Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Старци, жене, деца — из такога се друштва састојао наш табор, који се и на најмањи шум, као јато дивљих тица, дизао да прне. Једно вече се издалека чула рика топова.
“ Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... Оде као сенка. Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Сунце је пекло и кроз густо лишће. Плавило небесно готово побледело од његовог сјаја... Издалека је допирао шум таласа валовите Дрине. Хајдуци су ишли ћутећи. И сами разговорни Заврзан повукао се у се па премишља.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
СТИХОВИ 40 ЈУТРЕЊИ СОНЕТ 41 ЗВЕЗДЕ 42 ЉУБАВ 43 МЕСЕЧИНА 44 ВЕЧЕРЊЕ 45 ЈУТАРЊЕ ПЕСМЕ 46 ПРИЧА 47 НАПОН 48 ШУМ 49 СУСРЕТ 50 ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ 51 РЕФРЕН 52 СУНЦОКРЕТИ 53 СЕТА 55 ПЕСМА МРАКА 57 ЧЕКАЊЕ 58 ПЕСМА 59 МЕЂА 60 ЛИРИКА
Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи.
Док блиснуше небеса у часу, И шум чудан прође по самоћи, Мирис липа долином се расу: Једна душа мину посред ноћи...
КРАЈ МОРА Из Боке Лав камени један из млетачких дана Озбиљан и мрачан још на тргу седи, На обали мора. Слуша шум Јадрана, И где век за веком неосетно следи.
Знам, некад кô дете, у свитање зоре, Истим овим путем силажах на море, И свагда ме срео нестрпљив шум вала. Чујем и сад: хуји испод оштрих жала Исти стих, још исти што ме некад срете — Стих из строфе ко зна када
И мир где зрње мрака ниче, Да сав шум сферâ таји... Звезде што падну, то су приче Да и смрт зна да сјаји. НАПОН Завапи клица: желим нићи, Из мрака, до
Завапи суза: вај, да канем Из бола који грца! Донећу на свет, када панем, Прву вест људског срца. ШУМ Пође шум с горе јасенова, Даде га шуми јелâ, И букви буква, зови зова, Прену се природа цела.
Завапи суза: вај, да канем Из бола који грца! Донећу на свет, када панем, Прву вест људског срца. ШУМ Пође шум с горе јасенова, Даде га шуми јелâ, И букви буква, зови зова, Прену се природа цела.
ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ РЕФРЕН Знадем за неме сутоне, Кад сав шум земље нестане ― Где срце за час престане, А душа завек утоне.
ПЕСМА Пренуће се опет моја душа сетна... Можда зрачак сунца, најмањи шум горе, Доста ће јој бити па да буде сретна, И да се разлије звучна, као море.
ОЧИ Бесконачне твоје очи, млада жено, Две дуге вечери у пустињи мора; Две суморне бајке што узнемирено Имају шум слутње у гранама бора, Две мирне галије с црним заставама; Две жене у црном, на молитви, неме; Две поноћне реке
Некад чух твој корак или шум одела, А сад те ноћ носи у сваком свом шуму; Звезде у покрету; мирна светлост бела У свим приказима на замрклом
Африка
Стихове које ми цитира Вуије, и који представљају шум ветра у зору, уочи битке, имају невероватну игру алитерације.
Кроз потопото, подводну прашуму, чује се шум кретања великих барских животиња. Не чује се глас који би полазио из њих, нити се виде њини облици, али се чује кидање
Велика јутарња светлост, још модра, поче расветљавати свет. Чуо сам лаки шум око зидова, али не обраћах на њега пажњу.
Зеленило и шумарак су почињали одмах иза колибе; испред ње чуо се шум воде. И уморан и успаван био сам задовољан да сам ту. Говорио сам себи у сну: „Лепо је да си ту!
Црњански, Милош - Сеобе 2
се да је познао, и нехотице, ћопави корак Божичев, затим, корак Јохана Шмерца, праћен ударцем штапа по зиду, а затим и шум корака, који су били женски, и чији је шум личио на шум лабудових крила, који је, у рату, у Прагу, на једном језерцу,
затим, корак Јохана Шмерца, праћен ударцем штапа по зиду, а затим и шум корака, који су били женски, и чији је шум личио на шум лабудових крила, који је, у рату, у Прагу, на једном језерцу, пре седам година, био чуо.
корак Јохана Шмерца, праћен ударцем штапа по зиду, а затим и шум корака, који су били женски, и чији је шум личио на шум лабудових крила, који је, у рату, у Прагу, на једном језерцу, пре седам година, био чуо.
