, то спреми Бог онима који га љубе.“ (І Кор.

од свих последњи и грешнији, увек слаб и клонуо за подвизавање духовно, дошав у Свету Гору, нађох богоизабрана светила што различитим видовима журе на подвиг духовни.

И што се налази у тој ћелији, било вино, било воће да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да даје, него

А за пост Рођења Христовог — као и у друге дане што установисмо, нека и тада буде исто. А у пост светих апостола исто да је као и у друге обичне дане како установисмо.

У појању да држи овакав устав: јутрење и вечерње — као што је обичај, на јутрењу преко целе године да се поју по три катизме псалтира, а на вечерњи „Ка Господу, када“ без

На трећем часу, и на шестом и на деветом певамо по три катизме псалтира, са метанијима, као што имамо обичај. На сваком почетку, на „Приђите, поклонимо се“, по три метанија.

А полуноћница се пева у цркви са „Блаженима“, и три катизме, и канон Богородици. А што остане од псалтира, то изговори било дању, било ноћу, само да се испева псалтир за дан и за ноћ.

У суботу вече бива, као што имамо обичај, агрипнија. А ово певамо на агрипијини: када се каже „Трисвето“ и „Помилуј ме, Боже“, и потом појемо

и четврту катизму „Блажени“ са припевом „Анђела сабор“, потом седалне, потом чтеније, и после овога Степена, „Све што дише“, јеванђеље, по јеванђељу „Васкрсење Христово“ и потом „Помилуј ме, Боже и песме заједно да поје сам.

И потом канон васкрсни, као што имамо обичај, и светом — ако имаш. И потом се свршава као што треба. А свете и божаствене литургије према могућности

И потом канон васкрсни, као што имамо обичај, и светом — ако имаш. И потом се свршава као што треба. А свете и божаствене литургије према могућности да се служе.

О слободи места овога: заклињем Господом нашим Исусом Христом и Пресветом његовом матером, као што писасмо овде да не буде измењено.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Миле, који напољу слуша говор, повремено улази и коментарише оно што је чуо. Ставра седи и чита новине, наизглед потпуно незаинтересован за оно што се напољу догађа и говори.

Ставра седи и чита новине, наизглед потпуно незаинтересован за оно што се напољу догађа и говори.) МИЛЕ: Сјајан говор! Ама све теза за тезом! Чујете како човек говори?

МИЛЕ: Ја га и лично познајем, знам га још из предратног периода, био је он и онда велика зверка, ал илегално, што је и морало у оним условима! СТАВРА (Цмиљи, која му доноси ракију). Новине опет о летећим тањирима!

Новине опет о летећим тањирима! ЦМИЉА: Мислиш да има људи на другим планетама? СТАВРА: Дај Боже да има! ЦМИЉА: Што дај Боже? СТАВРА: За нас би добро било ако има! ЦМИЉА: Не знам због чега добро!

А тај се појави у најкритичнијем моменту! Тај што сам вам причала, тај профисор! Ноге ми се осекле кад ме запросио! Венчаћемо се петнајстог овог месеца!

А, не било вам примењено, та стрина стара, и плус болесна, то ће знате бити огромно наслество! А, што је најважније, пореклом стара београдска породица!

МИЛЕ: Где би ми данас били са развојем да нам је више оваквих кадрова! СТАВРА: А што ти не уђеш, чује се и одавде? МИЛЕ: Јес, па да помисле да нисам присутан!

ИКОНИЈА (улазећи): Волики пљусак! Да оће да каже нешто о дивљој изградњи, да знам што слушам! МИЛЕ: Не треба на то гледати тако уско!

МИЛЕ: Који бог да ми прокисне? СТАВРА: Кажем на пример! МИЛЕ: Што смо ти ми заостали! ИКОНИЈА: Зар немаш ништа боље да обучеш? Видиш ли ову кишетину?

ИКОНИЈА: Шта ће ти тај ексер? ПРОСЈАК: Тај ти је ексер овом капуту чивилук! ИКОНИЈА: Ти си практичнији него што изгледаш!

Седам џепова, то је човеку таман! А осми би мого све да упропасти! ИКОНИЈА: Што да упропасти? ПРОСЈАК: Да имам и осми, не би мого да тренем! Стално би смишљо чиме ћу да га напуним!

(Излазе) ЦМИЉА: А је л ти верујеш да чуда стварно постоје? СТАВРА: Наопако кад не би постојала! ЦМИЉА: Што наопако? СТАВРА: А у шта би се човек иначе надао? Има таквих несрећа у животу, да се само у чудо можеш надати!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАРИЈА (стојећи до зида, погнута): Ништа. ЈОВЧА Како синови, снахе? Како чивчије и берићет? МАРИЈА Па као што знаш, тако је. ЈОВЧА Јесте здрави? МАРИЈА Здрави. ЈОВЧА А Васка? Како она? МАРИЈА Здрава је. ЈОВЧА Здрава?

ЈОВЧА Ако, ако. Је ли чула да сам дошао? МАРИЈА Није. Нисам хтела да је будим. ЈОВЧА Ако, ако... Добро, што је ниси будила. Нека спава, нека се одмара. Ама, да није она боловала, била болесна, а ти ме сад лажеш, кријеш?

Добро само кад то није. (Одобровољен): Сада иди тамо (показује собу) и тамо из бисага извади неке свиле и басме што сам за њу донео. Али, да од тога одмах начини одело, да носи, хоћу да је видим у то обучену. МАРИЈА Добро, добро.

МАРИЈА Добро, добро. (Пође, застаје.) А за друге, остале, јеси што донео? (Уђе у собу.) ЈОВЧА За које друге? И зашто да донесем?

него због ње, Васке, нећу после, кад опет одеш и кад те опет по неколико година нема, да они због тога, због тебе, што ти само њу гледаш, њу почну да мрзе, попреко да... ЈОВЧА Кога да мрзе? Ко је тај који би смео, усудио се?

АНЂА (оборена погледа, спусти се подаље). ЈОВЧА (Анђи): А шта ти? Како твоји? Где си ти? Што си чак тамо села, у крај? Јеси здрава? Како твоји? АНЂА (подиже се, понизно): Здрава сам, здрава.

Како твоји? АНЂА (подиже се, понизно): Здрава сам, здрава. МИТА Није хтела да дође. Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо? Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника... АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега.

ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради? АНЂА (моли мимиком Миту да не говори). МИТА Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро. Мора да се говори, мора да се зна.

ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради? АНЂА (моли мимиком Миту да не говори). МИТА Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро. Мора да се говори, мора да се зна.

МИТА Нисам крив, и нећу да сам крив. Нећу да бата на мене после: какав сам ја твој брат и, како сам знао за то, што му нисам на време казао па да он њега, као што треба, за перчин ухвати...

да бата на мене после: какав сам ја твој брат и, како сам знао за то, што му нисам на време казао па да он њега, као што треба, за перчин ухвати... Не може се више, сестро, мора, мора да се каже...

Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син... Ти, као што знаш, кад ми даде оне паре да отворим дућан, трговину, ја од тих пара одвојих и дадох и њему, моме зету, њеном мужу,

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

година не двоји више; види да није најпаметнији био, обаче намерава и нада се да ће се исправити, док и старост дође. Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.

умиривати, не вара ме више с сујетнима надеждама, нити ме чини зидати по воздуху градове; оставља ми моје златно време што ми јоште остаје, у моју власт, и предаје мене мени самому.

совет премудрога Питагора — да се к себи вратим да у себе дођем, и да размислим откуд сам на ови свет дошао, што сам у њему чинио и куд мислим поћи.

А што будем и о себи говорити, не бојим се да ми се неће веровати, јер ћу имати премного узрока самога себе осуђавати и похуђ

и љубезно између себе живовати и дне житија нашега, колико је могуће, облекчати и усладити, поташтићу се изјаснити. Што се каса познанства себе, правда, да је врло мучна ствар, будући да колико невежество, толико и много више самољубје

Но, ако је што добра у нами, то нам је мило гледати, то добро видимо и томе се чудимо; а што нам није мило видити, то за леђа мећемо

Но, ако је што добра у нами, то нам је мило гледати, то добро видимо и томе се чудимо; а што нам није мило видити, то за леђа мећемо и добро сакривамо.

проћи и достигнути до најпотајенији[х] заплетака срца мојега; просветиле су ме и дале су ми више познанст|ва него што би[х] могао придобити искуством хиљадугодишњега живљења на земљи.

наши[х] унука имена добри[х] и милостиви[х] благодетеља који изволе помоћи да издам на штампу како ову књигу, тако и што друго које намеравам из полезни[х] књига преводити.

коју промисал неба сподоби светом ученија осијати и просветити, да на свој језик прево|де, састављају и на штампу што издају; да се постарају за матере своје и сестре, за супруге и кћери, преводећи им избране књиге учени[х] народа,

Ја, колико сам могао познати људе, по вишој части познао сам и[х] добре; и ако гди погрешавају, или чинећи оно што не би ваљало, или изостављајући оно што би ваљало, у том погрешавају или из природне человеческому јестеству слабости,

по вишој части познао сам и[х] добре; и ако гди погрешавају, или чинећи оно што не би ваљало, или изостављајући оно што би ваљало, у том погрешавају или из природне человеческому јестеству слабости, или из незнања и нерасудија, мислећи и

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Као год што се многа далматинска племена поносе својим јунацима у прошлости, који су се одликовали у ратовању с Турцима, тако се

с Турцима, тако се исто многа племена поносе својим „мисницима“, који су се борили противу „невирних ркаћа“; као год што у Далмацији има братстава која су у непрекидноме низу дала тридесет-четрдесет сердара, барјактара итд.

се године човјек зафратрио, дакле, кад је умро за свијет, а два крста значе годину у којој је збиља умро, онако као што и ми мремо. Ево тијех биљежака у буњевачком говору, сасвијем као што је у поменутој књизи: „Фра-Брне ИИ (†† 1519).

Ево тијех биљежака у буњевачком говору, сасвијем као што је у поменутој књизи: „Фра-Брне ИИ (†† 1519). Привеја је пуно пука из старога закона у католичку виру, у чем су му

један запис од њега: да није никада окусија рибе, ни варене ни печене, ни морске ни ричке, јербо је није мога поднити, што је баш један чудан секрет од нарави!...“ „Фра-Јерица (1631, † 1652, †† 1710).

Прво и прво, не само у Зврљеву, него и по околини, кад се што прича из старине, обично се додаје: „То је било у вриме фраМартина Брзокуса, или фра-Бортула Зубаца, или фра-Вице

Кушмељ — зато што бијаше веома рутав, Чагаљ — стога што је био сух као кука, а Шунда — због тога што је говорио кроз нос.

Кушмељ — зато што бијаше веома рутав, Чагаљ — стога што је био сух као кука, а Шунда — због тога што је говорио кроз нос.

Кушмељ — зато што бијаше веома рутав, Чагаљ — стога што је био сух као кука, а Шунда — због тога што је говорио кроз нос.

Кушмељ имадијаше: кућу под плочом, петнаест лаката дугу; уз кућу наслон; под кућом врт и десетак дана грохота, као што је сва земља у Зврљеву; под бријегом око петнаест мотика винограда и њешто загајене ограде.

Осињача би ткала по вас дан и по сву ноћ, магарци натоварени дрвима и за њима Кушмељ касаху чешће пут варошице, а, што је најглавније у таквој невољи, и Кушмељ и Осињача и Кушмељићи стегли би се у појасу.

Сад да пријеђемо на оно што је претежније. Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Раичковић КАМЕНА УСПАВАНКА Садржај САМО ЈЕ БУДИЛА МИР 2 РУКЕ БОЛА 3 ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ 4 ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ 5 О ВРАТИ СЕ 6 БУКЕТ 7 О ДАЈ МИ 8 ПЕСМА И СМРТ 9 ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ 10 ТУГОВАНКА НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ

Тешко је: дрхтиш ко бор. Па ћутиш... Што склапаш вид? Зар није црно ко флор? И песма: да л плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир.

Дај ону страшну реч што тоне Још непробуђена у мрак меса Од које груди мукло звоне Као негледана кап небеса. Дај речи које имају тело И у

ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ Отвори дрхтаву светиљку Два ока уплашена ко ласте Да откривам глас — ту биљку Што из белог меса расте И трепери: зачуђено ко влат Кад ветрови га враћају и носе.

Отвори сву тишину — нагни сан Да откривам тајну ноћ и дан. ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ Опрости камену што ћути Опрости што тајну сакрива: Како ти се над умом слива Самоћа и теку минути Кап по кап у

Отвори сву тишину — нагни сан Да откривам тајну ноћ и дан. ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ Опрости камену што ћути Опрости што тајну сакрива: Како ти се над умом слива Самоћа и теку минути Кап по кап у празан круг Што се шири

Отвори сву тишину — нагни сан Да откривам тајну ноћ и дан. ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ Опрости камену што ћути Опрости што тајну сакрива: Како ти се над умом слива Самоћа и теку минути Кап по кап у празан круг Што се шири ко вид пред

камену што ћути Опрости што тајну сакрива: Како ти се над умом слива Самоћа и теку минути Кап по кап у празан круг Што се шири ко вид пред страхом. Опрости птици која и дахом Хоће да ти постане друг.

Опрости птици која и дахом Хоће да ти постане друг. Опрости сенци што те прати И ветру што те у круг води. Загледај се у танке влати И реци нечем малом: ходи Шумно као што птице слете Са

Опрости птици која и дахом Хоће да ти постане друг. Опрости сенци што те прати И ветру што те у круг води. Загледај се у танке влати И реци нечем малом: ходи Шумно као што птице слете Са плавог мира на

Опрости сенци што те прати И ветру што те у круг води. Загледај се у танке влати И реци нечем малом: ходи Шумно као што птице слете Са плавог мира на сунцокрете. О ВРАТИ СЕ О врати се у собу Из блата под бели кров.

О врати се о врати. Ломи се већ твоја трска На ветру. И киша прска По голом месу што пати. БУКЕТ Каранфил, црвенкаст као стид, Отвара слатку латицу сећања.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Живот ионако никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали. Нелагодно ми је само што се толики страх чује. На средини сам. Под табанима су леђа матице, ту је најдубље. Сео бих и размишљао о нечему.

Ја не кријем да нисам. Нисам ни зато што, како и сами рекоше, једино срце крупније од дулека или лавеж за петама могу по првом леду да споје две обале.

десет година још једнако плету, јер мали је овај свет поред реке, тесан је он лудским главама и језицима у долини што наличи на липову корубу. На западу је шума и манастир увек господњи, а дно се открило Паланком, исто господњом.

са залеђеним чакширама ноћу увео у кућу, нешто је ишапутао Ђорђу, а Симки рекао гласно, да ја чујем: има да ради оно што он жели а да једе оно што ми газде једемо.

увео у кућу, нешто је ишапутао Ђорђу, а Симки рекао гласно, да ја чујем: има да ради оно што он жели а да једе оно што ми газде једемо. Она ми очима измери снагу и виде да сам крупан и здрав, па јој не беше право.

Над постељом мојом Симкина је и Ђорђева соба. Мало десно, соба за Вукашина. Онога што се чека, а не долази. Не кријем: селака се клоним и ломим густе веђе на. слуге и надничаре.

Тврде, бесловесници, да сам мајстор што прави сребрне динаре неком справом смештеном у подруму, у који нико, сем мене и газде, не улази.

неколико пута су ме хапсили, држали по десетак дана и пуштали, некад Аћимовим заузимањем и јемством, а некад зато што сам ћутао, само ћутао на сва питања, па ме власти лако огласише ,,у памети фаличним''.

И како да човек, раб божји, не буде све и свашта у овој Србијици што се, по причању злопамтила, три пута празнила и новим народом пунила. Наша су гробља млада.

Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви луди зли. Ту, као што Ти казах, на ово мало земљице око Морава, привремено се живело. И јатагани се брзо иступе.

И јатагани се брзо иступе. Кост човечја тврђа је од старе кленовине. И, да знаш, кратко се живело. Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части.

Одувек су те шарене очи изазивале нелагодност у њему. Сад се постидео и зато што га гледа одоздо. Стајао је неколико тренутака, рабаџије су луњале по дућанима и сви су понешто куповали.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Да се није из локвања родила? С неба пала? Пљуштала су питања радозналаца, али одговора није било. Је ли чудо што сама од себе потече прича да је девојчица Вилински изрод, изгнана и прерушена принцеза, ђавоље семе, уклета звезда,

Брзина којом је девојчица учила збуни старицу. Још је више изненади да мала зна и оно што она није знала. »Од кога ли је све то научила?

Могле су да живе удобно, готово срећно. И можда би тако и било да се једнога дана, на свему што би девојка дотакла, не појави танки златасти сјај, као да су вез или чипка посути златним прахом.

Жао је било 3латопрстој да се растане од помајке, али није смела да одбије владаркину наредбу. Једино што је покретима руку замолила било је да је повремено пусте да види старицу.

Би јој обећано да ће се за неколико дана вратити кући. Али, само што је Златопрста ушла у дворац, за њом су се залупила тешка гвоздена врата.

Од те ноћи лице јој је постало још прозрачније, још нежније, као што је прозрачан и нежан био њен вез. Тим везом она је ишчезлом младићу говорила све што речима није могла да каже.

Тим везом она је ишчезлом младићу говорила све што речима није могла да каже. Блистала су на свили језера каква младић и девојка заједно никада нису видели; црвенио се

се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали, а преко свега вејао је нежни златасти прах.

С рекама нема изненађења, нема брига. Не рађају се често будале као она што је хтела да тече испод земље. Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала

Кад се распрсне, прогутај његову коштицу, али га пре тога не дотичи и ником ништа не причај! — нагло, као што је и дошао, врабац одлете, а девојчица подиже семенку с прозора, и запрепасти се: била је тежа од највеће лубенице, и

— Ово мора да је нека зараза! — рече шапатом нека старица, али се њена изјава прочу. Је ли чудо што сусед од суседа поче бежати? Али број унесрећених је растао. Шта сада?

