Црњански, Милош - Сеобе 2
животу, није био ни запамтио добро, а коју је после, живу, видео, заиста, у Темишвару Оптуживали су је да је она дала штуц мужу. Да се са њим сашаптавала, пре него што је одјахао. Стајала је, међутим, пред Павлом, у сну, мирно.
Откуд штуц у Зековича? На то му чак и воктмајстери довикнуше да су оружје крили у огњиштима, а олово у недрима жена.
Јерменин поче да се дере, да има одобрење, из Беча, па додаде да су, унутра, Чрногорци, браћа Славонаца, подофицир узе штуц од једног стражара, к нози, па рече: Част и чест Чрногорцима! Могу они бити и браћа његова! (Рекао је: „унсере Брüдер“.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ипак бјеше му пријатно њихово друштво. Погледа се — кад тамо и њега прерушили; украј себе нађе штуц са натакнутијем бодежем. Официри што пролазише испред шатора, бијаху витка момчад и у опште прикладна...
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
На свакоме токе, копоран с пуцима, за пасом чит кубура и нож; свакоме о рамену јали штуц, јали шешана. — Помози бог, дуовници!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
А ја зграби' штуц, па посред сриједе оног мјеста ђе је Партенија згодио! Ено му гроба, нек ми не да лагати — викну одушевљено Симеун и
Лепешине су стизале, они су учили, а ја сам износио из подрума ардовић по ардовић. Једног дана пребаци Симеун штуц пре'о рамена, па ће покојном Партенији: — Свети мој оче, ти чувај ову нашу свету ћабу, а ја одо' у ешкију.
Донес'-де, Мићане, још један ардовић! Другог дана јопе' штуц на раме. Испратисмо га ја и Партенија надомак оног моста на Гомјеници.
На глави му шубаретина, има у њој у дуљину, Боже ме не покарај, пô аршина. На десно раме метнô свој штуц, а на лијево Партенину острагушу, па пребацио пре'о себе вишикелију.
Знаш већ! — Знам! Доста! Буди мене миран! Кад бисмо на 'ној окуци у гају, јекну штуц кô небески гром; за штуцом цикнуше двије мâле, па се раздера острагуша кô свети Илија. Зуји куршум око ушију.
Исаија узја коња и побјеже капетану на Кадину Воду. — И стари су ти бјежали, кукавицо сиња! — викну, ја и испали' штуц за, њим, онда нареди' момцима да сазову људе, па шједо' с Партенијом пити.
— неће ми ни она, мислим у себи, бити на одмет — онда обуко' кабаницу, па добро натуко' шкрљачину, припаса' сабљу, а штуц и острагушу пребаци' преко себе, па се врго' ђоги на рамена.
Оружље му испаде из руку. — Сјаши, балијо! — загрми' ја и напери' штуц. Он сјâ и стаде ко укочен, онијемио од стрâ. — Бацај све што имаш од оружља уза се још! Побаца све.
— Бацај све што имаш од оружља уза се још! Побаца све. — Узјаши, Турчине! — вичем ја и увијек држим наперен штуц — није штуц већ мајку своју. Сјаши, Турчине; узјаши, Турчине, балијо; узјаши, јопе', балијо!
Побаца све. — Узјаши, Турчине! — вичем ја и увијек држим наперен штуц — није штуц већ мајку своју. Сјаши, Турчине; узјаши, Турчине, балијо; узјаши, јопе', балијо! Сјаши, Асане; узјаши јопе', Асане!
— Неће Асан-беже, неће. Мене ти питај! Боље ја то од тебе знам. Јаши, шиљак ти џамијски! — пуче штуц по леђима, и Асан-бег узјâ. — Ама шта је то већерас, ако за Бога јединог знаш?! Уби ме, не мући ме више.
А баш би му драго било кад би и друкчије знао, али шта ћеш кад не зна! Сјаши, узјаши! — вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сја'ива и узја'ива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
а ја, да сам им'о резерву свећица, богами би јој запалио, и за моје би здравље било... к'о за пакост, дадох последњи штуц тамо опет некој сиротињи... А што не запали кандило, кад си већ тако милостив, еј, чича Никола!