Очекујући друштво, Исакович је, из трпезарије, изишао на неку терасу и сишао у башту, у којој је шедрван прскао. Шум пљуска воде допао се уморном Павлу. А тек кад се сасвим приближио шедрвану, приметио је да није у мраку сам.
Великог – који су папежници славили као дан преподобног Проспера – Исакович се пробудио, или од неког церекања, или на шум фонтане, из баште, или на звекет, џезви и посуђа, поред његове главе.
Кад би склизнуо са седла, да испружи ноге, и почео да пешачи, још чуднији је био шум лишћа свелог, које је, корачајући, пред својим кораком, дизао.
Теодосије - ЖИТИЈА
И гле, опет, као и раније у Светој Гори би шум као кад ветар хуји. А благочастиви самодржац Стефан стојећи напред близу гроба преподобнога свога оца, хотећи да види
А благочастиви самодржац Стефан стојећи напред близу гроба преподобнога свога оца, хотећи да види шум који се чуо, одмах изненада угледа тај превелики мраморни гроб, од злата скупоценији, како је благодаћу Духа Светога
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Особито су развијени вид, слух, чуло мириса и смисао за оријентисање: нађу се ноћу и у великим шумама. Осећају шум и шапат природе, од клопотања извора и шуштања лишћа до подземних звукова и трепета, и то у њима изазива музику од
Свака кућа је опкољена дрвеним зградама. Испод ових насеља, у уском долинском дну, чује се шум усамљене воденице. Изнад кућа су, врло високо, често ван шумске границе, колибе и кошаре, саграђене понекад од
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Осећао сам како ме читаво тело боли, а онда и онај шум у ушима и слепоочницама. Полако сам почињао да га препознајем. Био је то шум моје сопствене крви непомирљив и очајан.
Полако сам почињао да га препознајем. Био је то шум моје сопствене крви непомирљив и очајан. - Ја сам данас избачен са часа, Рашида - рекох, а она одговори да зна.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Није више сањао. Пој петлова и лавеж паса чуо је. Жена, која му је била заспала на руци, дисала му је на груди. И шум што изазва, протегливши врат, чу, јер толика још тишина била је пред кућом.
У потпуној тишини и полумраку, госпожа Дафина била се приближила уз решетку прозора, под којим је непрекидно пролазио шум воде, што је отицала.
Она је била ту, близу. У кући све легло. Заспало. Ништа се није више чуло, сем ветра и лавежа паса. И непрекидан шум воде што је отицала. Подиже руку и велика се црна сенка начини на зиду.
виде, у потпуној тами, белину пећи и застртог прозора, затим црни облик великог сандука њених хаљина и чу непрекидни шум воде, под кућом. Схвати оно што се десило, стиснувши своја колена и заривши руке у замршену косу.
Ипак су оне биле пријатне донекле, али ова четири жута зида, шум реке, сенка постеље и пећи, били су ужасни у својој непрекидности, непомичности, скамењености.
Цврчање левчи, паока и главчина успављивало га је као и непрекидни шум, под колима, опалих гранчица и игала, што су биле посуле планину, меке као маховина, тако да је точак западао читав
Није чула ни шум реке што је отицала, под том кућом, свом мирисном од брашна, шум који је у почетку узнемиравао, а доцније успављивао,
Није чула ни шум реке што је отицала, под том кућом, свом мирисном од брашна, шум који је у почетку узнемиравао, а доцније успављивао, као и шум воденица, напољу, на реци, што га је чула врло слабо,
што је отицала, под том кућом, свом мирисном од брашна, шум који је у почетку узнемиравао, а доцније успављивао, као и шум воденица, напољу, на реци, што га је чула врло слабо, издалека, али ипак непрекидно чула.
залази Сунце, ни врућину око куће, ни прашину, није више знала ни где су напољу брда, врбаци, острва и није више чула шум воде, као ни попа на дну избе, који је, непрекидно, мрмљао грчке молитве.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Жирафа, жути медвед, мачка, Пинокио: из купатила се чује шум воде из туша како добује по младој затегнутој кожи. Док чека, Бел Ами преврће књиге расуте по белим плахтама.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
И човек од истине, искрен дух, он презире лаж, самообману, личну и националну сујету, фразу, »краснорјечија шум«, но казује нагу и тужну истину, ствари онакве какве јесу, неулепшавану »сушчност«.