Ко зна! Вечно погнута, у истој одећи, са истом торбом на леђима, одлазила је у шуму још пре но што би роса спала с лишћа.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

На тој граници сучељавају се светлости што, одасвуд, надилазе Трг па круже, измешане и расејане у прах, као недохватна светлосна прашина.

часовима великих расветљења надносе се бездани светлости у којима сенке праисконских прошлости сачекују безмерја сјаја што клизи са југа, од Теразија и Врачара.

Неки од радника који су, почетком седамдесетих година XИX века, учествовали у рушењу и отклањању онога што је преостало од шанца причали су да су налазили, нарочито у близини Стамбол-капије, можда баш на садашњем простору Око

Необично у тој материји било је то што је изгледала нематеријално, сва од тамног сјаја, прозирна и непрозирна у исти мах.

мало је ко памтио и многе већ разрушене а доскоро моћне џамије, чији су се остаци и те како видели у овом крају, као што се већ готово нико није сећао где се тачно налазио конак дахије Кучук-Алије, чувен са удобности, који је у првом

ако су ситнија историјска присећања одгуркивана у непамћење, неисторијска су, ваљда сачувана у оној светлосној прашини што је, као нит, једнако измицала Позоришном улицом, повремено искрсавала.

Али, пре но што би продрла и почела да хара, увек је правила исту грешку: прво је хтела да промакне, невидљива, преко палисада, што

но што би продрла и почела да хара, увек је правила исту грешку: прво је хтела да промакне, невидљива, преко палисада, што никако није могла. Непријемчив за ужас који је носила собом, палисад је није пропуштао.

биле, као опомена, окренуте путницима који су у град стизали преко утабане теразијске ледине и заустављали се, пре но што уђу, на пустари пред Стамбол-капијом, по којој су се, кроз љигав и смрадан кал, гонили чопори полудивљих паса.

Француском улицом, сада, чак и у затамњеним данима, непрекидно трепере слојеви светлосне прашине која једина памти све што се збивало и што се збива.

сада, чак и у затамњеним данима, непрекидно трепере слојеви светлосне прашине која једина памти све што се збивало и што се збива.

(Кад подне пређе, светлости се распу, одједном крте, по искрзаним фасадама.) Господар Јеврем јаше као што је некада јахао кроз Мачву или преко добара у Влашкој, само што сад пролази између аутомобила а аутомобилисти га не

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

дуго нам има до у тиху луку, Острво мира и сад је далеко. Катарке стоје гордо на тој води Што значи живот... Ми хитамо журно; Нејасно небо над нама се своди, Под нама море немирно и бурно.

Буди к'о птица са сјеверних мора, Становник магле и острва леда, Што пјева жудно измеђ' ледених гора, Не питајући да л' је когод гледа, И да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога

когод гледа, И да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад умре - без имало бола Што јој пјесму никад нико чуо није! Ј. Дучић ПРВО ДОБА (После 1840) ИИ ИЗ „ГОЈКА“ Гусле моје, овамо'те мало!

да превучем, да мало загудим, Да ми срцу одла'не у грудим': Та пуно је и препуно среће, Чудо дивно што не пукне веће!

сутра, час ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле тргнут', Моје тело под земљицу вргнут'; Ал' што певах неће пропанути, Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле

Никола И Петровић Његош ИВ ДЕД И УНУК Уз'о деда свог унука, Метн'о га на крило, Па уз гусле певао му Што је негда било. Певао му српску славу и српске јунаке Певао му љуте битке Муке свакојаке.

Кад дорастеш, кад размислиш, Каз'ће ти се само!“ Ј. Јовановић Змај В СИРОЧЕ Малена сам... и тица је мала, Што се небом у зрак завитлала; Лако ј' тици, тица има крила, Аој крила, - кад би моја била!

Па да прнем по српскоме свету, - Не по роси и мирисном цвету, Већ по земљам' што се српске звале; Где год нађем Српкињице мале, Да им паднем на те груди беле, Да им кажем: Благо теби, селе, Благо

Малена сам... и цвеће је мало, Што је својом душом мирисало; Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде Па излије из срдашца јаде.

Да сам цветак, као што сам мала, Ја бих српском свету мирисала; Па би дошле Српкињице миле, Мноме би се лепо окитиле, Мет'ле би ме за те

Малена сам... и звезда је мала, Што се тамо горе засијала; Лако ј' звезди, има свога сјаја, А ја имам само уздисаја.

Да сам звезда, као што сам мала, На српском бих небу засијала, Изишле би Српкињице мале, Па би звезду жељно погледале; А звезда би говорила

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

снови и сјећања крију му се јако од погледа, бјеже хитро у мрачним врстама у љетопис опширни вјечности; само што му тамнијем проласком траг жалости на душу оставе, те се трза бадава из ланца, да за собом проникне мрачности.

и бурном жилишту човјеку је срећа непозната - права срећа, за ком вјечно трчи; он јој не зна мјере ни границе: што се више к врху славе пење, то је виши среће непријатељ.

тјелодвиженија, умна чувства да објелодани; но сви наши слаби изговори и сва наша слаба чувствовања, спрам онога што би шћели казат, нијемо су сплетно нарјечије и клапњање душе погребене.

У човјека искра беспредјелног ума твога огледа се св'јетла, ка свод један од твоје палате што с' огледа у пучину нашу; дан ти свјетлост круне показује, ноћ порфире твоје таинствене, непоњатна чудества дивотах;

круне показује, ноћ порфире твоје таинствене, непоњатна чудества дивотах; твар ти слаба дјела не постиже, само што се тобом восхићава.

Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете. Све дивоте неба и небесах, све што цвјета лучем свештенијем, мирови ли ал' умови били, све прелести смртне и бесмртне - што је скупа ово свеколико до

неба и небесах, све што цвјета лучем свештенијем, мирови ли ал' умови били, све прелести смртне и бесмртне - што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?

Каква те је сила нечестива да сагр'јешиш Богу превластила, да вјечнога попиреш законе? Што је јарост бесмртнога творца на зло твоје толико ражегло? Причај мени тужну твоју судбу!

Причај мени тужну твоју судбу! Ах, страшнога твога паденија! Ах, ужаса што смртне постиже! Тужнога смо мученија жертва рад погубног тога преступлења.

архангела на бесмртним и свијетлим крилма под знамењма славом развијаним, светом славом небесне благости, како што му и сада сљедујеш по блатнојзи и мрачној јудоли у окову мртве тјелесине.

Како капља росе са цвијета или зрнце леда прозрачнога при погледу свијетлога сунца што у небо дигну слабе зраке, и ја, пламтећ величеством неба, подобно сам њима урадио: некакво ме својство дигло тамо,

Ево слабе и малене искре међу сунца пламтеће свјетове што богатством лучах бесмртнијех потапају простор и мирове!

Попа, Васко - КОРА

моја Развалићеш ми бескрајни круг Који још дозидали нисмо Црвени змају мој Теци само даље Да стопала те не разнесу Што даље можеш теци крви моја ГВОЗДЕНА ЈАБУКА Где ми је мир Непробојни мир Гвоздена јабука Теме ми је стаблом

раскрснице У недоумици На свакој раскрсници Радознао поглед У станац камен претворен Пустиња румена Али све што у њу доспе Смислом пропупи Надом процвета Пролеће изузетно Или благодатна опсена У ОСМЕХУ У углу усана Појавио се

носи Немир вода Неспретна Гега се полако Трска која мисли Ионако ће је стићи Никада Никада неће умети Да хода Као што је умела Огледала да оре КОЊ Обично Осам ногу има Између вилица Човек му се настанио Са своје четири стране

глави планете А њега нема СВИЊА Тек када је чула Бесни нож у грлу Црвена завеса Објаснила јој игру И било јој је жао Што се истргла Из наручја каљуге И што је вечером с поља Тако радосно јурила Јурила капији жутој КОКОШКА Верује Само

када је чула Бесни нож у грлу Црвена завеса Објаснила јој игру И било јој је жао Што се истргла Из наручја каљуге И што је вечером с поља Тако радосно јурила Јурила капији жутој КОКОШКА Верује Само веселом пијуку Својих жутих

јурила Јурила капији жутој КОКОШКА Верује Само веселом пијуку Својих жутих сећања Нестане Пред снежним гранама Што се за њом пружају Пресахне Испод гладних језера Што над њом круже Одскочи Од своје крваве главе Која је у ноћ

веселом пијуку Својих жутих сећања Нестане Пред снежним гранама Што се за њом пружају Пресахне Испод гладних језера Што над њом круже Одскочи Од своје крваве главе Која је у ноћ гњура Одскочи На легало да узлети МАСЛАЧАК На ивици

земље Поноћним прстима Језик вечног поднева Говори У зимници успомена Изненадним свитањима Проклија Све то зато Што му у срцу Сунце спава СТОЛИЦА Умор лутајућих брегова Дао је облик свој Телу њеном сањивом Вечно је на ногама Како

ли метак Који нам пољубац вреба 2 Ево то је то непозвано Страно присуство ево га Језа је на пучини чаја у шољи Рђа што се хвата На рубовима нашега смеха Змија склупчана у дну огледала Да ли ћу моћи да те склоним Из твога лица у

твога лица у моје Ево га трећа је сенка У нашој измишљеној шетњи Неочекивани понор Између наших речи Копита што тутње Под сводовима наших непаца Да ли ћу моћи На овом непочин-пољу Да ти подигнем шатор од својих

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Но већ тих дана видех да је то оштећење штити од усељавања немачких војника. Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара.

Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици. Завукох се у њу што год сам дубље могао и почех да размишљам шта да почнем.

се нађоше у Абдери два највећа природњака онога доба, а можда и целе Антике, а експертиза Хипократова сврши се тиме што саопшти адберићанима да је Демокритос једини житељ њихове вароши који је душевно потпуно читав.

Зато ме је изненадило и зачудило што је Виланд олако прешао преко њега, а дуго се задржао на безначајним збивањима. Ево што он о томе каже.

Ево што он о томе каже. „Разговори тих двају природњака били су, вероватно, доста занимљиви да би заслужили саопштење.

Али би нас они сувише удаљили од самих абдерићана који су главни предмет ове историје. Све што бисмо о томе имали да кажемо је да су наша два светска грађанина провела цело вече и добар део ноћи у разговору, да им

То је учинио зато што је, цртајући адберићане, исмејавао и своје савременике, а можда није био ни довољно упућен у пространу Демокритову

Од многобројних списа Демокритових није се очувало ниједно једино. Све што о њима знамо, само су одломци, каткад тек које реченице, како их прибележише други грчки писци, већином противници

Сва важнија дела о томе налазила се у мојој библиотеци. А Демокриту сам посветио нарочиту пажњу и трудио се да се што боље упознам са њиме и његовом науком.

како му његово име сведочи, био Јеврејин и због тога су продаја и куповина његових дела били забрањени, а уништено све што се затекло у стовариштима. Хитлерова мржња према Јеврејима погодила је и старог, недужног, Демокрита.

А ко хоће да самостално и са успехом ради на науци, мора имати потпуни преглед свега онога што је у уоченој грани науке дотле урађено и свега онога што се у њој без престанка, из дана у дан, ствара.

успехом ради на науци, мора имати потпуни преглед свега онога што је у уоченој грани науке дотле урађено и свега онога што се у њој без престанка, из дана у дан, ствара.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Корачајући по соби тамо-амо трљао сам ногу о ногу и мицао раменима да, тренутно, одагнам преко два милиона жмараца што су гмизали под кожом мојих леђа и доводили ме до лудила. Никаква посла нисам имао.

А тек што је спровод прошао кад се глава и рука поштанског разносача помолише на вратима моје собе. Рукопис на писму које ми ова

а знаш да бољег пријатеља немам“... и шта ти ја знам. Отворим писмо: тачно као што сам очекивао. И наједанпут, и сад не знам да објасним баш откуд и како, плану у мени одлука да се напослетку одазовем

А кад је одлука пала опет се и још како развеселих; само сад са пуно разлога, као што сам се доцније уверио, јер ме овај пут до Вујановца бар привремено излечи од неиздржљиве нервозе.

уплашила, да ме је, љутито се сагињући за цвикер који је пао с носа кад сам ја несмотрено бануо, озбиљно прекорила што сам у собу упао као побеснео.

А кад сам све тако лепо уредио и послао телеграм да стижем сутра увече, ја се упутих у „Москву“ да тамо прикупим што више аутентичних вести из политике, пошто сам знао, није ми првина, да ће ме тамо сви редом, а нарочито пропали

сви редом, а нарочито пропали посланички кандидати, сколити да питају о новостима у Београду, и то оним новостима „што нису за казивање“. Увече све беше спремно и у реду.

Увече све беше спремно и у реду. Слишам се још једанпут о новостима и коментарима што сам прикупио од људи које су други лагали, докопам ствари и радосно кренем на железничку станицу.

Јер он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као студент.

па остадох сам да, уз пријатно труцкање, слушам како се прозори лако трескају и како лупају капље по крову вагона, што ме је подсећало на шатор и на рат, или на муке које су прошле.

„А сад, драги побратиме, причај ми како се реши да се ожениш и све друго што имаш да ми повериш, али право ми кажи, пре свега, која ти је то љубав по реду?“ Он се насмејао. „Је л' од правих?

„И то може бити и не чудим се, најзад, јер те познајем. „А зар је мене тешко упознати? Ја све кажем што ми је на срцу.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

година!“, да је на радијатору малко укриво положена плитица с облозима, добивају неку посебну важност по томе што су то факти, дијелови истинске стварности — и што их ја, ето, уочавам. Послије дуљег времена, ово је први сунчани дан.

положена плитица с облозима, добивају неку посебну важност по томе што су то факти, дијелови истинске стварности — и што их ја, ето, уочавам. Послије дуљег времена, ово је први сунчани дан. А то није свеједно.

Забављам се гледајући ту моју малу фатаморгану. И долази ми идилично узан и безазлен тај мали шарени свијет што наглавце шета по бијелом стропу моје собе. Тако сам се забављао и некад давно, давно.

Лицкао сам бјелкасту сочицу што се ухватила по мојим издуљеним и поцрњелим удовима и мотрио то мало стрмоглављено људство које ми је дошло у походе.

Та страна куће била је некако претежитија: у њу се слијевао сав кућни живот и сва кућна чељад, онако као што се путници слијевају на бок којим лађа пристаје уз обалу.

играма, била је једна која нас је нарочито загријевала: на уговорени знак или ријеч, сви бисмо се разбјежали да се што прије дохватимо по једне јабуке на вратима; ко би остао без ње, морао је да врши неку обредну радњу или одређену казну.

Наша мисао непрестано прелијеће по непознатим видовима живота и свијета као што утанчани прсти слијепца прелазе преко непознатих и непојмљивих лица.

А наш осјећај сустопце прати прелијетање мисли као што одраз у води прати прелијетање птице над огледалом језера; и осјећај тако спремно одговара мисли, да се у нама рађају,

и упознате земље и градове носим у памети не по нуждама и дужностима које су ме у њих довеле, не по пресудности онога што сам у њима доживио, не по добру и злу које сам у њима нашао, не по томе колико сам у њима опржио или упрскао перје и

На концу, ти дани и јесу за то да се о њима да сентименталности што је њено, да јој се плате одговарајуће „сталије и контрасталије”, па да је човјек преко читаве године миран.

(Рођен сам у поморачкој обитељи, а ево ни дан-данас не знам што те двије ријечи право значе: оне и сад за мене имају неку тајанствену, помало митску вриједност.

И, као што увијек бива, тања крв претегне, и слабост надјача снагу. У том и јест невоља, у том лежи опасна снага слабости: што

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу. За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се

За њим, као што је ред, гегуца општински биров... Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком

Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...

Крстоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви даље. Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... Мислио је о оној увреди.

Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«. Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!

Све су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије... Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет.

мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах. У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници.

Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама. Беше то стасита и ретка појава.

Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега.

Ја онда, вели, 'нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући. После је одлежао трлему, и мал' није умро.

Их, душу ли му, што плаче гора за 'ваким јунаком! А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав

Јадне су нам данас и горе и горски цареви... Нема више ни 'наке горе ни 'накога Јевђовића, кâ што ти причаш... — Ко, зар Јевђовић?...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ПОП 310 ДВА ПОПА У ЦИЈЕЛОМ СВИЈЕТУ 311 ПОМИРУЦКА И — ПОМРИЈЕ СВИЈЕТ 312 ТЕСТАМЕНАТ 313 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 314 ПРАВОГА, БОЖЕ!

И ЈА КАО БОГ, ДА СМИЈЕМ КАЗАТИ 379 МЕНИ ЈЕДАН, А ТЕБИ ОСТАЛО 380 НЕСРЕТНИКУ СЕ НЕ МОЖЕ ПОМОЋИ 382 И ТО ЋЕ ПРОЋИ 383 ШТО ЗОВЕТЕ МРТВЕ?

Петар послуша оца, па узме што му је за пут требало и оде. Идући тако по свету, наиђе једном на три врло лепе девојке, где ломе чиоде.

Идући тако, нађе на једној пољани троје деце где се међу собом свађају, па им приступи и запита их: — Што се ви, децо, свађате?

Старац му одговори: — Та је земља тамо на истоку, и у тој земљи живи само једна девојка, и она има дванаест џинова што јој земљу чувају.

Петар је опет запита: — А какво је то цвеће тамо? Идем да узаберем онај цвет што на бразди стоји. Девојка на то повиче: — Немој, Петре, нипошто дирати у тај цвет. Петар запита: — А зашто?

Идући тако, дође до оно троје деце што су се били окаменили, затим дође и до девојака, па види да су и ове давно преминуле, и свугде где год је пролазио,

У том бежању дође он и до оно троје деце што беху окамењена, па брзо прекрсти штаком, а деца оживе, па потрче к њему.

Кад то смрт чује, остане стојећи, а он отиде. Кад дође унутра, пита га господ бог што је дошао, а он рече: — Ево пита смрт што би радила. А бог рече: — Нека мори малу дјецу.

