Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
да не прелећу у комшилук, — и два грдно велика ексера, — и тучак од неког малог авана, — и парче потковице, и пола »штогла«, — и опет му ништа не помаже, он тера своје.
оних терета обесиш још и госпоја Персу, како је и сама у очајању толико пута рекла: »Дође ми да се и сама обесим крај штогла, да му буде срце на месту, па да видим ’оће л’ онда ланути, обешењак један!
Јао наопако! А чиме? — Ударио га »штоглом« у леви образ, и све му зубе поизбијао и просуо по порти. — Каква »штогла«? — »Каква«! Боже мој, како ме то питате?! Па штогла: штогла од пеглајза!
— Каква »штогла«? — »Каква«! Боже мој, како ме то питате?! Па штогла: штогла од пеглајза! Боже, госпоја Марта, к’о да сте паоркиња па немате пеглајза у кући, — него пеглате к’о паоркиње
— Каква »штогла«? — »Каква«! Боже мој, како ме то питате?! Па штогла: штогла од пеглајза! Боже, госпоја Марта, к’о да сте паоркиња па немате пеглајза у кући, — него пеглате к’о паоркиње на велику
— Та... знâм, ал’ опет... — рече Гециница па се прекрсти од чуда. — Јао мени, а откуд му штогла?! — Па понео са собом у џепу.
Ви бар знате, слатка, к’о касирка, какви су поповски џепови и шта све може у њи’ да стане! — О, о, боже!... Штогла... — Па-па-па им’о штоглу. — Та... знам, знам...
Ал’ људи, па још попови! Ах, — рече одбијајући одлучно, — каква штогла, бог вас видио!! — Па штогла, слатка, штогла! — рече жалосним гласом гђа Габриела.
Ал’ људи, па још попови! Ах, — рече одбијајући одлучно, — каква штогла, бог вас видио!! — Па штогла, слатка, штогла! — рече жалосним гласом гђа Габриела.
Ал’ људи, па још попови! Ах, — рече одбијајући одлучно, — каква штогла, бог вас видио!! — Па штогла, слатка, штогла! — рече жалосним гласом гђа Габриела.
— рече жалосним гласом гђа Габриела. — Уосталом, — трже се па настави, — сад вам ја баш не умем казати откуд му баш штогла... ал’ тако сам чула... пошто сам купила, по то вам, што кажу, и продајем... — Откуд само штогла!
ал’ тако сам чула... пошто сам купила, по то вам, што кажу, и продајем... — Откуд само штогла! — чуди се једнако гђа Гецининца. — Па онда...