Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
читаоце за извињење што ћемо је звати час гђом, час гђицом, јер тако су и у селу сваки час грешили) узела, дакле, штрикерај у корпицу, па полетела и заредила по кућама и сокацима.
К’о да и нисам ту! Ја ћу ево овде на канабе! — рече Габриела, и седе иза њихових леђа на једно канабе, и извади свој штрикерај. — А не, не, — не дâ јој гђа натарошевица. — Се’те, слатка, овде сас нама.
— Па могу баш једну кришчицу, онако форме ради, само да вам не дам корпу! — вели Габриела и остави штрикерај. — Но, па шта је, шта је то, слатка, било? — вели гђа натарошевица.
! — Да шта ви мислите?! Још онда к’о дете, па се вид’ло да ће бити од њега неки грубијан, — заврши Габриела мећући штрикерај у корпицу, који је после треће скришке диње опет извадила била. — Та, шта је...
— Да ми ниси купио наочаре?... Ил’ што је зима ту, па се рано смркне, ил’ шта ли, тек почела сам рано да остављам штрикерај, па би ми баш добро дошле једне... — А, није, мама! А шта ће ти наочари!
»Хе, остарело се то, боме! Пролазе године!« тек рекне једна или друга савијајући штрикерај и забадајући штрикнодлу кроз клупче и чарапу. А то још јасније признају кад хоће да удену иглу.