Кад дође унутра, пита га господ бог што је дошао, а он рече: — Ево пита смрт што би радила. А бог рече: — Нека мори малу дјецу.

Она рече да иде питати шта ће сад, а солдат јој каже: — Ја идем, — па отиде, а бог га пита: — Што си дошао? Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити. А бог рече: — Нека мори средовјечне људе и жене.

Кад он то чује, изиђе ван, а смрт га пита: — Шта је сад рекао бог? — Рекао ти је да идеш па да сав онај камен што си ископала снесеш на једну хрпу на равницу.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ДУШЕ ПРОЛОГ ТАМНИЦА То је онај живот, где сам пао и ја С невиних даљина, са очима звезда И са сузом мојом што несвесно сија И жали, к'о тица оборена гнезда.

И не знадох да ми крв струји и тече, И да носим облик што се мирно мења; И да носим облик, сан лепоте, вече И тишину благу к'о дах откровења.

И ту земљу данас познао сам и ја Са невиним срцем, ал' без мојих звезда, И са сузом мојом, што ми и сад сија И жали к'о тица оборена гнезда. И ту земљу данас познао сам и ја.

И ту земљу данас познао сам и ја. Као стара тајна ја почех да живим, Закован за земљу што животу служи, Да окрећем очи даљинама сивим. Док ми венац снова моју главу кружи.

биће И дух мој у свему како моћно спава К'о једина песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу трава И очију што их види моја снага, Очију што зову као глас тишина, Као говор шума, као дивна драга Изгубљених снова, заспалих висина.

моћно спава К'о једина песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу трава И очију што их види моја снага, Очију што зову као глас тишина, Као говор шума, као дивна драга Изгубљених снова, заспалих висина.

И очију што их види моја снага. КУЋА МРАКА ПИЈАНСТВО Не марим да пијем, ал' сам пијан често У граји, без друга, сам, крај

заклоним од срама Пијем, и зажелим да сам пијан довек; Тад не видим порок, друштво где је чама, Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

Тамо где ти је с илузија будућност, срећа сјала, Где си заносно гледала снове што их нада плела, Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала, Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.

загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио, И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже, И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

мрака, Нема смисла реметити бесмисленост у свом току; Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака, Да однесе све што имам у дубину у дубоку.

И погледом већ уморним преживела гледам доба И све што је некад било, и све што је око мене; И чудна се слика ствара: неко море од пепела, Над њим ваздух, паран криком, као

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Бије ме глас да сам један од највреднијих радника а можда и јесам, уколико је размишљање исто што и рад, пошто сам му посветио све моје будне сате.

Заиста, како сада то осећам, да сам их онда разумео и неговао уместо што сам их гушио, знатно више бих оставио свету. Али тек у зрелом добу сам схватио да сам изумитељ.

Сећање на оно што је он постигао чинило је сваки мој покушај безвредним у поређењу са њим. Ма шта вредно да сам радио, само је доводило

И после шездесете, прсти су јој били још толико спретни да је могла оно што очима види, рукама да створи. Постоји још један, много важнији разлог за моје касно освешћење.

појавила би се жива слика предмета који је та реч означавала и понекад нисам могао јасно да разликујем да ли је то што сам видео стварно или није. То је у мени стварало велику нелагодност и изазивало неспокојство.

Да бих се ослободио ових мучних појава, покушавао сам да се концентришем на нешто што сам већ видео и на тај начин бих осетио привремено олакшање; али да бих то постигао, морао сам стално да призивам нове

Тако сам несвесно усавршавао оно што сам сматрао новом методом давања конкретног облика изумитељском концепту и идејама, што је у потпуној супротности са

сам несвесно усавршавао оно што сам сматрао новом методом давања конкретног облика изумитељском концепту и идејама, што је у потпуној супротности са чисто експерименталним поступком и по моме мишљењу је много корисније и ефикасније.

А зашто би и било другачије? Инжењерство, електротехничко и машинско дају позитивне резултате. Једва да постоји нешто што не може математички да се представи и чији учинак не може да се израчуна или чији резултати не могу да се изразе

Не само то, већ је све што сам радио било на сличан начин подстакнуто. Временом ми је постало савршено јасно да сам био само аутомат обдарен

Када затворим очи, ја неизбежно прво видим уједначену врло тамну, плаву позадину као што је небо у ведрим ноћима без звезда.

Чудно је да не могу да замислим лик у том сивилу све док не стигнем у другу фазу. Сваки пут пре него што заспим слике људи и предмета пролазе ми испред очију. Када их угледам знам да ћу ускоро утонути у сан.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Био сам сведок овог поступног развоја, и све што сам до сада написао је покушај да изложим своје мишљење, као сведок који о овом може с правом да говори.

Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их

Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита. У њој је било мање шљива а више коштица!

Светом ради тога што је ту проливена хришћанска крв у време битака Срба из Идвора против турских освајача. Свака посета том старом селу

Ми презиремо човека који се не држи своје речи.” То је био разлог што у кући мога оца није више било слике цара Аустрије после 1869. године.

године. Када се и данас сетим оних дана, осећам као што сам увек осећао, да је овај издајнички потез аустријског цара из 1869. године почетак краја аустријске царевине.

дечаци би збијали шале на рачун оног старијег ђака који би, збуњеним и дрхтавим гласом, рецитовао нешто о светом Сави, што би му учитељ саставио за ту прилику.

После свега би дошао поп, који је изгледао страшно уморан и почео службу пуну старословенских речи и фраза, што је нама, несташној деци, личило на неуспеле покушаје словачких трговаца мишоловкама да своју робу похвале на српском

дечаци би збијали шале на рачун оног старијег ђака који би, збуњеним и дрхтавим гласом, рецитовао нешто о светом Сави, што би му учитељ саставио за ту прилику.

После свега би дошао поп, који је изгледао страшно уморан и почео службу пуну старословенских речи и фраза, што је нама, несташној деци, личило на неуспеле покушаје словачких трговаца мишоловкама да своју робу похвале на српском

све је то било тако ново и тако једноставно, тако ми се бар тада чинило, а у исто време било је тако опречно свему што сам до тада познавао.

” А онда ме отац строго погледа и упита да ли сам ја заборавио оно што ми је често говорио да грмљавина настаје услед тандркања кола светог Илије када се вози кроз рај и да ли ја мислим да

Ћипико, Иво - Приповетке

ХРАМ 131 ДОМАЋИН 137 ПРИПОВЕТКЕ НА ПОВРАТКУ С РАДА Хватао се први мрак када је пароброд пристао уз мост што се у море увукао и био пристаништем већих бродова. Најпре искрцала се варошка чељад, а за њом наврвише Загорци.

упита је, гледајући је безочно равно у очи. Она се збуни, па ће измичући: —Што не бих?... А треба ли ти још ко? —Не треба други. Доста си ти! Дакле, хоћеш ли? —Не знам ја... Питај брата, ево га!

—Не треба други. Доста си ти! Дакле, хоћеш ли? —Не знам ја... Питај брата, ево га! и покаже руком на њ. —Што ће ти брат? — умеша се други и поче се церити. —Да ко ће?! — изговори тихо цурица и погледа на брата.

— умеша се други и поче се церити. —Да ко ће?! — изговори тихо цурица и погледа на брата. Уто се и он приближи. —Што би? — упита сестру. —Овај ми вели хоћу ли у њега на радњу. —Можемо, вала, обоје! —Не треба нико него она...

— мирно избаци Загорац. —Убиј Загорца пред вратима од цркве, — умеша се неки од младића што је с другима уза зид био прислоњен. —А зашто? — примети сажално други. —Носе нам крух!

Бродице и чамци, привезани уз обалу, на махове се крену, гоњени наглим валом што о зид боље пљусне. Кроз конопље бродова фијукне удар ветра и у исти час затресе гранама оближњих дрвета.

Звиждук и шуштање гдекојег сухог листа губи се негде у висини, праћен тугаљивим хуком ноћног ветра што чак до срца допире. Ноћ је ведра и хладна; ако тако остане сванућем, биће и мраза.

Одједном застану. Уочише мало даље пред собом провалу светлости и дима што је сукљао из једне куће тик до мора. Часом им се пред очи представи домаће огњиште с веселом ватром.

Леђима се прислонише уза зид што је од жестоког огња био врућ. Осете по телу струјање угодне топлине и тако задуго погнути стајаху.

— Тако !...Да се одморимо. —Па ту? —Да куда ћемо, кад никога не познајемо? —Богме сте погодили! —А што ћу? Нудер, смилуј се, па нас пусти у кућу! —Хоћу баш! —Је ли млада?

—А што ћу? Нудер, смилуј се, па нас пусти у кућу! —Хоћу баш! —Је ли млада? — огласи се неко изнутра што је разговор слушао, те се надвири да види ко је. —Пусти! — одговори први. Њих двоје замукоше, па чекају.

При крају, у зиду, испод котла што је пуштао пару као сиву маглу горела је жестока ватра. До огњишта наслагана су дебела дрва: трупићи и цепотке, а по

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

ПОЕЗИЈА И НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА Кад се човек нађе пред овако озбиљном и, очигледно, одговорном темом као што је улога књижевности и уметности уопште у прожимању националних култура1, он готово нехотице, и можда у некој врсти

Стога није нимало случајно што су у наше време, кад су потребе за међукултурним општењем нарасле, а упоредо са њима и проблеми који из таквог општења

кад су потребе за међукултурним општењем нарасле, а упоредо са њима и проблеми који из таквог општења проистичу, што су, дакле, у наше време неколике творне идеје у књижевној теорији, лингвистици, психологији и антропологији поникле

Поменуо бих онда једно име из књижевне теорије – Шкловског, чије је запажање о томе да се у књижевности оно што се обично приказује као необично, као чудно (да се аутоматизовано опажање и понашање дезаутоматизују), представљало

Он је разлучио, као што се зна, три сфере у култури: формалну, неформалну и техничку. По његовоме мишљењу, многи неспоразуми у међукултурноме

стручњак упитао неког египатског сељака колики принос те године очекује са свога имања, сељак се озбиљно увредио зато што је већ само постављање таквога питања за њега био знак да га Американац сматра лудим.

и откриће наступа онда кад се суочимо са другим и другачијим системом навика, јер нам тада до свести долази оно што смо одувек и несвесно практиковали, јер увиђамо да културни круг у коме се крећемо и који представља нашу другу

Али такве потешкоће могу да потичу и отуда што су две културе врло, врло блиске, јер нам велики број сличности прикрива разлике које ипак постоје, а прикривене и

различитога читања или усвајања истога уметничког текста, а посебно у различитим културним традицијама и системима, што нас овде треба особито да интересује.

у оваквоме облику уопште могла да појави да јој није претходило структуралносемиотичко изучавање књижевности (што се, уосталом, лепо види и у зборнику радова које је под насловом Резептионсäстхетик унд Литератургесцхицхте у засебној

Све ово помињем зато што нас готово сав развој књижевне науке у нашем веку наводи да о књижевности размишљамо у склопу целога модела културе,

Ја се, разуме се, не осећам позваним да говорим о уметности уопште, него једино о књижевности. У ствари, све што сам досад рекао има једну једину сврху: да ме приближи оном доста уском аспекту или стајалишту са кога бих желео да

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Наслонила маказе на усне и замислила се гледајући у панталоне): Гледам, знаш, како да избегнем ово место што се излизало. САВКА: Не можеш га избећи, него подметни парче.

Не гледа своја посла и своју кућу, него се занео у политику. САВКА: Па јест! ЖИВКА: Оно, и други се бакћу и, што кажу, ломе се политиком, али, опет некако, гледају и себе. Те комисије, те процене, те седнице, па се спомогну некако.

већ знаш!... САВКА: Тешко је, боме, данас. ЖИВКА: Ти још не доби кафу? Е што је безобразна, по три пута човек да јој каже. (Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево!

) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе! Бар да је као што треба кад га човек плаћа. ИИ ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (уноси кафу и служи): Извол'те!

САВКА (тргне се): Ју, синко, откуд мени? ЖИВКА: Па оно што имаш на књижицу. САВКА: Ех, то... на то немој ни да рачунаш, где бих ја то дирала!

А видим и тебе ометам. (Устаје.) ЖИВКА: Па како си решила за оно? САВКА: Које оно? ЖИВКА: Па де, што се присећаш, за зајам? САВКА: А за то? Па како да ти кажем: волела бих да не дирам у те паре, али ако је нужда...

А латински – двојка, а наука хришћанска – двојка, а математика – двојка! Не гледаш то, него демонстрације, а што ћеш да понављаш разред – то ништа. РАКА: И отац је понављао четврти разред, па... ЖИВКА: Ама, не гледај ти на оца!

ВИИ ЖИВКА, ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (улази са женом. Они су обучени за посете): Ето нас. Вратили смо се као што смо и отишли. ДАРА: Бамбадава смо ишли. ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће?

Они су обучени за посете): Ето нас. Вратили смо се као што смо и отишли. ДАРА: Бамбадава смо ишли. ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће? ЧЕДА: Чујте, мајка, ја више нећу да слушам те ваше савете.

Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете. Треба и пет и шест пута ићи на исти праг.

Не може једна класа да ти исплати дугове. ЧЕДА: Што ви мени једнако те дугове натичете на нос? Нисам их направио од беса, него кад човек узме жену без мираза па почне

ПЕРА: Видео сам га! ЖИВКА: Отишао је баш у Двор? ПЕРА: Да! ЖИВКА: Хвала вам, господине, велика вам хвала што сте нас известили.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Уобличаване једна иза друге, оне су ваљда и зато постале сличније него што би иначе биле. Уједначен је угао посматрања, аналитички поступци, па и редослед анализе.

Борисава Станковића и, знатно више, синтакса Милоша Црњанског природно су се због своје особености наметнуле као нешто што ваља најпре расветлити да би се анализа могла продужити на вишим равнима књижевне структуре.

За писца ове књиге посебно су Сеобе Милоша Црњанског биле привлачне зато што је у њима, као ретко где, чисто језичка фактура текста добила место какво обично нема у роману, али га зато има у

Постоји, међутим, и опасност да их је већ и сама употреба истих средстава анализе и исте методе учинила сроднијим него што то стварно јесу.

У важније разлике ваља убројати и то што су они својим настанком везани за два, као што је познато, по много чему другачија књижевноисторијска контекста, за

У важније разлике ваља убројати и то што су они својим настанком везани за два, као што је познато, по много чему другачија књижевноисторијска контекста, за два периода у развитку српске књижевности:

У роману свакако има и јаких одблесака натурализма, што је у критици такође истицано. А ипак, биће да је најпре у праву Јован Скерлић кад истиче импресионистичке црте.

године у два тома Сеобе и Друга књига Сеоба. Као што се из једног разговора види, а такође и из преписке коју је имао с издавачем, Црњански није желео да се два романа

Борисава Станковића роман Нечиста крв1 спада у ове друге. Не зато што би тај наслов сам по себи био рђав. Напротив.

Не зато што би тај наслов сам по себи био рђав. Напротив. Него зато што смисао који он наговештава није довољно саображен са укупним смислом романа.

Врање Станковићево заправо јесте и у исти мах није што и збиљско Врање с краја прошлог века. Јер је ово друго грађа из које је створено оно прво; друго је помоћу књижевних

Није речено како је и зашто изгубио памет, и вероватно није зато што је већ сам књижевни склоп приче изискивао да његова судбина служи као помоћна, да је значајна само по улози коју има

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Сунет, право муслиманско крштење, обављају само у овај дан, да би тој ствари дали што већи значај. Зато се већ по Броду пеку халве, месе баклаве и разни колачи, какве је само Цариград могао изумети а

Напротив, постао је хајдук да сам шале рабоше за глобе и да покаже како се отимље. Нека му се смеју колико год хоће што му је стрина Божана још Божана, и то баш у Броду покрај преклада, и што су му братанци у Призрену у српској школи.

Нека му се смеју колико год хоће што му је стрина Божана још Божана, и то баш у Броду покрај преклада, и што су му братанци у Призрену у српској школи. Лековац је он.

Лековац је он. А од Лековаца неки су већ муфтије и мудеризи, па и они што се крсте — дај, Боже, да постану владике, а он ће да хајдукује!...

Из дана у дан види он како од нада нема ништа. Већ је почео да се љути на своје братанце Јанчета и Косту што се не турче, но још своју деду шаљу у Београд на школе. Хе, а како је диван, на пример, Петар Костин!

Ишчекују чуда од расипања и показивања. Па то и не крију. Мисле да су и његови ћемери пуни дуката, као што је громка његова слава хајдучка. Међутим, капетан је танак домаћин. Није штедио ни код куће, ни при пустоловинама.

Хтео је да задиви свет једним Горанином, да покаже Турцима какав може бити један потур. Расипао новце лакше но што их је задобијао. Давао је сиротињи, гостио пријатеље и дивљу дружину.

Давао је сиротињи, гостио пријатеље и дивљу дружину. Бацао је у текије и цркве баш као онај ђаковички бекташ што је на самрти поделио својих последњих триста гроша текији, џамији и Дечанима: „пред Богом једна је вера права — ваљда

Затим му пружи фишек и прстен с руке, па се страховито намршти: — Турчин сам, шућур!... Што да мислим горе-долу?... Иди во село. Ће го нађеш чорбаџија Спасо од град. Дади му то.

Кад поворка наиђе у саму сутеску, она погна уморне коње брже да што пре мине ово опасно место. Но чим изби на другу страну, читава чета разно обучених и разно наоружаних пустолова опколи

Сјаха и он, па уздахну тешко и болно. Гле несреће! Уз његову главу, која више никому не треба, отиде и оно што је народу наменио као да је проклето. Остаће и даље црква непокривена, а школе у подрумима. Вај!...

