Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Нестаде тескобе, живнем. Одем до Мртваја вира. Скинем са себе одећу и бацим се у прозрачну зелену дубину. Роним, штрцам воду кроз зубе, покушавам нешто заглушно да отпевам. После изађем, извалим се на песак и пустим да ме сунце пече.
Људска нога онде није крочила. Пљускам се по лицу и грудима свежом изворском водом, гргољам и штрцам је кроз зубе. Окрећем се према вршку сунца што се измала на истоку и жмурећи чекам да ми се капи осуше на образима.