Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Та, ја сам се и сетио, али не знам ’оће л’ штогођ ваљати, — вели Аркадија. — А како би било, онако, господине, да кажете да сам се бајаги ја задоцнио као болестан, а ја
Овде у селу су доста неокретне, стидљиве; не можеш јој кљештама реч једну ишчупати. Кад јој штогођ кажете, а она поцрвени до ушију па у земљу да пропадне, а већ од унтерхалтунга ни спомена!
— Ја ћу бити тако слободан... — Е, дабоме! Тек штогођ... — вели гђа Сида. — Како слободан?! Ваљда смо ми неки туђини, какве Швабе... — Клањам се. Љубим руку, милостива...
! Тако сам се и ја некад, сећам се, штимавао; а, Сидо, памтиш ли? А, бога ми, данас, данас... — Е, тек штогођ! А шта ти себе сравњаваш са шњим? Његова конштрукција и твоја — и бијаше! — Е, није него још нешто... Конштрукција!
? — Јест, ал’ он ми се прдачи... — Торњај ми се с очију, потпрдо светска! Друга би се, да јој је тако штогођ пасирало, сва умацурала од плача. — Ја идем код Жуже... — Иди бестрага кад ниси низашта!
— Јао, крста! Не знам да су моја! — рече и наслони се на мотику да се одмори мало. — Што не бекне сад штогођ, мустра берберска!?
Колико је само пута пречула Јула кад је мáма зове. — »Ти кад се на штогођ наканиш, не знаш шта је доста!« — кара је гђа Сида и прети јој да ће издати башту под аренду ако се буде једнако у њој
« — пита га као Савка. — »Па, онако... кол’ко за један добар опанак«, вели јој Нића. »Не шкоди ако бидне и више... Ако штогођ и претекне; није згорег да увек има у кући пржене кожурице...
Ми се већ забринули да си то... А већ Меланију сироту не могу да умирим. »Јух, каже, да није само попи унангенем штогођ пасирало.« А ја кажем: Није, није, ’рано, добар је бог!« — Није, фала богу... Мени није, а ваљда ни вама није. — Тхе.
— А да шта сам него то урадила! Па мислиш да ми је штогођ помогло? Шиљала сам Ержу да јој каже како то није лепо да изнесу решето за жито на сокак код онолике њи’ве авлије...
— вели поп Ћира, па стаде ходати љутито по соби. — Ако штогођ стане да пребацује, а ти му реци: да сваки према себи тражи прилику; кажи му да младић има очи и своју науку, па види
К’о да смо сестре, или тако штогођ. Ако се сећате, ја сам вам још пре две три недеље рекла и пророковала да ће бити вашара између њих.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
И она сила с ђевојком отиде. Сјутрадан како сване браћа око двора и даље, па траже трага да л' се штогођ знати може куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати Као да није ни долазила.
Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу не би л' штогођ виђети могао, али нигдје ништа.
Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе уврх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да
Одговори царевић: — Хоћу, штогођ ви радите то ћу и ја радити. — Е, вала, добро; кад је тако, сједи! Па сви посједају око ватре, скину ону оранију,
дође механџија и у разговору шњима стане се фалити шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: — А јесте ли ви штогођ учинили до сад?
Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: — Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва? Онда најмлађи отпочне да казива: — И ја сам нешто мало учинио.
А он вели: — То не може бити. Онда му жена одговори: — Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?
Жена говори: — Нема, чоече! — Па по дугом разговору она му вели: — Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао? Цар вели: — Ја бих најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не бих ништа.
Она му одговори: — Није нико, — па почну вечерати. Онда му жена вели: — Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да одкуд дођу?
Дође једном сиромах к цару да му штогођ удијели; цар га упита окле је и ко га је научио мудро говорити. Ови му одговори окле је и како га је шћер научила.
Дај ти нама — вели — штогођ да ми вечерамо, па нас прикриј ђегођ до шјутра, а ми ћемо ти за то добро платити. Бака пристаде, даде им вечеру и
и моли га да му пошље онога љекара што му је кћер излијечио да излијечи и његову кћер од онаке болести, па ће му дати штогођ иште.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
га, да му пошаље оног љекара, што му је кћер излијечио, да излијечи и његову кћер од онаке бо- | лести, па ће му дати штогођ иште.
“ — Онда Туркиња отрчи тамо, ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и штогођ буде новаца у њој, да Ери, да понесе Муји. Еро докопа новце, па метке у њедра, па бје- | жи уз поток.
даде му један штап двороги, црљен као ватра, говорећи му: „Ево ти ови штап, кад ти гођ буде потреба од новаца, њиме у штогођ куцнеш ондоле ће излазити на стотине онаке аспре каке ти намијениш.
Дође једном сиромах к цару да му штогођ удијели; цар га упита окле је и ко га је научио мудро говорити. Ови му одговори окле је и како га је шћер научила.
што је изио срце 138 освануло под главом сто златнијех цекина, а они што је изио главу почне казивати оцу и матери штогођ ко чини у свијету, па и што краљеви мисле.
и моли га да му пошље онога љекара што му је кћер излијечио, да излијечи и његову кћер од онаке болести, па ће му дати штогођ иште.