И паре и коња. Сам је дошао код мене да броји паре, а његов слуга је донео пуну тепсију баклаве. — А што ти рече најзад? Мисли убаво, па да ми кажеш! — Рече ми: „Бог турска душа“... — Не, не!... Ваке: ,,Бог потурска душа“.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

21 НЕГДА 23 НЕ ЖАЛИМ 25 ЛЕПОТИЦА БЕЗ МИЛОШТЕ 27 НА ГРОБЉУ 29 ЧОВЕЧЈЕ СРЦЕ 32 ШТО СЕ КАСНО УВИЂА 33 ХУКА... ТРЕСКА... 34 И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА... 36 ТИХЕ СУЗЕ 37 ЈЕСИ Л’ ГЛЕДÔ...

ИИИ Ах, како ми лежат’ годи На рудини испод горе, Са звездама ћеретати Што се злáте одозгоре. Ви, звездице - осмејкуше, Реците ми право туди, Је л’ истина што о вама Пишу књиге, зборе

Ви, звездице - осмејкуше, Реците ми право туди, Је л’ истина што о вама Пишу књиге, зборе људи: Да ви нисте тако ситне Већ огромна нека тела, И од једне па до друге Простире се

Једино тебе покудит’ не зна Злорека стрина, пакосна прија; Воли те моја старица мајка — Па што те не бих волео и ја! »Јавор« 1885.

Гледô сам те често, Женског рода дико; Ти једном упита: „Што ме гледаш, чико?“ На то ти се песма Истом сад одзива: То ти нисам рекô, Док си била жива. »Јавор« 1892.

Ал’ она, она, што ми је Сву срећу убила, Мрзила није никад ме, — Никад ни љубила. РУЗМАРИН Млада мома неговала Зелен рузмарин,

РУЗМАРИН Млада мома неговала Зелен рузмарин, Што ’но га јој поклонио Газда - Лазин син. Свако јутро устајала Раном зорицом, Свој рузмарин залевала Бистром

А рузмарин замириса Најсватовскије. »Јавор« 1887. НА ИЗВОРУ (Слободно по Шамису) Хај, под липом извор што је! С липе мири цео дô. Како онде тице поје Не зна свако, не зна то.

Детић рече: „Добар вече!“ Па одговор чека њен. „Добар вече!“ мома рече, — Стид је зави у румен. Ал’ ка’но што, не знаш како, Од пупољка буде цвет, Њене прве речи тако Развише се у ћерет.

И питао сам Бога, Треба л’ што да му дам, Јер имам блага многа, Броја му не знам сам... Негда је тако било, Друкчије него сад: И свет је био

На груд’ма твојим никад Нека не почине Веран ти друг! Приђе л’ ти срце које, Нек приђе празно што је, Баш ка’но и твоје. Једина песма моја Потомству нека прича Лепоте твоје страшну, Ледену чар.

НА ГРОБЉУ Гробар је копô гроб — Обикнут њему рâд — Три лакта уздуж доста, У шир ни пуна два. „Што дубље, то је боље“, Помишља копач стар Тарући с чела зној; А онај прамен магле, Што му с’ над главом вије, Из

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

речи твоје, — Јамачно би иста важност Читатеља њу достигла, Коју дјела твоји сјајност Јест пред светом себи дигла. Што мом слогу недостаје, Нек попуни твоје име, Често крин и чичку даје Цену кад се дружи с њиме.

мераната имао да сам објавленије на какав всеопшти бал издао него на Покондирену тикву, али што ћу: кад ме је строга судбина на књигописање опредјелила.

било вређати, јер ја сам научио разлику правити између црног и белог; али опет ми зато, госпоже, замерити не можете што велим да је увек боље читати какву полезну књигу него на бал ићи; јер се на балу млого против состава тјела чини, тамо

Тко вас је поставио арендатором? Ви знате како је и вама кад вам ко ваша сувопарна сочиненија критизира. А што на моду вичете, сами се издајете да вам је плитак мозак, јер кад би се и ви сад онако обукли као што се ваш дед носио,

А што на моду вичете, сами се издајете да вам је плитак мозак, јер кад би се и ви сад онако обукли као што се ваш дед носио, шта мислите, да л’ би вам се и врапци смејали?

“ Моја лепа фрајлице, жао ми је што сте мене ради та ваша мала устанца заоштрили. Ја на моду нимало не вичем, него на злоупотребленије, на претеривање

То је, фрајлице, оно што се искорењавати мора и што ја опорочавам, а не мода. Што се пак Јелице и Феме тиче, и ту ми замерити не можете, јер ја

То је, фрајлице, оно што се искорењавати мора и што ја опорочавам, а не мода. Што се пак Јелице и Феме тиче, и ту ми замерити не можете, јер ја чиним моју дужност.

То је, фрајлице, оно што се искорењавати мора и што ја опорочавам, а не мода. Што се пак Јелице и Феме тиче, и ту ми замерити не можете, јер ја чиним моју дужност.

разговор шта знам друго радити, него смејати се, а смејати се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако унтерхалтујући вас и преповедајући што сам којегде чуо и видио, изилази Покондирена

би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако унтерхалтујући вас и преповедајући што сам којегде чуо и видио, изилази Покондирена тиква. Је л’ тако, господична? У Вршцу, 1830.

Је л’ тако, господична? У Вршцу, 1830. Ваш слуга, Сочинитељ ДОДАТАК Дјело ово, као што се горе види, сочињено је било године 1830, таки после Лаже и паралаже; но из тога највише узрока није се на свет

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

појеле и знах да ће бити горко да причам о томе шта сам видео и нисам видео кад уђох у њен мрак и не изађох из те шуме што је зеленим чељустима појела своје стазе и изгубила се у себи постоји једна топла обала брег зеленила и једна

и песак је уједао за стопала ко стакло и видех псе који су гризли земљу видех грешнике како их витла зли ветар небо што лаје и кишу проклетства тешку и вечиту видех слепе воде стикса и блато мржње видех град у пламену и жене чије су руке

Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута. Шта си птица или глас који лута под дивљим небом где те песма

Човече тајно феникс је једина истинска птица. ЛАЗА КОСТИЋ Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор.

Мртва је а негде још траје дан, о ласте Сви мртви су заједно био си пун мрачних нада У пустињи си што у празној светлости расте док у двострукој тишини слепе је очи слуте Санта Маріа делла Салуте ДИС О моје сунчано

камена чудовишне птице вире Руко испружена према другој обали клони Ако смо пали били смо паду склони Овде је ноћ што се животу опире ТИН С друге стране гроба жива звезда куца И запаљени ветар на почетку дана снива Ноћ у моме гласу

нема шта да се воли Нека ниче цвеће из проклетог тла МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ Уместо звезде славуј из неког зида што се од ње разликује тек обликом и маштом. Предео коме сам се приволео, плаштом чува своју провидност за оне који виде.

О нежна магло која ме издвајаш, ево враћам се чист на своје првобитно место. Тишино у светој сенци што снове моје вајаш хоћеш ли примити то тело уклето, које настањујем последњи и први заточеник одбегле тајне и своје крви.

У шкртости тишине без себе и иметка ми смо последњи заточници почетка под каменом што име има. ТРИПТИХОН ЗА ЕУРИДИКУ И На уклетој обали од дана дужој, где су славуји сви мртви, где је пре мене црвени

Одајем се мртав сунцу после мене. То је све што је остало од мога гласа, тај одјек у коме су заточени сви дани. Је ли споменик гроб?

Је ли споменик гроб? Издвојен звездама стаса предео који ћу заувек да настаним. И то је све што је остало од мога гласа. У тихом се цвету неке ватре пале. Изгубљене у свету варке ми око снују.

Врати ми сличност да усним, док страва Тишти ми чело и ниче на столу. Она је део предела што спава. Помешана с ветром док ћути у сјају исцрпем будућност у свирепом болу што сања крв лета и пакао у рају.

Краков, Станислав - КРИЛА

— Ко говори о смрти? Музика је свирала. Један плави дечко, без ратне спреме, радовао се што пролази кроз град у коме се смеје једно око Светога Сергија, и плачу анђели на свили над мртвим телом Исуса од злата.

— Само трећа чета није поднела. — Увек она мора да задоцни... а што си ту конзерву... — Добро вече, господин’ мајоре. Нова висока прилика избија из мрака.

Нешто се тешко наднело над њиме. Очи су сијале у мраку. Одједном се замаглише. Мека бескрајна туга за нечим што је изгубљено разли се кроз тело. Би готов да заплаче. — Матора луда.

— Ма ћути, ћато, шта наричеш. Ти си пацифиста, анархиста, ћути, — подвикнуо је гојазни ордонанс. — То је добро. Што се више гине, то је боље. Брже ствари иду... Иза шатора се појавило знојаво лице пуковскога ордонанса. — Пошта.

Мија је потражио од њега ракије. Рекао је да буде што љућа. у дворишту срушене куће прикупљали су заробљене. Сељаци се скупили и тражили да се злотвори побију.

— Нема извештаја, реци му већ једном... Потом се пуковски ађутант љутио на апарату што бројно стање није још готово. Комесар је јављао да је хлебац истрошен и буђав, и да ни данас нису примили дувана.

Шампањац се пролива. Све се натапа, залива, опија. По броду много малих угодних кабина. Много тајни. Што више шампањца у телу, жене су све лакше. Иначе ѕплеен, цафард, досада. Као и на фронту.

Зраци рефлектора пресецају небо. Бде над сном и спокојством. В ПРЕД СМРЋУ Нешто севну тамо на гребену што се црни у ноћи. — Гррру... Као да задрхта земља. Потом тупи пуцањ пушке, и опет тишина. Ноћ је као пред буру.

Одилази батерија, и односи од сваког по комад поуздања. У души је тамно као и на земљи, јер се ближи оно што мора доћи. Али умор понова наилази и гони мисли из главе.

Потом је заповест даље разношена. Види се како се одвоји један део и пође некуд у ноћ. Они што одилазе срдито се журе, и не осврћу на ове што остају.

Види се како се одвоји један део и пође некуд у ноћ. Они што одилазе срдито се журе, и не осврћу на ове што остају.

Оно што је остало од батаљона искупило се до ноћи. И мајор је остао жив и дошао је. Седео је забринут и тужан. Бркови су му пад

Петровић, Растко - АФРИКА

Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија. Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води.

Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту тачку!

Био је апсолутно у свим крајевима света. У ствари је то красан младић, мање лукав но што сам замишља. У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће

До Дакара је још увек далеко. Чекамо да се најпре појаве „дојке“ Дакара, што су два пупчаста брега изнад саме вароши.

са баобабима погдегде, Баобаб, дрво кратко, дебело, чворновато, скоро сасвим безлисно, са великим тамним плодовима што се већ и догледом виде. То је дрво прелазних степа између пустиње и саване. Ево прве афричке пироге.

Можда је и острво Гореј, на коме се још налази оружје, џиновско, што показује да су га носили џиновски људи, и добило име које је у вези са именом Горила.

„Дакар није Африка!“ понавља мој пријатељ, који ми тако забрањује да се одушевљавам овим урођеницима што су ту као представници скоро свих племена екваторске и западне Африке.

Пред главном кафаном један пријатељ са брода обраћа ми пажњу на црнца који показује огромног питона. Што је занимљиво, на овој џиновској змији, због аномалије или случајног атавизма, виде се са стране као два нокта или као

није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.

пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.

фризуре чине их грдно главатим, огртачи су им пуни широких набора са дивним осенчењима, широке блузе завршене чипкама, што све показује да откако су се заљубиле у тоалете жена првих гувернера и команданата, па то измешале са својим свечаним

Утолико ме више узбуђује сусрет са овим женама, овнујских очију И дебелих усана, што оне одговарају тачно гравурама које сам налазио као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Рођеног брата!... Уме л’ грозније У тупом уму махнит смислити, Него што Турчин, каву срчући, Узурно спрема робљу несрећном? (Почивка) Овуда често Главаш пролази...

већ ни слепцу не би прикрио: Кроз капу ти је коса пропала, Кроз гаће вири наго колено, Баш кâ у лонцу леђа рачија Што се у врењу хитро премећу, Отварајући гладном желуцу Још већу вољу доброј ужини...

ветром образи, Које су некад црне богиње Арапском шаром грозно шарале, Ил’ руке ноге, или хаљина, Закрпе разне што му с грбине, Као тескера турских мурови, По тихом ветру лако играју... РАДАК: Сиромах! ’Ма рашта дође ту?

Куд оде овај кâм? Има ли на дну томе видела? Видесте л’ што? (Вук и Радак се згледају.) РАДАК: Ништ’. А ко ће онде друго видети До опет мрак? ИСАК: Па да, мрак!...

РАДАК: Мирно? ИСАК: Као кип! РАДАК: И сад си као кип: На твоме лицу кап не остаде Од оне крви што нам казује Да живот куца још у грудима... Вуче! Подај му нек’ се напије — У пљосци биће ракије — Нек’ се окрепи...

Јоште пиј!... Та нагни боље, де, Те скупи памет што преостаде, Јер, ено, иде Главаш Станоје, А пред њим, богме, немој бунцати.

ВУК: Не знам ни ја. И пре бих, веруј, знао, Станоје, Шта зборе чавке, мачке, мишеви, Нег’ овај овде што је од глади, Можда, сиромах умљем поклизô. ГЛАВАШ: А ви стојите?... Ал’ сте блесани!

ГЛАВАШ: Са Мула-пашом на Малајници? ИСАК: И с Кара-Фејзом, са крволоци, Што ме насиља бичем троструким Учише њихов куран читати И клањати се лажном пророку, Кога синови мрака вечитог

Ког беда рађа, бедно умире! И какве вере може имати Ко је у силу само веровô? ГЛАВАШ: Сиромах! А што си овде био науман? ИСАК: Да скачем доле...

ИСАК: Сад нећу с гробом, сад ћу са тобом! Јаче је срце и од старости, А за осветом жŷди страхотне Познаје онај што је слушао Рођеног брата ропот самртни У немо доба ноћи јесење, Када и ваздух тугом уздише, На кољу живе људе

) ТРЕЋА СЦЕНА На истом месту. Главаш и Радак. ГЛАВАШ: Па, Раде?... Има ли гдегод што? По гори мирно?... А по селима?... РАДАК: Несрећа! Десет је дана како путујем Кô сенка нека горе зелене.

Вечна поруга! Ил’ убиј себе, или избриши Са чела свога име дедово!... (Почивка.) А шта би с Хаџијом?... Знаш ли што?... РАДАК: Умакао је срећно, Станоје. Ал’ браћа тужна!... Снахе његове!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

данас готово силом улисаше у чиновнике ђенералнога штаба тимочко-моравске војске — просто пећи реквирираше ме, као што се реквирира сено, зоб, со и друге ствари.

У канцеларији начелника штаба, пуковника Комарова, страшан неред, на столу му грдна гомила хартија и кад што тражи, мора по по сата да премеће по ономе вашару.

Сад о миру не треба да буде ни речи, јер наш положај никад није био повољнији но што је сад. У сваком случају причекајте на моје писмо. — Черњајев.

њим је стајала трипут јача турска сила, која је уз то још једнако довлачила поткрепљења од својих резервних батаљона, што су остали на путу између Ниша и Грамаде. И тако Књажевац падне Турцима у руке и они га одмах спале.

истим друмом повуче даље Алексиначкој Бањи, и ту се заустави у Бањској клисури, да у згодном теснацу (кроз који, као што већ споменух пролази друм и иза кога се одмах грана удвоје, те води један на Алексинац а други на Параћин) брани

Алексинца и Делиграда (или да им не дођу с леђа), а друга брани да Турци то исто не учине продирући друмом, који, као што смо видели, води од Зајечара преко Лукова опет у Параћин.

Стога су предузете многе мере да це положаји које заузима Хрватовићева и Лешјанинова војска што боље утврде и ставе у што поузданију свезу са својим базисима и наслонима.

Стога су предузете многе мере да це положаји које заузима Хрватовићева и Лешјанинова војска што боље утврде и ставе у што поузданију свезу са својим базисима и наслонима.

или ће, ако освоје Луково и Бању, обићи алексиначке и делиградске положаје, па це упутити правце Параћину и Ћуприји, што би принудило главни део тимочко-моравске војске да напусти Алексинац и Делиград, да се у брзим маршевима повлачи

Оно истина наше стање није баш очајно, али није ни светло. Да ли ћемо се ми моћи да одржимо до позне јесени, као што се Черњајев нада? — то је велико питање — а одговор на њега скрива будућност!

Дакле Турци су изабрали овај други план. Черкези, што су нападали на св. Аранђела, сигурно су Ејубове авангарде, а данашњи нападаји Али-Сајиба на Суповац сигурно су

Лешјанину је такође заповеђено да се што ближе примакне Зајечару, да мотри на држање Османа у Зајечару, па ако буде згодан тренутак и да га нападне и, ако је

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

сласти, Мирисава недра Пуна бујне страсти; Мило чедо, коме У погледу пише, Да ни само не зна За чиме уздише; Што би знало чарне Не склапати очи Грлећи, љубећи Три божије ноћи.

А четврте кад би Легло да почива, Молило би Бога Да о мени снива; Што би осећало Да га љубим јако, А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, — Хеј, које

почива, Молило би Бога Да о мени снива; Што би осећало Да га љубим јако, А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, — Хеј, које би моје Само моје било. Тако ја мом срцу Зборим више пути.

Реци твојој друзи — Ох, не реци, ћути, — Не знам ни сам шта је, Што ми душу мути. Ај, румено чедо, Пролеће и цвеће, Ја знам ону песму: „Ој, пелен-пеленче!

Ој, не реци, ћути, Боље је нек не зна, — Нека ине слути. Што да чује јаде, Кад разумет’ неће — Тужна је то песма: „Ој, пелен-пеленче!

Дочарали си птице Да лете по цвећу, Славуји да се с мојом Песмом надмећу. В Ој девојко, жељо жива, Што си тако жалостива? „Ја сам снила мало прије Да у теби срца није!“ Кад си снила, зоро бела, Тад си га однела.