Милићевић, Вук - Беспуће
ту, неодлучан, преплашен, не вјерујући својим очима да је то његова кућа; грање је тако празно шумило, тако је био туп шум ријеке, а из куће је било нешто ледено, самртничко; она стајаше ту усамљена, непомична, укочена; изнад ње се издизао
сјећали се са ведрим и веселим смијехом малих догађаја; њихов говор лагано и испрекидано мијешао се у пун и једноличан шум буквика.
И поново му допираше до ушију неки шум из ходника, као да се неко напреже да дигне нешто тешко; једном му се учини да чује нечије стењање, нечије задахтало
Он слушаше непомично њезине ријечи које је гутао и са собом носио мирни шум воде, механично се хватао за џеп, пушио и бацао у воду остатке цигарета за које се отимаху рибе, остављајући кругове
погледом калуђерица; кад је смјела да осјети природу, слободу и младост да лута сама обалом Уне и да удише шум воде и да се одмара у сјени лиснатог грмља.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Одлежао сам два-три дана, блијед и замукао, а једног јутра пробуди ме гласан шум споља и ја истог тренутка скочих из кревета здрав, лаган и радостан.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Сунце греје и све пржи. Осећа се омарина и велика жега. Ниоткуда какав шум или усклик. Све је тихо, немо и мирно. Само покаткад заћарлија ветрић са Пљачковице и Крстиловице, доносећи свежине и
Знао сам да си то ти. Хтедох да устанем али не могах. Стиснух само јаче песнице у трави и зауставих дах. Шум биваше јачи. Одједном плашљиво, тихо, окрећући се и за зирући од свачега, дође ти њихајући се.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
што брже може натраг; док овај тиквицу наточи баба далеко измакла: али онај што чује како трава расте, одмах опази шум бабинијех крила па дотрча и каже царском зету: — Баба преварила нашег чоека, узела му пуну тестију а уклепала празну
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Суленце се налазио у тами, јер су ролетне биле спуштене. Матори зачује као неки сумњив шум и скемба се иза једне фотеље. Суле такође. И ту почне хичкоковско зезање и шуљање њих двојице кроз Зокијеве собе.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА: ДУД СВЕТОГА САВЕ Дуд црквењак, а и црква, молитве је и појања у ластаре уљуљкао. Шум печалан, тихожалка: била звезда врх орања, био ветар - свилу ткао. Зрело сунце метохијско по васцелом греје крају.
Грабовац је неграбовац. По нечују шта лелуја? Оживљује словотворац шум Шумберка, сев Сечуја: па се сурва кроз тишину, с лимских међа, с пивских страна, с горње Дрине у Медину, реч
Град је овај престона икона, окер платно, лана светлуцање, самогласник благога напона, шум минуо кроз липово грање... (Крепко пахне тамјан из приклона.
Зло је мени шапутало кад ми грлом скакутало: То што шуми, мрво жива, шум је руже са сечива. Зло је мени цијукало кад ми ребра чијукало: Ја сам свећа, цвете бели, што ти светли док те цели.
Проспе се књигом светлост с Јордана, па тече писмо, рачанске школе подгајен жарак, а шум тополе у жут ћилибар михољских дана тиховно своди са фрушких звона светао сазвук Сион Сиона.
храста, ембрион ти си утројених сила, што трају ритмом симфоније биља, у чијем ронду језик није фарса, већ шум је трешњев, гушћи него смола, кад Среда врисне: Топла сам - а гола! о жишко липе ц јасеновог xпацта!
“ „Причекај само земља да зевне“ Седмице лепа! Стишај, успори пупољке журне: шум ће да крене с ливада Горњих, с липе у гори. Недеља шушне: Трепнути не смем: пуни ми срце радости рефрен.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Између ова два острва, сасвим близу мене, дижући тихи и ведри шум, пролазе две рибарске барке. Људи на њима су ћутљиви и лаганих покрета.
Гледам у апсолутну тамнину воде. Остајем тако десет или петнаест минута, када чујем јасан шум весала по језеру; затим чујем и гласове, неколико мушких гласова, али не чујем речи.
Онда одлазе тако натоварени. Сви; једно по једно. Када већ мислим да нема никога, од чамца долази нови шум: неко се исправља, накашљава и одишући, од неког напора који је тек извршио, пење се право к мени: — Добро вече,
Рибе пропливавају кроз стабљике. Слушам лагани шумор овога биља и гласна довикивања птица у висинама. Чује се шум ваздуха и воде, а из даљине допире лавеж. Поред свега тога, називам опет, по навици, то ноћним ћутањем и тишином.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе — А свежи јутарњи дах прелêће долине мирне, И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом У голе гранчице дирне...