“ И она сила с ђевојком отиде. Сјутра дан како сване, отиду браћа око двора и даље, па траже трага да л' се штогођ знати може, куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати као да није ни долазила.
Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу, не би л' штогођ виђети могао, али нигдје ништа.
Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе у врх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да
“ „Хе“ веле „кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?“ Одговори царевић: „Хоћу, штогођ ви радите, то ћу и ја радити.
дође механџија и у разговору шњима стане се фалити, шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: а јесте ли и ви штогођ учинили до сад?
Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: „Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо, јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу не би л̓ штогођ виђети могао, али нигђе ништа.
Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе уврх дрвета, погледа на све стране не би л̓ штогођ виђети могао.
дође механџија и у разговору с њима стане се фалити шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: — А јесте ли и ви штогођ учинили досад?
Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: — Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва? Онда најмлађи брат отпочне да казива: — И ја сам нешто мало учинио.
А он вели: — То не може бити. Онда му жена одговори: Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?
Жена говори: — Нема, чоече! — Па по другом разговору она му вели: — Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао? Цар вели: — Ја бих најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не бих ништа.
Она му одговори: — Није нико, — па почну вечерати, Онда му жена вели: — Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да откуд дођу?
Лисица: — Кажи, јазо, и твоју вјештину, биће ми штогођ боље. Јазавац јој рече: — Кад дође ловац, ти се играј около њега, увијај му се около ногу, и радуј се уза њ; он ће
Дође једном сиромах к цару да му штогођ удијели; цар га упита окле је и ко га је научио мудро говорити. Ови му одговори окле је и како га је шћер научила.
Ћипико, Иво - Приповетке
„То ти око и не служи!” рекао му је једном озбиљно комшија и надодао; „Метни га под квочку, може се из њега штогођ излећи!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— А трошак? — упита неко. — Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко' ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне.
Ћипико, Иво - Пауци
пет новчића килограм, а газде хоће осам и десет, а на дуг бог зна пошто, јер сваки од трговаца преко рачуна закине по штогођ. Но није друге, благу треба дати његово, или га смакнути! Увече, на прелу, повео се о томе разговор.
И канио се једне жене ради тебе.. —А она? —Смије се. —Биће штогођ рекла... —Јест, али нећу да вам кажем, биће вам жао .... —Реци! —Ја јој напоменух Раду...
Треба да неко у варош пође!... Обећавши му штогођ, послаше једнога од сиромашнијих људи у варош ка опћини. — Треба направити од сијенскога коља носила.
Ево, натраг неколико дана, одсјече главу Радивоју, сину Војканову, што му пијан рече да му увијек по штогођ од наднице закида.
Раде ћути и не помишља, као обично, на свога старијега синчића, што му се верига између ногу, мислећи да му је отац штогођ из вароши донио; и, намиривши коња, каза жени да улије у скленицу литру цијеле варенике, стави је у торбу и пође низ
потркушице код њега можеш чисто јевтиније купити; и чека са дугом, и не тражи да га посвема подмириш, већ донеси само штогођ на рачун.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
једне стране, добро оматорели али кочоперни Лазарић изјавио је да му се девојка допада преко сваке мере, да је, „такво штогођ” желео увек за госпођу у својој богатој кући, и да је срећан што није „пренаглио” да се раније ожени.
” — „Чудна жена: толика сермија, све њено до крајцаре, а да је кад штогођ узела за своју конту, да је кас' ти, отишла негде на луфт, или се барем обукла к'о госпоја.
— Јеси ли ти, куме, богати, чуо малопре пуцањ? — пита Бранко. — Јесам, па шта. Ви ваљда мислите: тамо се сад штогођ страшно десило. А оно Мија полар швалерише, и забавља цуру, прави се сила.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Кад би жеље коњи били, ко би ишао пешке? каже једна пословица. Знате л’ шта би ја желио? »Ах, то ће штогођ ново бити. Жеље списатеља морају бити увек чрезвичајне. Кажите, молим, шта управо желите?
»Молим, г. сочинитељ! Не би ли нам штогођ о моди, на пример о капама или шеширма како се у месецу носе, проповедити знали?
Је ли само ова мисао или друго штогођ Романа побудило да он пут свој преокрене, видиће се. Познато је како они који се први пут у картање упуштају чине; —
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Па ми и ти штогођ проговори, јера хоћу задужбину градит“. Скочи Милош од земље на ноге, скиде с главе самур и челенке, па је часно кнеза
Немој другом казивати за ме, веће кажи цару и царици нек ми штогођ за вечеру спреме, ал' нека ми вина не омале, нек ми пошљу у Новога хана; кад Арапин са сватови дође, нека њега л'јепо
Мој ујаче, да од бога нађеш! Ако мене штогођ биде тамо, каква мука у весељу твоме, јал’ погинем, јал’ допаднем рана, чекај, ујо, онда јаде грдне; ел ја водим ђеце
Познајеш ли штогођ од оружја?“ Кад се хајдук бјеше загледао: „Ја познајем, но ми је залуду; но откуд је тебе допаднуло?
Њу ми пита бане Задранине: „Какови је био туцак јунак? Је ли вама штогођ говорио?“ Кумрија му на то одговара: „То је био страшан туцак јунак: мрка брка, а крвава ока, куд погледа — оком