Још се моли Богу тамо, Благ да опрости, Што ћу љубит’ тебе само Целе вечности. ИX Рузмарине, не мириши туди, Да се моје злато не пробуди, Само цвати на

X Девојчице, немилице мала, Што си моје срце оковала? Није оно сиротанче криво, Што сам тебе на мом крилу снивô, Жељан био, па те загрлио,

X Девојчице, немилице мала, Што си моје срце оковала? Није оно сиротанче криво, Што сам тебе на мом крилу снивô, Жељан био, па те загрлио, Прехитрио — па те пољубио.

“ XІІ О, погледај звезде јасне, О, погледај ноћи тије, О, наслони милу главу Ту где срце моје бије. Па што си ми тако сетна, Па што си ми тако бледа? О, кажи ми, шта ти срце — Моје срце приповеда.

Па што си ми тако сетна, Па што си ми тако бледа? О, кажи ми, шта ти срце — Моје срце приповеда. Каже ли ти миле снове Бујну тугу, слатке ваје,

Уз љубицу, или уз ружицу, Међу крином, Ил’ међ рузмарином? XИВ Љубим ли те... ил’ ме санак вара, Што те удиљ уза ме дочара; Љубим ли те... ил’ ме душа вара, Што се удиљ с тобом разговара; Љубим ли те...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Шатори се забелели као печурке. Војници су заложили ватру. Али белај!... Нигде воде, што рече друг Влајко. А језик се залепио за непце. Наиђоше неки војници, те их запитасмо за извор.

Обојици нам потекоше сузе... Мрак је пао увелико. Командант ми беше послао смену, те се вратим у бивак. Али таман што сам стигао, кад повикаше: — Дижи шаторе! — Ја, богати, сто пута пресекла ме је та команда — вели Мишић.

— Он продужи: — Људи, ја мислим тај човек веће радости у животу није имао него кад је нас угледао. Само што нас не пољуби. Каже: „Ја њихов вечерашњи налет не бих могао издржати.

Ако ли нас макну и са овог положаја, бреша ће бити огромна. А што тиква пробуши, орахом се рупа не запуши, и ви, а поготову ми, бићемо немоћни да их вратимо назад. Зато пазите.

Спустила се ноћ. На положајима су припуцале пушке као по команди. Време је споро одмицало. Хтели бисмо да смо што пре горе, у својим заклонима. Ово мучно стање ишчекивања не долази од страха. Сви су они решени да умру.

Јавио се одмах неки Милош, који је на маршу, баш дан раније, добио батине што је појео своју резервну храну. Био је висок, и имао је црне, дуге бркове. Прави хајдук. Објаснио сам му шта желим.

Пошто се из ових ровова преко дана није могло излазити, то смо још у току ноћи пратили људе да довуку што више муниције. Покушали смо да прокопамо и једну саобраћајницу до ивице платоа, али нас је у томе и зора затекла.

Али овде ми је дневник, те ћу вам по реду изложити. Све оно што се односи на Дринску дивизију, тачно је. — Но, слажу се бар у нечем! — намигује Мишић.

Десетога септембра саопштили су нам званичан извештај, онај што сам вам сам прочитао, о заузећу Кајмакчалана. Међу нама је настало неописиво одушевљење.

Међу нама је настало неописиво одушевљење. Радовали смо се што је бар неко од нас закорачио у своју земљу. Нисмо ни слутили да ће тај исти Кајмакчалан доћи на крају и нама главе.

— пита Мишић. Чујем где неко лево од мене шапуће: — Е, досадан овај човек... Само запиткује. Чудим се оној двојици што му уопште одговарају. — Тако... око педесет метара — вели Предраг.

Појма немам где сам. Везу смо погубили. Неки тежак задах испунио маглу, па једва дишемо. Сигурно од лешева, што леже већ толико дана. Испред нас наслагано је плочасто камење.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ВО ВСЈА ДНИ 75 МАДАМЕ 78 МОЛБА ДЕВОЈАЧКА 80 ПЈЕСН НА МОРОВУЈУ БОЛЕЗН У 1796-м ЉЕТУ БИВШУЈУ 83 ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ 85 СВЕ ШТО МЕНЕ ОКРУЖАВА...

и већ поодавно, по тиранској механици навике, на веома ниској цени, а поред других, оправданијих разлога још и стога што се никако не би могло рећи да је довољно испитана, и што је, уосталом, и није лако ваљано упознати.

ниској цени, а поред других, оправданијих разлога још и стога што се никако не би могло рећи да је довољно испитана, и што је, уосталом, и није лако ваљано упознати.

није истовремено, а бар у толико исто одсудном степену и опсегу, такође и завршни уметнички резултат свега онога што се код нас у поезији дешавало читаво једно столеће пре њега; као да би било могуће замислити Бранка који би у старо

у старо карловачко вино поезије из времена свога ђаковања насуо непента, па одједном заборавио све ове стихове и све што се у овој књизи поезије давнога времена које му је претходило намеће као идеал и канон.

— може на први поглед изгледати посао прилично узалудан и непотребан: час као вештачко и насилно оживљавање нечега што је већ давно а заслужено мртво, час као ташта забава са склоностима за бизарно, куриозно и прециозно у овим временима

још дуго после године 1847, упорном и поетски неплодном тиранијом највише механичког типа десетерца и свим оним што је из тога баровитог и лепог духа произилазило, у многим правцима заостајала испод резултата већ достигнутих у времену

Најосновније питање у вези са Бранком Радичевићем данас — из којих елемената је он заправо произишао — није, као што је познато, нимало једноставно. Није оно ни пречишћено, и далеко од тога.

Јасно је ипак: тај песник се не даје свести на једину, глатку формулу, већ и стога што ако таквих формула и има за тренутно потребне програматске ставове, има их много ређе — или их никако и нема — за

И Бранко Радичевић је, тако, сложенији него што би наше недовољно знање о њему желело, и више је „наслага“ у њему но што бисмо на први, површан поглед слутили.

И Бранко Радичевић је, тако, сложенији него што би наше недовољно знање о њему желело, и више је „наслага“ у њему но што бисмо на први, површан поглед слутили.

Радичевићем морати много подробније и продубљеније, са много више присне сљубљености са предбранковским временом него што је то до данас био случај, ронити по нашој занемареној књижевној прошлости пре Бранка, не пратећи у толикој мери

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Не, то није моја Венеција, Невеста сјајна мора зеленог; А то што гледим, тамо далеко — Те горостасне, црне авети — Што, као претећ небу, поносно По пустој земљи сенке пружају: То

Не, то није моја Венеција, Невеста сјајна мора зеленог; А то што гледим, тамо далеко — Те горостасне, црне авети — Што, као претећ небу, поносно По пустој земљи сенке пружају: То нису они чили валови Што их је моја младост гледала Са

Те горостасне, црне авети — Што, као претећ небу, поносно По пустој земљи сенке пружају: То нису они чили валови Што их је моја младост гледала Са прозорија хладног гранита Величанствених оних палача, Одакле мора власници седи

Али зар не знах? Ил’ дужде није знао млетачки Суђење горко — Зету зетову? Па што ме даде?... Што пођох ја?... А Венеција?... Ах!... Та плавог мора хладна богиња Беше ли мајка, или маћеха?

Али зар не знах? Ил’ дужде није знао млетачки Суђење горко — Зету зетову? Па што ме даде?... Што пођох ја?... А Венеција?... Ах!... Та плавог мора хладна богиња Беше ли мајка, или маћеха?

А Венеција?... Ах!... Та плавог мора хладна богиња Беше ли мајка, или маћеха? Или госпођа сјајна, ласкава? Што ме отури, што ме издаде, Што ме удаде, што ме продаде? Ах, Венецијо!... (Вујо перјаник улази.

Ах!... Та плавог мора хладна богиња Беше ли мајка, или маћеха? Или госпођа сјајна, ласкава? Што ме отури, што ме издаде, Што ме удаде, што ме продаде? Ах, Венецијо!... (Вујо перјаник улази.) ВУЈО: Добро ти јутро, госпођо!

Или госпођа сјајна, ласкава? Што ме отури, што ме издаде, Што ме удаде, што ме продаде? Ах, Венецијо!... (Вујо перјаник улази.) ВУЈО: Добро ти јутро, госпођо! Ждрав’ осванула!...

Или госпођа сјајна, ласкава? Што ме отури, што ме издаде, Што ме удаде, што ме продаде? Ах, Венецијо!... (Вујо перјаник улази.) ВУЈО: Добро ти јутро, госпођо! Ждрав’ осванула!...

јер право рећ у овоме чуду од стијења слабо се земље находи. ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’... шта ћеш? Укратко казуј, што те послаше? Јер ја ти, старче, радо не слушам Говора празног дуги безначај!...

А не море ли?... Нек’ уха чуло прстом заптије!... ЈЕЛИСАВЕТА: Неваспитани — Кô разбојници — мрка изгледа; Шта је, што стојиш? Хе!... ВУЈО: Воља л’ ти је, баш бих и сјести могâ. — ну вељу неће бит лијепо? ЈЕЛИСАВЕТА: И није!... Одлази!

ЈЕЛИСАВЕТА: И није!... Одлази! ВУЈО: А ну, божа ми вјера! и не каза ми, госпођо, хоћу ли пуштит оно Латинче — што ли је?... те на те важдан ишчекује? ЈЕЛИСАВЕТА: Ишчекује ме? Ал’ нека, иди, мож’ и чекати!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. 3нам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не

кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском.

Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар подухива преко кућâ, што се у полукружном, непрекидном низу протежу испод планине.

— Свануло већ! — протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. — Јабо, бате, што ме нијеси пробудио? Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао.

Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње.

Глас се Рељин ширио. „Шта толико теслаишеш! Што си се толико дигô, нијесу на теби токе и илике Реље Кнежевића!“ — говорило се кад би се когод стао чиме поносити.

благо, нити је дао коме свом, иако се знало, да су његови стари судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка што се у пјесмама пјева. — Кад не могу кнезовати кô што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш!

— Кад не могу кнезовати кô што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! — говорио је Реља поносито. Силно је мрзио чаршилије и ријетко

згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље, и миришући веже се са насмијаним небом прољетним.

И пође шапат од уста до уста: — Рељин брњаш осванô мртав у бари. — Три јунице, што су се ономадне оштуриле, нађоше јутрос говедари мртве у тору.

Осјетили, нањушили и они, као и оне планинске прождрљиве орлушине на мрлинама, па се отимају о пиће и масна јестива што се износе на гробље.

Обучени у нове миришљаве рубине, што остају иза мртваца, просипају пиће по гробовима, прождиру облапорно грдне масне залогаје, режећи један на другога као

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милутин Бојић ПЕСМЕ Садржај ЛЕПОТА 2 ОНИМА ШТО ПЛАЧУ 4 ВЈЕРУЈУ 5 МЛАДОСТ 7 ВРАНЕ 9 МРТВИ БОГОВИ 11 ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК 14 ЗАЉУБЉЕНИ ДАВИД 20 САЛОМА 26 БАЈКА О

ПУНО СНАГЕ ДЕЛО ЛЕПОТА Ти гледаш водопад како се пенуши, Слушаш фијук ветра крај речних обала, И осећаш маглу што штипа и гуши, Но не видиш сунце у бари сред кала.

Гледаш како месец млеком брда купа И сањива роса јутром с ружа капље, И не видиш ништа и корачаш даље Плачући што небо само сумор шаље. О, мислиш ли, можда, постоји Лепота Далека и чудна, непојамна ником?

(1910) ОНИМА ШТО ПЛАЧУ Ја хоћу да радим не губећи време, Да не кукам после како немам среће, Како је за борбу слабо моје плеће И

Кидајући себе, ја хоћу да стварам, Да челичним длетом чврсти камен парам И да створим дело што времену прети. Да саломим леност овог млаког друштва, Пуног женских ћуди и мушког мекуштва. Сада!

Јер не плашим се лешева што веле: И ми смо хтели то, што ти би хтео, Но залуд божју искру људи желе: Пашћеш под јарам као и свет цео; Дуге су

Јер не плашим се лешева што веле: И ми смо хтели то, што ти би хтео, Но залуд божју искру људи желе: Пашћеш под јарам као и свет цео; Дуге су борбе тај закон завеле, А

Као какав дивљак азијских племена, Што бесни од бола, а несрећан није, Шибајући тела обнажених жена У даире лупа, јауче и пије, Затим тражи песме дотле

Ћутећи су вране летеле у ноћи. Ја сам задрхтао. Чини ми се тада Да сам био сличан каквој чедној жени, Што, пошавши стазом на којој се пада, Трза се, а стид јој образе црвени. Те вечери Воља роди се у мени.

Пустош без искре светлости што плама Свуд око нас је, а нама се чини Истине зубља да гори у нама И да нас води небеској висини.

Он немарно дише мирис младе смреке И с досадом гризе испуцале усне. Камено му срце не осећа више Сунце што обесно гори врх планина, Сунце што из вода дрхтав уздах сише И кô пару пење до плавих висина, Сунце што блештећи

Камено му срце не осећа више Сунце што обесно гори врх планина, Сунце што из вода дрхтав уздах сише И кô пару пење до плавих висина, Сунце што блештећи на западу трне И расипа јару и у

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА: И ти га отворио? ЈЕРОТИЈЕ: Отворио, дабоме. АНЂА: Боље да ниси: боље, бога ми, него овако што ми преседе. И како ћу да јој кажем да си јој отворио писмо? ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад! Чудо божје!

АНЂА: Па јесте, ал' немој сад опет да отвараш писма. ЈЕРОТИЈЕ: Морам! Није што хоћу, него морам. Знаш како је то, остане човеку у крви.

Иди, бога ти! Добра је прилика господин Вића, а не Ђока! И ти, да си мајка као што треба, ти би требала да је научиш. Ето, човек је хоће, није да неће.

ВИЋА: Не знам, не разумем. Знојио сам се пô сата док сам разрешио. ЈЕРОТИЈЕ (шета замишљено). Што не разумеш ти, добро; али, ето, ни ја не разумем. Ниједну реч не разумем.

То би морало бити штогод врло важно, јер ако би било да тебе, господине Вићо, отпуштају из службе због онога што си удесио да се у акта подметне лажан тестамент, то не би морало шифром. ВИЋА: Дабоме!

ВИЋА: Дабоме! Не би морало шифром чак и кад би вас пензионисали, због оног што сте удесили да се човек задужи код Управе фондова на туђе имање. ЈЕРОТИЈЕ (уједе се): Јест, не би ни то морало шифром!

ЈЕРОТИЈЕ (уједе се): Јест, не би ни то морало шифром! Мора да је важније што. Да није мобилизација, или... ко зна шта све може бити? Ама, јеси ли ти то, господине Вићо, добро разрешио?

Одмах затим појављује се узбуђена). АНЂА (долази за њом): Што да разбијеш шерпењу? МАРИЦА: Па шта бих друго могла разбити кад ми је шерпења била у руци?

Сад сам се решила: чим ми проговориш макар једну реч о њему, да разбијем што ми прво дође до руке. Друкче не могу с тобом да изађем на крај. АНЂА: Па не говорим ја за твоје зло.

МАРИЦА: За шта год да ми говориш, нећу да чујем, разумеш ли ме? Чим ми га поменеш, разбићу што год дочепам. АНЂА (крсти се): Будибокснама, а да кажеш бар да је рђав човек.

(Извади из кецеље парче хартије.) На, ово је тај одговор од њега што сте га ви отворили и прочитали. Ево, слушај! Ово напред те се не тиче, него ово. (Чита.

АНЂА: То није истина. А и да је истина, опет је то друго. МАРИЦА: Не знам по чему? АНЂА: Па по томе што је срамота да девојка изађе из куће, а таван је у кући. МАРИЦА: Е, то ти вреди!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

те се промене тичу димензија као што су клерикална или световна оријентација, источна или западна (са даљим поткатегоријама византијска; руска и немачка;

за латински језик још у античко доба, али су јој недостајала слова за посебне гласове каснијих европских језика, што је писменост тих народа оптеретила многим проблемима, колебањима и недоследностима.

Уколико је и било промена, оне су ишле у корист црквеног језика, што одговара приликама у српском друштву. Пошто је уништено политичко вођство српског народа, црквени поглавари остали су

Аустријске власти намерно нису допуштале штампање српских књига, што се показало као тешка грешка. У улози заштитнице православља појавила се Русија.

Од нормалних књижевних језика он се разликовао тиме што је био хаотичан. Уместо граматичких правила царовала је произвољност; субјективном нахођењу аутора било је препуштено

Уједно, тај је језик патио од тога што га је велики део публике недовољно разумео. Многе речи биле су Србима непознате, а знатан је и број речи чије се

далеке и слабо познате Русије улогу узора све више је преузимала Европа, пре свега земље немачког језика, утолико пре што је то био доминантан језик у Хабсбуршкој монархији, без којег се није могло напредовати ни у војној ни у чиновничкој

Све се то одлично уклапало у општу културну оријентацију Срба у оно време. Природно је што је у књижевном језику Срба остало много мање црквенословенског наслеђа него код Руса или Бугара.

Тако су створене и до данас коегзистирају две верзије српскога књижевног језика, што се показивало као извор проблема, културних и политичких. Део тих проблема произашао је из чињенице да су Хрвати у 19.

тада тај развој тече у правој линији, простим ширењем поља изражајних могућности, без модификација или напуштања онога што се већ налази у језику.

Масовно су коване нове речи како би се хрватски књижевни језик што више разликовао од српског. На српској страни таквог понашања није било.

Српској (на територији бивше Босне и Херцеговине), на делу је јака тенденција да се учврсти културно јединство Срба, што значи да се смањи ионако невелике разлике у књижевном језику између тамошњих Срба и оних у Србији.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи. Нема нама Миле више! Оно мало веселости Што имаше добри гости, То код Миле оставише. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи.

По големом свету млађан се потуцам — Што громовник нисам, да на судбу пуцам?... Све што ми је било недраго и драго, Остављат сам морô равно, подједнако!

