Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
По томе, и наше мисли могу да буду осунчане или сјеновите. Држим штовише да се никад и не пађа мисао а да није или окупана у сунцу или застрта сјеном.
А то, све ми се чини, не би баш могло да се назове стварним, па ни здравим; то би, штовише, био у неку руку идеализам. Зар, при помисли да бисмо били други него што смо — далеко успјелији, далеко чаробнији,
Да. Људи воле и своје кризе, и своје ломове, и своја банкротства. Они су, штовише, љубоморни на њих. Они се понекад чак и вријеђају кад им се не признају.
И да то, штовише, и јест њена права бит, да у том и јест права моћ музике, и њена права вриједност. Из те моје преосјетљивости за
Не допада ми се! Можда је и тачно. Штовише, хисторички, бит ће сасвим тачно. Али ми се не допада. Не одговара мени, мом укусу, мојој унутрашњој структури.
— Ох!... Без икакве сумње!... — пожурише да се сагласе сви у један мах. — Штовише, не-при-спо-добиво боље!... — придружи се, без икакве резерве (сад, кад то ионако није више спасавало ништа!
игра самољубља, уколико није пука чулност; а ја ипак нисам тако нерафиниран да би за мене била ово последње; за мене, штовише, чулност има сасвим секундарну важност.
Класични умјетник није је познавао. Он јој се, штовише, опирао — та све је било против ње: религије, устаљени ред свијета, увријежено поштовање старине.
— Не, драги — одговарао сам покајнички. — Сад се опет пишем Иван Галеб, једноставно, по нашку! Штовише, Иван Галеб покојног Франа... Уосталом, нисам се ја онако писао, онако су ме други писали.
То да је, штовише, једна од најтипичнијих дјечјих забавица маште. Колико се сјећам, ја се таквим маштањем никад нисам забављао.