По големом свету млађан се потуцам — Што громовник нисам, да на судбу пуцам?... Све што ми је било недраго и драго, Остављат сам морô равно, подједнако! Па где сад почивам?... О, да дивна места!

сам свезô, опанак притегô, И ја бих са сунцем некуд даље бегô; Али једно срце, друго судба жели: Ја по судби морам, што она придели. Видиш оно стење што се небу пење? То је воља судбе... горко придељење!...

Видиш оно стење што се небу пење? То је воља судбе... горко придељење!... Кô боланог нада, небу подигнута, Подиже се гора од камена

Побожна обитељ светог манастира Грешноме је телу давно нашла мира. Онемеше стене што неме бејаху, Умукнуше звери у дивијем страху. Не миче се листак, шума не шумори, Мрка поноћ прети мркој пустој гори.

У ноћима смрти страшне На раме ми тице слећу И злослутним гракћу гласом: Пакост, злобу и несрећу — Што злокобних Два’ест осам стојим лета, Презирући, смејући се Пакостима безбожника; Хладна, нема — За радости и за

Та зар би тако, ох, браћо драга, Та зар би тако презрели вас?... Презрите братства покор и клетву, Што небо даде, погаз’те ви! Та није л’ грешно, није ли грозно: Крв деце ваше гледамо ми!...

Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим црним таваном! Међу људма си, међу ближњима!...

1872. ОТАЏБИНА И овај камен земље Србије, Што, претећ сунцу, дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком

Векова тавних то су трагови — Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, кô пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила, Што су у борби против душмана Дедови твоји вољно слагали,

Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, кô пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила, Што су у борби против душмана Дедови твоји вољно слагали, Лепећи крвљу срца рођеног Мишица својих кости сломљене, — Да

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

РЕНЕА МОРАКСА 153 СЛОВО ЉУБАВИ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА 165 ПЕСМЕ ПЕТ ЛИРСКИХ КРУГОВА ЈУТАРЊЕ ФРУЛА Фруло, што дах мој радосни жално у дољи разлеже? Да л’ што пастири помрли тобом призиваху драгу?

Да л’ што пастири помрли тобом призиваху драгу? Ил’ жал се стани у мени: с неба ме стрела ранила, тамна ме земља печила,

Но иза сна — ведре таме, трепет их чило што сниле, па сунцу, магли, па пропланку ћућоре белу тајну на уранку. ИЗВОРУ Жуборли водо изворе, млада кад јутром

По златном одру девице мру, драгане болу, сестре моје миле. Путују несмехнуте за нечим што су сниле. Сâм ја. Топле пониру реке. Миришу на љиљане што прецветали лане.

Путују несмехнуте за нечим што су сниле. Сâм ја. Топле пониру реке. Миришу на љиљане што прецветали лане. Сама згажена биљка златан отвара цвет из ожиљка.

Знам, на истини је ово, и плеле би се у венац душе. Ал’ гњилу моју, ево, расточила пут. Из три што зададох ране, прозрем, већ лопиш у мир. дај да за капљом тебе жеђа ме без утола на веки, за бол, за грех, за блуд.

Откини зумбул с груди, погни главу; војника хоће да закопају, а њему тако се живело. Шта вреди поп што моли, па крстача, па име, неће се војник вратити у село, неће пољубити коју воли.

Негде зàпева труба. СЕСТРИ У ПОКОЈУ Субота, мори ме туга, прислужи, мамо. Руже што у муци, да умине, везла, кô мрље крви на зиду тамом лапе. Прислужи, мамо.

Худи свој, госпо, на песму проћердавам век. Завапим, ал’ извије се глас. Милогласан је негде на звезди спас, што болни певач промуцах овде доле. Јер нема руке да раздреши нам чвор. Ал’ тамо, и на веке, зрак твој хоће ли болети?

За ожиљком се у видање прикраде, бледа видарица без наде. Ал’ каже ми се долина. Ромори што је шкргут овде зуба. Тихо се тамо сјаранило што се крваво мрзи овде и љуби. Нема за мене биља овде доле.

Ал’ каже ми се долина. Ромори што је шкргут овде зуба. Тихо се тамо сјаранило што се крваво мрзи овде и љуби. Нема за мене биља овде доле.

И не виде га, жарки стуб, и не чују. Он труби, труби у предвечерје страхобни руб. И видим, само што пагубом не букне кужна олуја. И чујем, само што страхобно у складу не захори Алилуја.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

МЛАДЕН И Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради.

Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се боји, поштује

она прекрсти, прво она окуси од јела, јео би брзо, халапљиво, журећи се као да једва чека да то сврши, наједе се и да што пре легне, преспава, одмори се од дугог тамо у дућану стајања, продавања.

И поред тога, ту, до капије, испод ње, навек нагомилано, истовремено по неколико кола греда и камења што је ту и зими и лети заривено у земљи стајало, чекало за нека зидања, потребу ако се укаже.

када би дубоко у ноћи горе, на чардаку, било осветљено, видео би се, распознавао, и путници, кириџије, тешећи себе што су у ноћ ипак на време дошли, говорили би: — Још седе баба-Станини! Са капије се упадало и ишло калдрмисаном путањом.

Степенице које су водиле на горњи бој, истина, биле су старе, али од свакодневног рибања жутеле су се и мирисале, као што је и од горњег спрата долазио мирис опраности, изветрености.

Подрум се протезао дужином целе куће. Био пун. Пун бачви, каца, масла, сира, вуне. Све што није могло одмах да се троши. Чак и сам је Младен за то већ слушао да је у њему било и пара што их је закопала баба.

Све што није могло одмах да се троши. Чак и сам је Младен за то већ слушао да је у њему било и пара што их је закопала баба.

од бабе млађи, тек онда наставши на пуну снагу, мада је већ имао сина, оца Младенова, одједном почео да расипа, троши. Што је најгоре, са правим беговима и Турцима по Скопљу и Призрену да се у расипању, раскоши и банчењу надмеће.

Споља, све што је било везано за кућу, за име, било је исто као и пре. Гробови увек су као пре били чисти и са запаљеним кандилом, у

Тако и по самим собама, одајама. Истина да су као и пре биле отворене, осветљене, намештене као што треба, али не онако топло јако угрејане, утуткане.

И што се приближавало крају вечере, време дизању, одлажењу, оне би собе, цела кућа чисто биле све хладније. Истина се и даље

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

л. може помоћи против метиља (»за два дана и двије ноћи не једе се ништа, па онда једи сарамсака — бијелога лука — што можеш више«, БВ, 16, 1901, 280); зна се, међутим, да метиљ код стоке наш народ, иначе, сматра неизлечивим (»метиљу је

л. упор. и СЕЗ, 17, 542). При бајању од пришта употребљује се б. л., који се мора истући на камену што »се не померава« (ЖСС, 263). У Босни и Херцеговини верују да би семе од б. л.

БИБЕР Пфеффер (піпер нігрум). Бибер. У народним приповеткама типа Сигфрида често се јунак роди на тај начин што му је мајка окусила зрно бибера (Ваљавец2, стр.

код Грка ‹људска имена Θεοφόρα›) сачувано име, епиклесу, бога кога је свети Петар наследио; 3) важно је што п. — богишу — која је тог дана освећена разноси народ кућама да би га она чувала од грома. В. податке и сугестије у С.

Б. се, у Самобору (Хрватска), доноси на Бадњи дан и кити јабукама, орасима, лешницима, као што се То иначе ради са јелком или омориком (ЗНЖОЈС, 18, 57 ид). Б. се меће и на божићну погачу (о. с., 60).

корена писак, и те ноћи Арнаутину су вуци поклали све што је у тору имао, »крај чопора паса који нису ни ланули«. Кад је тај бор, у јуну 1932, извалила непогода, сељаци су

нашем народу осим многих других, које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему је зар узрок тај што б. прати Србина кроз све озбиљније прилике у животу, од рођења, где се младенцу кита б.

(»стегла као стрина б.«, с. н. посл; в. и ГЕМ, 5, 1930, 40), што је свакако староверски обичај, упор. нпр. Сопх. Оед.

, 162 и 164). У околини Ђевђелије мртвацу испод главе мећу јастук пун сува б. (СЕЗ, 40, 252; као што су стари Атињани стављали оріганон, упор. Е.

(СЕЗ, 40, 252; као што су стари Атињани стављали оріганон, упор. Е. Рохде, Пѕyцхе7-8, 1, 219, или као што су черкески досељеници код нас метали око мртваца некакву јако ароматичну траву коју су у џаковима донели из своје

и 19, 22 ид). — Б. је такође цвет који изазива или одржава љубав и то је један од разлога што се девојке и младе жене њиме ките и носе га уза се (упор.

Пошто б. на овај начин може бити сеновита биљка, разумљиво је што је нашао примену и у врачањима за дочаравање људске плодности.

Ћипико, Иво - Пауци

Са села наврвљели сељаци да и овога дана покушају срећу: једни да од господара откупе крупно благо што га господар рубачином истрже селу, а други, сиромашнији, да опреме настајне, свијетле божићне празнике.

—Чуј, Војкане! — рече, погледавши равно у очи времешна, сува човјека, дуге плаве косе, закрвављених упалих очију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када је за платити, тада те нема. Немој тако, брате!

Немој тако, брате! — А да што ћете ви од мене? Пуна кућа нејачади... али, фала богу, имате се од чега наплатити, одговори Војкан умиљато.

Ево видиш, таман сам тебе тражио; накупило се преко сто шездесет круна, а то ти је преко четрдесет талијера што новаца што дућанске робе у овој години. —Фала богу, како ви знате. —А што ћеш од она два порубана говечета?

Ево видиш, таман сам тебе тражио; накупило се преко сто шездесет круна, а то ти је преко четрдесет талијера што новаца што дућанске робе у овој години. —Фала богу, како ви знате. —А што ћеш од она два порубана говечета?

—Фала богу, како ви знате. —А што ћеш од она два порубана говечета? — преврне газда говором. — Хоћеш јш их откупити?

Васо крену главом на два варошана, што се нађоше у дућану, да потпишу „задужницу”. Један од двојице пружи перо Војкану да „постави криж” потписаше.

— Војкан, дирнут, од срца захваљује господару и поскочи да му пољуби руку, весео што ће собом кући повести своја два вола. Приђе банку, пуни торбу купљеном дућанском робом и прти се.

— Што ти дође? — вели му. Није теби невоља на овај дан силазити. —Сишао... заборавио купити барута... —Па за то? —А да, треб

— Код вас снијега? — упита газда, и гони од себе сељаке што га долазе молити да им благо поврати. — Ено вам Васе, па што он учини! — вели им и не осврћући се на њих. —А да!

— Код вас снијега? — упита газда, и гони од себе сељаке што га долазе молити да им благо поврати. — Ено вам Васе, па што он учини! — вели им и не осврћући се на њих. —А да! — узврати Раде, почекавши одговором, — а код вас блата!

— Познајем ја, болан, Андрију Ружића, мало је подаље од мене: опреми га. — Не да газда... А што? — Већ му нема на што дати ... Подне је близу, па свијет из дућана оцилази.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Жмиркао сам, зраци су ми ровали по зеницама, требало је да прође неко време пре него што се навикнем на такав блесак. Пожелео сам да се вратим у полутаму шуме из које сам изашао на врелу песковиту обалу.

Тад упита за манстир Вратимље. Кад рекох да сам отуд, он се прво обрадова а затим збуни. Чинило се да га је срамота што га затекох у тако недоличном стању. Рече да се упутио онамо по заповести епископа моравичког Евсавија.

Упалио сам жижак у ћелији која је за њега била одређена, затим смо почели да вадимо из бисага оно што је. донео. Имало је ту свега: тиквица са некаквим семењем, врећица са осушеним корењем била, сувим стабљикама и

Ја сам и раније код њега примећивао неке настраности. Гледао би некуд у празно, не обраћајући пажњу на оно што би му говорио. Једно ми није јасно: траваре сам обично познавао као старије људе, махом старце.

Да ли много иштем од тебе, Господе? Димитрије Нисам га омрзао. То је чудно. Мислим да се то десило због тога што се он одушевио мојим рукописом. Показао сам му препис јеванђеља, који сам радио за епископа.

Сад више нисам сигуран да ли је игуман устао из кревета зато што није био у стању да поднесе лечење, које је ваљда више шкодило од саме болести, или су му они напици стварно помогли,

био у стању да поднесе лечење, које је ваљда више шкодило од саме болести, или су му они напици стварно помогли, у што искрено сумњам.

Нагрнули су одасвуд кљасти и узети, шугави и костоболни, сушичави и суманути. Гледам те несрећнике што леже у хладу липа у дворишту. Окупили су се овде као гроздови чавки, чекају на ред код Доротеја.

Окупили су се овде као гроздови чавки, чекају на ред код Доротеја. Осећам неко млако задовољство што сам здрав и није ми баш непријатно што се они муче са својим балама и чиревима.

Осећам неко млако задовољство што сам здрав и није ми баш непријатно што се они муче са својим балама и чиревима. Двориште је закрчено људским телима што дрхте и посрћу.

Двориште је закрчено људским телима што дрхте и посрћу. Ова несрећна створења верују да је Доротеј чудотворац. Јелена Данас смо сазнали да је у манастир

И учинио је да се у многе врати пламичак вере, мала светла тачкица што шета зеницом обзнањујући да се у души поново разгорела ватра животодајна.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Анђела оног што блуди ноћу, И с душе гони несносан сан, И души мојој крепости даје, У горки часак, у страшан дан. Анђелским крилом

Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана, Што дигоше у зрак твоје име славно? Ил' гробове бројиш туђинских синова, Што падоше редом под зидине твоје, - Занесени

Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана, Што дигоше у зрак твоје име славно? Ил' гробове бројиш туђинских синова, Што падоше редом под зидине твоје, - Занесени чаром освајачких снова Далеко од крила домовине своје?

То су, можда, речи које клетвом звоне? О, колико снова, надања и мука Заривено лежи у камењу твоме, Што их сруши смрти оружана рука У данима славе, у помаму своме! И ти јоште живиш!...

Немир ми стискô уморене груди, Несрећно срце што љубити зна! Кроз тиха поља срдашце ми жуди Далеко тамо, у бајнији свет: Да злато своје иза санка буди Уз гласак

1880. МОМЕ МИЛОРАДУ Увенуће младо доба, Кô што вене росно цвеће; Али овај цветак мали Увенути никад неће. Вечно ће ти мирисати Са мирисом прошлих дана, Сећаће те

Вечно ће ти мирисати Са мирисом прошлих дана, Сећаће те свију снова, Што просања младост рана. И у болним твојим грудма Васкрснуће живот нови, Оживеће премалеће, Старе жеље, стари снови.

1881. ЉУБАВ О што ме, срце, гониш ти, И мориш духа моћ? Сунце је зашло - мирно спи, Тавна се спушта ноћ... Да, тија поноћ шири лет, Све

и ти разведри анђелско лице, И буди срећна у дивљој и пустој страни Кô плави цвет питоме љубичице, Стрпљењем својим што себе штити и брани! 1882. ДУХ ПРОШЛОСТИ Са старих руина, кад поноћ царује свуди, Диже се прошлости дух.

1882. СЛУТЊА Што се мути зора сјајна? Затшо тужи цура бајна? Сунце зори не излази, Драгој драги не долази. Као одзив бојној

Ах, за мртве ко да мари? Само гавран ту шестари; Ал' се и он брзо вине, И губи се у даљине . . . Што се мути зора сјајна? 3ашто тужи цура бајна? 1882.

Таласи мили! Равнодушно тако Остављах и ја све што љубљах јако, И гоним - јурим - а где ли ћу стати, - Судба ћу, можда, знати! 1882.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

пролазе поред мене подунавски предели: равнице и брежуљци, старе рушевине и модерне вароши; не хитно и дрхтаво, као што то изгледа са брзога воза, него лагано и достојанствено.

Као год што бајке треба причати деци само у сутону, када их она гутају разрогачених очију, са језом и веровањем, тако треба и о

Па када на тај начин будем мојим пером постепено обухватио све оно што Вас из астрономске науке занима и што Вам је из ње приступачно, онда ћу - тако Ви замишљате - не знајући и не хотећи,

Па када на тај начин будем мојим пером постепено обухватио све оно што Вас из астрономске науке занима и што Вам је из ње приступачно, онда ћу - тако Ви замишљате - не знајући и не хотећи, исписати најоригиналније астрономско

Разгневљен, као што то показује предња реченица, одвајам свој поглед од тог прашљивца, па га управљам у слободну природу.

предузимао далека лутовања у бескрајну васиону или у древну прошлост да бих својим рођеним очима сагледао изблиза оно што је наука опазила издалека.

Опазим ли Месец, ја се попнем до њега и шетам по његовој површини да изблиза видим оно што ме је на Месечевим мапама заинтересовало.

При таквим путовањима облачим научне чизме и видим само оно што је наука докучила. При том изгледам сам себи као ваздухопловац при несталном времену, којем облаци и магла често

У томе првом издању албанске Голготе учествује и прадед мог прадеда, Миланко - штета што га у тој гужви не могох препознати! Ето, тако ме је померање у простору бацило у далеку прошлост.

То је основна замисао модерне теорије релативитета, која, као што је то Минковски први замислио, време и простор стапа у један четвородимензионални континуум.

Тако могу, у мраку, врло добро видети оно што желим. Кретање дуж временске осе почиње, историја Београда одиграва се преда мном као какав филм који се одмотава

Шта све не доживи ово мало парче Земљине површине? Као што видите, драга пријатељице, кроз временско просторни континуум може се у мислима дивно путовати, тамо-амо, у пре и

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Јовановића, потврдила сама култура; оне једнако живе и међу данашњом децом, што сведочи о њиховој естетској мери. Да бисмо разумели почетке поезије за децу у српској књижевности, треба укратко

Као што је познато, карактеристична просветитељска потреба за образовањем и поучавањем те развој школства у 18. веку постају

Представљање сопственог животног пута, детињства, одласка у манастир и изласка из Хопова у свет како би стекао што више знања, има васпитну намену: Доситеј на сопственом примеру показује снагу младалачких илузија (жеља да постане

и „Додатак“ Школском листу намењен ученицима млађег школског узраста. Натошевић је, такође, заслужан што је Змај почео да се бави поезијом за децу, пошто је на његов подстицај Змај написао и објавио песме прво у Школском

У овом периоду значајније се развија и оригинална књижевост за децу (и даље су, наравно, присутни преводи и прераде, што можемо закључити и из познатих Змајевих песама-обрада: „Лењи Гаша“, „Пура Моца“ и др.).

дедом који, опремајући унука Мићуна у бој, саветује унука да сакупи мрвице по пољу јер је сањао да ће га оне спасити (што се и збива).

Блискост песничког поступка постаје очигледна из следећег одломка: „Ево капут добар, јевтин,/ од те робе бољу што ћеш?/ За лето је он начињен,/ и зими га носит можеш./ Управо је скројен за те,/ обуци га, а што не би?

/ За лето је он начињен,/ и зими га носит можеш./ Управо је скројен за те,/ обуци га, а што не би?/ У пола га цене дајем,/ ником другом - само теби.

Романтичарска поезија, као што смо видели из Поповићевих антологија, представљала је интегрални део поезије, или, тачније, лектире за децу.

Зорана Опачић ПЕСМЕ МЕЛОДИЈА К ПРОЛЕЋУ ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН Дично време нам приходит, зима прогоњава се, што пролеће већ доходит, љето приближава се. Небо чисто нам јавља се. И светљеје издаје се. О златоје пролеће!

О златоје пролеће! Поља красна радујут се имајућ залењети, и све на њим' што пасут се начину с' весељети. Јелен в горах поскакује, сова хитро возљетује. О златоје пролеће!

Дјетенце младо знам да све радо мало што прима, тиме да има игрицу. Птичар ја нисам, дјеци да би сам ловом у пољу добио коју птичицу.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА (и не гледа га.) СЕЉАК (наваљујући): Сал још једно. И то од оној што је још покојни газда пио. СТАНА (не гледајући га): Доста вам је. Нема више. И сада сте већ пијани.

СЕЉАК (увређено): Ко? Мори ће пијемо цел ноћ, па ће опет сав посо да свршимо. Унећемо сав мумуруз; чак и онај што ће се ноћас донети с чифлук, и њег, и њег ћемо унесемо у амбарове. Сал ни ти још једно котличе дај.

СТАНА После кад вечерате, таг ће још да добијете, а саг нема. СЕЉАК (полази пркосно): Море, што опет ја тебе питујем. Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве!

Знаш ти њих, они кад год дођу и донесу берићет, онда да им је само што више да једу и пију, и једнако траже: »дај котличе, дај котличе«. ТАШАНА (равнодушно): Нека их. Је ли долазио ко?

Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш. Он годинама, то се зна, то је његово: да је овде, да дође, поседи, разговори се...

СТАНА (излази и доноси одело). ТАШАНА (са истом оном досадом, мало се покреће, да би је Стана могла што боље оденути). СТАНА (облачећи је, намештајући је, дивећи јој се): Е, лепа си ми, снашке!

Право је имао мој покојни млади газда што, место толиких хаџијских и газдинских кћери, тебе узео. Колико пута, кад стану да му говоре и не дају да узме тебе,

ТАШАНА Остави то, Стано! Него хајде што пре са тим облачењем. СТАНА (настави облачење, исправља, намешта јој боре на шалварама, антерији). Чује се бат ногу.

Слушају ли? ТАШАНА Слушају! ХАЏИ РИСТА Видим да већ доносе кукуруз. Да ли су све донели што се обрало по чивлуцима? ТАШАНА Не знам, хаџи. ХАЏИ РИСТА (увређено): Треба да знаш, кћери!

Гледам ја, чистим, радим... ХАЏИ РИСТА »Радиш«. И опет да радиш, а не само да гледаш, већ да радиш. Све да је као што је и било. (Показује иза себе у округ). И башта, и шедрван, и дрвеће, и авлија, и цела кућа.

ХАЏИ РИСТА (Ташани унезверено): Зашто је прешно да дође? Да није болест? Деца да нису што? ТАШАНА Па нешто га и за децу зовем, а највише за покојника, за гробље.

Стани): Је ли ово од оне ракије што је ја пијем? СТАНА Јесте, јесте. Та је. ХАЏИ РИСТА (испија на душак и полази): Е, сад збогом.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Неку анатомију и неку естетику је носио у себи мали калфица. Све што је крива линија, то он тегли и прошива за машину. Рукави његови су били чувени, као живи.

Па онда утури ноге у ципеле, устаде, и поче: „Панталоне, мајсторе, то је тешка ствар. Ено, погледајте оне официре што иду тако прекопута. Погледајте корачање, погледајте ногавице. Али то одело није овде рађено.

Знам ја, мајсторе, шта говорим, и видео сам то што говорим, и ето толико сам хтео рећи, и хвала што сте ме саслушали.” Шнајдерница се запрепастила.

Знам ја, мајсторе, шта говорим, и видео сам то што говорим, и ето толико сам хтео рећи, и хвала што сте ме саслушали.” Шнајдерница се запрепастила. Мајстор је променио десет израза лица, а први калфа и двадесет.

Мајстор је променио десет израза лица, а први калфа и двадесет. „Па добро, а где си ти видео те маказе што саме кроје?” запита напослетку мајстор. „Видео сам; а сам вам хвала што се не наљутисте.

„Па добро, а где си ти видео те маказе што саме кроје?” запита напослетку мајстор. „Видео сам; а сам вам хвала што се не наљутисте.” Костица као да је тог дана положио неки важан испит.

Колико што блеснуше, без једног шкрипа испадоше маказе из платна. Још два три пута тако, и појави се фини модел панталона.

Други и можда већи део паланке наставио је старо, оно што паланка сматра „шалом”: да извирује хоће ли однекуд малер, несрећа, брука на човека.

Један ће тад узети да умири. „Мора се признати да је човек напредовао и све тешкоће, као што се ваља, постепено савлађивао. Почео од рукава, прешао на капут, па на панталоне.

Сад има још да се покаже мајстор за сукње, и онда ћемо му признати мајсторство, и шнајдерско и оно остало.” Тек што се смеј стишао, у кавану улази мајстор Коста, и право томе столу и празној столици до говорника.

Нико не зна какав је мој живот, али пакост тера своје... Што не одох некуда у бели свет, па да слугујем до гроба, али да не гледам очима шор и комшилук.

Већи су и од Бога и од цара шор и комшилук! Што они хоће, у чему се сложе, то буде... Али шта вреди сад о томе говорити. Прође најбоља младост.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже салес ет фацетиае, Немац Wітз унд Лауне, а Србин — ми, дао бог, ови речи и немамо.

Откад је овог нашег, као што га видимо, света, пак досад, и докле год људи буде, било је, има и биће моралиста који непрестано на људе вичу, псују

о гневу говори, псује у својој кући боље него и један лађар, и све оне пороке у већој мери показује него што је код соседа свога примечавао.

И тако мислим, а и сваки ће, разма ако је стар, потврдити да је данас онакав исти свет као што је био кад се онај славан поета тужио.

мога, или боље да кажем, док не ослепим, списатељ остајем, то је извесно, и читатељи нек се ни најмање не ужасну што претим да ћу и више књига издати.

Нађе ли се пак какав Диоген, који ће ме сожаљивати што сам и погдикоју лепу ствар у моје лакрдије умешао, представљајући да је апатија (нечувствителност) најприличнија за

Ко ће забранити шаљивцу истину казати? А што се апатије тиче, признати морам да ја са жалоснима плачем, а с веселима певам, ил’ ми се оће ил’ неће, па ко зна боље,

« Ви сте врло строги, господо моја. Ја, истина, занат списатеља водим од седам година и трудим се дознати што се год дознати може, али о музама не знам ништа постојано казати, јер ја у оно време нисам био на свету кад су музе и

гди се какова сила призивље, која ће слабост ума сочинитељевог поткрепити и помоћи да дело своје лепше него што уме доврши.

Винка Лозића по бокалу браћо, ви знате како је кад се почне кућа окрећати, мора човек да иде на Олимп. Тек што сунце величествено зарну своју главу из недра Ауроре дигнувши, великољепни своји зраци све поверхности земне предмете

цвеће и усеве, и на пестреновидне ливаде, којих роса као драгоцени дијамант љубопитном оку представља се, пусти; — тек што јестество затруби и радосним птичице гласом ратар на своју њиву, пастир с овцама на ливаду поити — наш млади Роман,

— »Г. сочинитељ, опростите што вам жустрину прекидосмо. Ваш јунак од шеснајст година ујашио коња, па бега; ми сад за њим да трчимо, а и не познајемо

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

од камених корака Застане на пропланку Жутом без прилаза Камен по камен музе Поји жедне вукове Густим каменим млеком Што се у седам дугиних боја прелива Јаки зуби и тајна крила Од каменог млека расту КОВАЧНИЦА СВЕТОГА САВЕ Из опседнутих

крила Чинодејствујем насред свога поља Претварам у кљуну Кап росе и зрно земље у песму Ти боју сутра буди леп Што ће рећи праведан Ти зелена царице траво Ти једина победи Ти победо усрећи царичине слуге Који је црвеним млеком

вечношћу Је ли то сва твоја тајна Зашто нам сад у очне дупље бежиш Зашто тамом сикћеш и грозом палацаш Зар је то све што умеш Не цвокоћемо ми ветар то Беспослени на вашару сунца Кезимо ти се кезимо до неба Можеш ли нам шта Расцветавају

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Али се мени предговором ваља оправдати што сам предузео овај посао — писање биографије — којим се обично баве пропали политичари, прогнани владари, беспослени

У једно доба, настала је била читава хајка на мене. Све што је добило свраб за писање узело је да се чеше о мене, тако да сам постао био нека врста писменог задатка за све оне

Онако, отприлике, као што у историји Срба време од досељења на Балканско полуострво до пропасти царства на Косову чини један велики период са

Као што би се и период који затим настаје могао тако лепо и у животу, као и у историји, назвати: период „робовања и патњи“.

и уметника, јер је код тих биографија правило да се свака ствар тако улепша како би велики покојник потомству изгледао што узвишенији и што племенитији.

код тих биографија правило да се свака ствар тако улепша како би велики покојник потомству изгледао што узвишенији и што племенитији. Биографи књижевника и уметника имају у томе погледу необичну сличност са машамодама и кројачицама.

И код њих постоји онај кројачки укус: „ово вам лепо стоји!“ те биографију тако кроје и дотерују како би што лепше стојала ономе о коме пишу.

— Слушај, пријатељу, — рећи ће он, посрћући и наслањујући се свом тежином на будућег биографа — они што су пили са мном напустили су ме, стоке божје, па нема ко да ме одведе кући.

Том приликом је кројач, без обзира на то што ће доћи у сукоб са узвишеном уметношћу, тако испребијао лабуда како може само један човек застарелих погледа учинити.

И место аплауза и ките цвећа, што је сопранисткињу очекивало на концерту, композиторова је жена, на главној проби, разбила о њену главу нов новцат

И после тога случаја, а услед тога што га супруга није довољно разумела, настала је она стагнација у композиторовој активности, после које је компоновао

у композиторовој активности, после које је компоновао литургију, и то не толико из осећања побожности колико што је судијама врховнога суда, приликом бракоразводне парнице, дао реч да ће компоновати нову литургију ако спор У његову

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Једнога дана јави нам се један пешак: – Помлати нас њихова артиљерија и остаде нам жалба што не можемо да се наплатимо њиховој пешадији. Тачно, у одређено време, отварала је паљбу немачка артиљерија.

Нико није био поштеђен њених граната. Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече потпуковник Петар. И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи. Ама на један мах.

Живи су занемели од ужаса, прибијени уз земљу. Свакога часа захваљивали су Богу на милости што им је подарио још који секунд живота.

Ево их Немци у винограду. — Пст!... Доста, знам!... Зови ми вође одељења... Осетих жмарце низ леђа. Покајах се што сам остао. Али наједном ми паде на памет да ме Немци могу срести на путу и кад сам сâм. Ипак...

Начин на који је то рекао још више појача моју стрепњу. Завидео сам ордонансу што застаде, јер смо ми, који идемо на челу, први на нишану. Увело лишће зашушта са стране пута. Хладан ме зној проби.

А ја се таман примирио. Опет ме обузе лака дрхтавица. Али кад сам видео стрепњу командира ја се охрабрих. Мило ми што командир није приметио мој страх. Штавише, он можда верује да сам ја примирен.

— Дај ми твоју пушку!... Марш, животињо једна! — издра се командир кроз стиснуте зубе. Зажалио сам тренутно што и моје мамузе не праве ларму. Али, и они што остадоше нису у бољем положају, тешио сам се.

— издра се командир кроз стиснуте зубе. Зажалио сам тренутно што и моје мамузе не праве ларму. Али, и они што остадоше нису у бољем положају, тешио сам се. Овако ћу преко прве ограде у ноћ. Неки пас лану.

А они из цркве нешто износе. Јест. Немци су, виде им се калпаци. Опет задрхтах и обузе ме луд страх да што пре умакнем одавде. Уверили смо се. Доста је. — Да опалим шапну један ордонанс командиру. — Пст!

Људи су се саживели са том мишљу и стоје неми и укочени поред оруђа, очекујући све што је најгоре. И то свесно. Ако баш и погину, на последњем часу биће им савест мирна.

Батерији је исто овако пресечен пут. На место ових врба, што предлаже наредник сада, у провалију су легали луди један изнад другог, док је телима својим нису испунили.

Онда сам био у својој батерији, са својим друговима, са познатим војницима. Било је нешто нераздвојно, неизбежно, што је можда и судбином опредељено. А сада, за ову батерију не везује ме ништа. Ја сам ордонанс официр.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Растко Петровић ПЕСМЕ Садржај РАНЕ ПЕСМЕ 2 НЕШТО ШТО НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА ЗНАМ 3 О ТРЕЊУ ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА 5 ЈЕДНА СТАРА АРИЈА НА МОДЕРНОМ ИНСТРУМЕНТУ МЕНИ, ТЕБИ И ЈОШ НЕКОМ

ПАСТИР 159 ПОНОЋНЕ ДЕЛИЈЕ 164 ПРЕВОДИ 166 ПИЈАНИ БРОД 167 РУКЕ 171 ПЕСМЕ РАНЕ ПЕСМЕ НЕШТО ШТО НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА ЗНАМ У поноћ кад пођем улицом сам, сам, Улица је сувише широка и црна, два прозора су свега

Седела је пред мајком, седела неколико хиљада година, Онда јој рекла: - Ако ти је промаја у мојој соби, Што не идеш у своју? А мајка узвикнула: - О, кћери! И обезнаниле се обе у поноћ када прођем улицом сам, сам.

Доктор трбух просече, Извади бубрег болесни: О колико је велики! И би му мило у души што ће и таквог имати у збирци. Птица запева на грани, дивка заплака у башти, Доктор је спустио чудни бубрег у теглу!

Мирисало је на јод и много вате. Бол затворио у теглу а шупаљ леш издао Породици врло уцвељеној што је чекала. Кола чекаху Пред болницом: једна за доктора, друга за мрца. Ноћу сам, сам. Ја знам, Ја знам, Ја знам.

То није оборени храст што вода носи, То није мртви орао на таласима, То везани јунак за катарку мотри уморним погледом на све стране.

“ Ај! ај! ај! Да ли разумеш то, или не? Претрчали коњ што му је још остало да умре, Да ли разумеш: док им се зуби клате?

лепшег од тресишта покривеног биљем, И птица које се над њим довикују; Има ли ичег веселијег од премладе девојчице Што трчи уском стазицом? Ево је скаче час на једну ногу, час на две, Толико је весела.

Ноћас ја слушам топот љубавнога млина међ таласима, Ноћас! месец студенац, месец реч из срца што се отисла, Он диже мора; љубавно диже се плима. Па шта? Ко да то није само понор, а у људима љубав!

Па шта? Ко да то није само понор, а у људима љубав! О ви, што ситнији сте но скакавци упрегнути у кола цара, Но варнице, ипак сте за мене бољка и жељка стара. Човека љубим ја сада.

Доба је жалбе, младост чезне, узнесен; Орла сен крила мојој сени додаје, Да чудне моћи што ми небо задаје: Под сенком мојом ено броде дечаци, Јаја гусака купе као дивљаци; Можда ћу бити о њихов чун разнесен.

Да знаш, мила, мени што си: џбуње плаво јоргована! Попине се сапи расцветале, У том џбуњу славље птице запевале. Па дивни и лепи каплар,

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Како и не би? Једном су је рибари извукли на површину мора, али само што је у округле очи упила сјај сунца, а нечија ју је рука зграбила и вратила у воду.

Можда је некада била у горњем свету? Можда зна пут к њему? Лако је рибама: пливајући стижу до површине! Али, тек што удахну капљу ваздуха и повратак је неизбежан. Грана, сигурно, зна неки паметнији пут!

Било је то последње што је Седефна ружа била у стању да учини! Шарајући песковито дно зраци сунца заплитали су се у морске траве и чинили их

Сада тек није могла да чека. Зашто да чека? Докле? У нестрпљењу да што пре крене у чуда Горњег света, Седефној ружи постаде мрзак свет морског дна.

Чежња Седефне руже за Горњим светом изгледала јој је као сигуран знак некаквог малог лудила. У праву је корална грана што на то тако гледа! Рибица је све ређе долазила Седефној ружи. Седефна ружа ју је све ређе звала к себи.

Како је све бљештало све трептало блиставије и нежније но што је риба запамтила! Седефној ружи стаде дах. Али, није било времена за дивљење Горњем свету: нечија рука грубо ју је

Рибар однесе зрно бисера, а један дечак узе бачену шкољку, очисти је од песка и принесе уху. Је ли то што је чуо био шум таласа? Прича о животу под морем? Дечак нежно поглади Седефну ружу, сакри је под кошуљу и потрча кући.

А чему и да памте? Зар сунцокрети не постоје зато што постоји Сунце? — Без сунца не би било ни сунцокрета! — рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети,

Незадовољно су тресли главама сунцокрети, а сунце жарило на свом безбрижном путу од истока ка западу. Је ли чудо што малишан постаде још потиштенији? Шта хоће браћа од њега? Као да он не би желео да порасте!

А и што би? Сва чуда света Ведран у својој чаробној кутији гледа. Шта ће му деца, шта птице, шта облаци? Што би са врха своје

А и што би? Сва чуда света Ведран у својој чаробној кутији гледа. Шта ће му деца, шта птице, шта облаци? Што би са врха своје стаклене куле силазио? Ветар до њега не допире, не рањава га трње и камење.

Али, не казује ником Ведран свој страх, па га полако и сам заборавља. Чини све што му кажу. Зазелене се шума, заблиста. Зарумене се лице у дечака. Јутарњу росу пије, шумским се плодовима храни.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не! Из баште се чује песма и игра. СТАНА (слушајући им песму, брише сузе).

СТАНА (одлучно): Нећу, не! Из баште се чује песма и игра. СТАНА (слушајући им песму, брише сузе). ВАСКА А што плачеш? СТАНА Па како да не, Васка?... Ето, ви сви певате и играте, (окреће се уплашено око себе) а ја сама!

Ни отац, ни брат. Отац, већ знаш, љут, бесан. А бата, он никако и не долази. Све тамо, с том Коштаном... ВАСКА А што? А тебе због њега страх? СТАНА Страх ме! На улици граја, песма. СТАНА (показује Васки): Ето в’иш...

СТАНА (бранећи га): Па није, Васка, само он код ње. Сви су тамо. ВАСКА Јест, сви. А што он да је? Е, кад он не би био, онда ко би њој по три пара хаљина кројио и не дукатима већ дублама је китио?

ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо. СТАНА (уплашено): Мислиш зар и за оне свилене хаљине, што причају да јој дао? (Ватрено): А није тако, Васка! Откуда бати толики новац, кад отац кесу увек собом носи?

Откад ожењен, хаџија већ, па не смем у механу да уђем. Бојим се, видеће ме старији, трговци, људи... Не жалим што троши, расипа. Срма, свила нека је на њему. Ено, хат му лежи. Слуге га јашу, да не ослепи од силине.

Не жалим што троши, расипа. Срма, свила нека је на њему. Ено, хат му лежи. Слуге га јашу, да не ослепи од силине. А што он да га не јаше? Зар нема где да изјаше? Чифлуци, виногради, њиве, ливаде... Да јаше — бег да је! И мени да је мило.

да видим њих, децу, дом, кућу своју. (Бесно): А оно? Кога имам да видим? Њега, с Циганкама по механама; и њу, мајку, што само плаче и кука... (Гневно): Ах! (Виче ка вратима): Овамо! Улази уплашено Стана. ТОМА Где ти је мајка?

АРСА (досећајући се): А, за то, немој за то толико! Зашто? ТОМА Зато, што ме расплакао мој син — несин! Што ми се кућа раскућила, те не смем да погледам у очи човека, домаћина; што ме...

АРСА (досећајући се): А, за то, немој за то толико! Зашто? ТОМА Зато, што ме расплакао мој син — несин! Што ми се кућа раскућила, те не смем да погледам у очи човека, домаћина; што ме... А да га немам, бар знам.

Што ми се кућа раскућила, те не смем да погледам у очи човека, домаћина; што ме... А да га немам, бар знам. Овако: имам га и немам. И заклаћу га као врапца!

И заклаћу га као врапца! Нека се зна, да је Хаџи Тома хаџија, а не да храни и чува... (Трза се, Арси): А што ти стојиш? Седи! (Виче): Свећу! АРСА А, не! Какво седење?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека Кô друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче и у болу грца.

Сва окађена мирише кô нам соба. Около жуте лојане свијеће, Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће, Радосни што је већ грудању доба.

Узалуд чекам... У нијемој сјени Никога нема... Сам, кô камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије и јавља се мени...

С болом куда ћеш и гдје би?! Ми пјесме твоје, и другова свију Што своје душе на звјездама грију, — Света смо жива породица теби!

Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну! А у гривни биће слова Од бисера, алемова: Овај дарак онај даде, Што пред твојим сјајем паде, И што снива без покоја До два мила ока твоја! Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну!

А у гривни биће слова Од бисера, алемова: Овај дарак онај даде, Што пред твојим сјајем паде, И што снива без покоја До два мила ока твоја! Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну!

Ту је, ту је оно што ми срце мами, С чега ноћу бдијем до у освит сами, — Ту је оно благо, љепота Мостара, Ту је кита смиља, ту је злато

Кунем вам се, луди, свијем на свијету, Што је бистре росе на горском цвијету, Нико не би мого наћи капцу једну Тако милу, сјајну, и чисту и чедну!

И кунем се, што је ђула и бехара, Све би својим лицем застидила Мара, — Па још коса мека, она коса врана Би мехлемом била и

видим, ено по танану платну На ђерђефу лаком везе грану златну И уз ситни везак, на доксату, слаже Ону милу пјесму што је срце каже: ''О, сунашце јарко, свом смирају пођи! О мој драги, ти ми под пенџере дођи!

Јер, да само видиш, у лијепе Маре, Какве ли су, пусте, димије од харе! Каква ли је на њој таласија ткâна, Што јој њедра крије са два ђула рâна! Какав ли је онај над повијом враном Црвен фесић нусти са бисерли-граном!

Па још оне очи што сву милост нуде! — Благо оном чија вјереница буде! 1901. НА ПОТОКУ Полако сутон прикрада се, слази У лисну гору

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Поводом тога, мислећи пре свега на старогрчку епску поезију, Маркс каже: „Што се тиче уметности, познато је да одређени периоди њеног лроцвата не стоје ни у каквој сразмери с општим развитком

На пример, Грци у поређењу с модерним народима, или пак Шекспир. У погледу облика уметности, као што је, на пример, еп, чак је признато да у свом класичном виду, који ствара епоху у историји, никад не могу бити

— кад је стварање већ завршено — главну улогу имају певачи распрострањивачи, који чувају наслеђе из прошлости, као што су код старих Грка чинили рапсоди, код Француза жонглери, код нас многи певачи из познијих времена.

Да је епска поезија народна исто толико колико и лирска, потврђује и то што су оне по свом општем карактеру — како је тачно запазио Хегел — веома блиске.

То би било немогуће ако певач у своје дело не би уносио сву своју душу, самога себе. Сва је ствар у томе што јединка мисли и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност која се слаже са колективом, која има

Битна разлика између лирике и епике је у томе што су у првој претежне емоције, а у другој догађаји. Но епска песма никад није лишена лиризма, и обрнуто: у лирској песми

и јуначких пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати.

доба организовање већег отпора онемогућавала је чврста централна власт, повратак на чисто натуралну привреду на селу (што се одразило у издвајању веома малих територијалних јединица међусобно неповезаних), постојање домаћег слоја који се

И да је то доиста био нужан услов и за нашу епску поезију најјасније се види из тога што се она касније, у XИX веку, упоредо са продирањем капитализма и технике, врло брзо гасила и напослетку се (ако

Чак нема ни једног јединог циклуса који би представљао такву целину. Али је она једна целина по томе што има једну основну, главну, централну тему: однос нашега народа према поробљивачима према турским феудалцима у првом

имају споредан значај), и што је та тема, уза све противречности, увек схватана и развијана у једном правцу: у правцу борбе за одбрану и ослобођење

Она је културнија и моћнија него што су тадашње суседне државе (на пример, у песмама: Милош у Латинима и Смрт војводе Кајице), она пружа јуначки отпор

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

МРТВА СЛОВА НА ПАПИРУ. АЛИ, ОНО ШТО ОСТАНЕ У ТЕБИ ПОСЛЕ ЧИТАЊА (НЕКА СЛИКА, НЕКА ИГРА, НЕКА МУ ЗИКА), ТО ЈЕ ЊИХОВА ВРЕД НОСТ.

у чело куцну СА МОЈЕ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА НИЈЕ ТИ НИШТА То каза Па га смаза ТЕЛЕФОНИЈАДА На широком царском друму Што пресеца прашуму Срели су се Бели слон И један црни телефон ХАЛО Рече бели слон ХАЛО Рече телефон КО ЈЕ Пита

СМЕШНА ПРАШУМА У прашуми У тој збрци Нестали су лаву брци Док је мало дремао Док се за лов спремао Пре но што је ђипио Неко му их здипио Како бруку да сакрије Ћосаво му лице Свима прича да се брије Код шашавог брице Па

Ал праља није принцеза Она срце завеза Са седам челичних реза У седам јаких кавеза Краљ баци круну и престо Што није чинио често Прошета до једне воде Гњурну се и тако оде ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ Замислите земљу Србију У

Да човека брине Тамо где у трави Цвета љутић жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на крај села А

ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР ЦАР УРЕДИЋЕМО ТУ СТВАР Рече му главни министар ДОБИЋЕШ ОДМАХ ЦАРСКИ ПРЕСТО И СВЕ РЕСТО ШТО ИДЕ УЗ ТО РАДНО МЕСТО ДОСАДНО МИ ЈЕ ДА БУДЕМ ЦАР Рече цар и направи дар-мар ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР КОНОБАР

све то стаје ГЛАВА МИ У ТОРБИ Глава ми у торби Апетит у мензи Уживам у чорби То са тим у вези Млеко је пиће Што јача мишиће Много волим слано Кисело и љуто Младо поховано Горепоменуто Једите тесто И много и често На

УЖИВАЊЕ Једном кад је цвао мак Цвао мак Зацвилео мој стомак Мој стомак ГДЕ ЈЕ ОНАЈ РУЧАК ЛАК РУЧАК ЛАК ТУ ШТО БЕШЕ НАДОМАК НАДОМАК Ја му рекох СТОМАЧЕ РУЧАК НАМ СЕ ОМАЧЕ ПРЕМАЛО СМО РАДИЛИ ДА БИСМО СЕ СЛАДИЛИ Једном кад

ове славе Признања ће да ме смлаве То миш рече испред мачке Па побеже наглавачке Доста ми је величине И свега што храбри чине Хоћу мало да се бојим Да осетим да постојим Рече мачка испред кера Па побеже у два смера Шта ми

макар је моро јести У ЖИВОТУ ТО ЈЕ БИТНО У животу То је битно Ништа није сасвим ситно Ништа није баш којешта Што не може рука вешта Да поправи Ситнице су То је тачно И досадне убитачно Ал понекад много значе Цео живот

мајка је да се воли ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ Домовина се брани реком И рибом у води И високом танком смреком Што расте у слободи Домовина се брани цветом И пчелом на цвету Маком и сунцокретом И птицом у лету Домовина се

Са неким лаким тугама У својим ситним грудима У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ Није рано да сазнамо сами Шта је оно лепо што нас мами Што нас тајно чека поред цесте У заседи иза петнаесте Кад осетиш да ти срце лупа Као нека воденица глупа

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

И Дунав ми је црн, а учитељ још најцрњи. Сад видим да ти имаш право што се кријеш од школе. Ево и мене у твоју дружину, а баће их још, све по избор јунаци. — Збиља? — Па да.

Дјечак је од старијих чуо тек понешто о правди, али слути да је добро и праведно то што је покушао да заштити свог друга Стрица.

ИИИ Стричево право име било је Стево, али су га у разреду прозвали Стрицем зато што је био највиши у читавој школи, па је личио на неког заједничког ђачког стрица.

кадгод и наљутио, тукао је прутом стари гуњ у коме није било дјечака, и карао га: — Ево ти, неваљалче, сад си добио што те спада! Па чак би се и због тога ражалостио и бришући сузе, стао је да милује гуњ.

А предвече, кад се ђаци враћају кући, и ми ћемо кретати натраг као да се враћамо из школе. Сутрадан је и Стриц, као што смо већ чули, добио батине због ријеке Дунава и одмах одјурио у Прокин гај, до Тепсије, да се нађе с другом.

Била је радосна што су поред ње и што су побјегли од пљуска. — У јазавчеву јазбину да се увучем, тамо би сигурно Луњу нашао — увјеравао

Била је радосна што су поред ње и што су побјегли од пљуска. — У јазавчеву јазбину да се увучем, тамо би сигурно Луњу нашао — увјеравао је остале дјечаке

— Видио би је гдје сједи и буљи у кума јазу оним својим гаравим очурдама. Није зато ни чудо што је Стриц, при помену Луњина имена, почео да виче и да се забринуто рогуши.

И Потрк и Мачак били су надимци. Потрка су зато тако називали што је трком и долазио у школу и враћао се кући, потркивао је и онда кад на таблу излази.

Другови су га вољели зато што је био веселе ћуди, окретан, отворен и велики мајстор за прављење најразличитијих играчака: пушака и прскалица од

жбуњу и звјерао за птицама као какав проскитани сеоски мачак, лукава бескућна мачорчина, која само цуња и гледа што ће здипити на земљи, испод земље и на дрвећу.

Напињао је уши и буљио у таму, али што је више напрезао вид, околни жбунови и дрвеће добијали су све чудније облике.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

И гледај сад што да чиниш... Змију ухваћену с рибом Испљуј је напоље из себе, А добре беседе избери, Те их држи себи У барци твојих

Ево, и ја што сам врстан, колико ли јакостан и кадар, на вашу част предлажем слово вашем извољивању, кано поштеним и врлим изборли

Да тко год стојање кано бежање размисли? Тко за поуздано ка стојеће? Ко ће разделити ова и она, што се напред указују и помиљају се? И овим ето, устопце да иде, а на ове да и не гледа? Тко мртву живу ли реч прима?

Ко маћеху него своју рођену мајку? Оца и очуха? Трње и лепу, чисту земљу? Ко стрњиште или пшеницу? МОРЕ Ка и море што некад врло се с буком диже И с таласом о брегове бије, Пак и опет се натраг у себе И скутава тишећи се, — Тако је и

о брегове бије, Пак и опет се натраг у себе И скутава тишећи се, — Тако је и човечаско срдце Подизато на жалост, на што ли друго, Срдење, смех ли.

Сећањем се горег, бољег ли снахода последња, Ја л' се више цвели, Ил' се бољма ономе весели, А за првашње што, ништа и не мари.

Није ли у том људни луд? Нити је што тврдо ни стојеће! МОЛИТВА ЗА ДУЖИ ЖИВОТ Сваки свакад врло да се моли свому владики, Еда би добри и човекољубиви

ДОКЛЕ НА ТИХУ ВРЕМЕНУ ПЛАВАШ... Докле на тиху времену плаваш, дотле лађу чувај да је где о што не скрхаш. А ако ли знаш зло место где се хоће насадити, брзина ли је на кладу нанети, дотле уговори и састави

Ама зато известићу вам што ћу ја учинити томе моме винограду: разбацићу ми око њега обграду, соборићу дувар, оставићу га пуста, необрезана ни

ми око њега обграду, соборићу дувар, оставићу га пуста, необрезана ни опкопана; нека да свашто по њему гази и тре га: што у њему ко што нађе, нека граби и разноси! ДУХОВНИЦИ Ово је свештеником речено, а није камену...

дувар, оставићу га пуста, необрезана ни опкопана; нека да свашто по њему гази и тре га: што у њему ко што нађе, нека граби и разноси! ДУХОВНИЦИ Ово је свештеником речено, а није камену...

Доиста, бакали и винокрчмари, А не духовници! На врану коњу садиоци С двомерилом ценећи Закон за динар и по два — Што рад следи за њима смртна коса! ЕВА Она је човечаска велика спона и негбе гвоздене; сваке замке сплетене у руку су јој.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

али не доврши јер пуче шамар, и Поте испусти ону зечју ногу и минђуше и погледа зачуђено у калфа-Коту. — Што ме па тепаш, бата-Коте? — пита га Поте питомо, машив се шаком за ударено место на глави.

! — опет га пита калфа Коте, али не добија одговора. — Ти ли ће за Зону песну да појеш?!... Што си гу ти па да можеш да појеш?! Поте оборио очи, па се стиди. — Паа...

! Ја си сал појешем, ето, што се појê по чаршију и по ма’але!... — Их! — викну калфа Коте и диже руку да га још једаред удари, али га остави, кад

Можда зато што је с тим начисто био да су шамари сасвим природна и неминовна последица бедног шегртског положаја. А вукао је шамаре

и да је калфа Коте мало-мало мућнуо главом, сетио би се да је шегрт баш од њега истог чуо и научио ту песму, као што је он чуо и научио од мајстор-Мана.

А после, баш да је све заборавио калфа Коте, није требало да заборави онај шамар што га је пре недељу дана добио и он сам од мајстор-Мана кад је ту исту песму пред њим запевао.

Чак и прозаични ћир-Моша Абеншаам певушио би је кад би што добро продао, или кад би, сарафећи, кога забушио и преварио — и он би, трљајући руке, певао ту песму.

Али има што не знате, а што ћете тек из ове приповетке сазнати, а то што не знате, то је то: на кога се односила та песма.

Али има што не знате, а што ћете тек из ове приповетке сазнати, а то што не знате, то је то: на кога се односила та песма.

Али има што не знате, а што ћете тек из ове приповетке сазнати, а то што не знате, то је то: на кога се односила та песма.

И то вам ни писац не уме казати, јер то ни сам не зна, али оно што зна, то је: да ко је год и кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту песму, увек је мислио само на

Паши већ помало досадно. — Опет мењају чибуке и доносе друге кафе, а Замфир једнако ћути. Паша већ унемирен. — Што си ћутиш, чорбаџи-Замфир?!... — Па... питај ме, пашо, па ће си зборим!