6 Тако деспот сврши. А кад треће ноћи Почиваше Рудник у крилу тишини, Глув некакав шум се разли по самоћи, Као вал огромни на сињој пучини — И потону у ноћ...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Негде је лануо пас. Као да чујем зричка; онда је умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао правилно, одмерено, као звоно. Па да, ту је било и стадо...
Негде је лануо пас. Као да чујем зричка; онда је умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао правилно, одмерено, као звоно. Па да, ту је било и стадо...
Звезде су невино жмиркале.. Готово да заспим, када ме пробуди неки шум око шатора. Неко задиже шаторско крило. — Поднаредниче, ево, нашли смо. — Шта то? Траило се пробуди.
— Хиљаду четири стотине. Зрна запараше ваздух, онда зашумеше, затим из ваздуха допре као неки шапатљиви шум, за тренутак све занеме... И свитну. — Хиљаду пет стотина.
Војници се нису варали. Зачусмо ускоро шапатљиви шум, онда језовити фијук и мало подаље експлодираше шест шрапнела један за другим. — Аух!
Јер Рајко је казао, а Рајко је баксуз, па да несрећа не буде страшнија... Сад је на нас ред... Злослутни и језиви шум... ужасни фијук, све језивији и страшнији. Ми сабисмо главе. Земља задрхта и проломи се урнебесни прасак.
Уста су му била полуотворена, а очи светлеле чудним сјајем. Дисао је тешко и из груди његових је допирао неки чудан шум. Војници му откопчаше брзо копоран и угледаше велику рану на грудима. Требало га је подићи и он јекну.
Штрчао је звоник цркве, као да вапије за помоћ. Повремено допире снажан замах пушчане ватре, а ваздух пара шум аероплана који шестари над крвавим разбојиштем.
Кроз ваздух се преносио тајанствени шум артиљеријских кара, које су на обема странама одлазиле за попуну муниције. Војници су полегали покрај топова и
Ћарлија јесењи поветарац носећи из даљине шум покрета од народа, који бежи пред навалом непријатеља. А села, њиве и ливаде букте у пламену и дим обавија напуштену
осу брза паљба без предаха, са ужасним замахом, негде поче да такара језиво митраљез, па се пуцњи слише у једноставан шум, сличан продуженом ропцу самртника. — Разорном гранатом! — виче Танасије.
— Хаубица! — По три разорном! — виче Танасије. Али кроз рику топова извежбано уво војника чује шапатљиви шум хаубичког зрна и лица се грче од самртнога страха... Људи се значајно погледају и сумњичаво врте главом.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
брод - пловно средство; место на води где се може прелазити или се превози скелом, газ, плићак, прелаз брчак - 1. шум или мали талас који настаје кад се гази по води; 2. млаз (обично млека); 3. бот.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
У ушима, каткад, у сну, ја и сад још чујем шум корака аустријских генерала, са тог погреба. Корачали су кораком лудака, љуљајући се на ритам погребног марша Шопена,
А узима ме у свој фијакер и зове ме „профо“. Под мојим хотелским прозорима тече Неретва и ја је слушам и ноћу. Шум воде, која протиче по камену, у месечини, најлепши је шум на свету.
Шум воде, која протиче по камену, у месечини, најлепши је шум на свету. После вечере, седим пред хотелом, испод старог дрвећа, а долази ми, свако вече, Алекса Шантић, да ћаскамо.
Тек Ти кад идеш, пође бол, у ходу твоме, пробуђеном камену, тајанствени шум песка што тоне, нечујан, на дно вода дрхћућих.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
“ Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
косу даску, а са ње, као вода низ гладак камен, слеће и скаче на чисто гумно, где је дочекују хитре радничке руке... Шум жита и плеве, смеј и говор радника, а ветрењача трешти и лупа: тика-така, тикатака, тика-така.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Његове огромне шкољке ушне Хватају сваки шум који шушне Између Тибестија, Аира и Каира! То нису уши, него то су Две звуколовке, два тањира, И две антене у
” То рече, а уз друм доплови шум: Из аута изиђе Ђорђе-кум! Корача важно, тобож нерадо, Вукући ноге, ко да у глиб тоне: „Јеси ли ти то, црни Авдо?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Водице, вештице! Умрех за слатку воду! Аух! И ужасан крик, шум, одупирање, везивање за кревет. И онда теткино долажење отуда, њена замореност, малаксалост.
Из чаршије се све више и више дизала граја, врева, шум, и то је све брујало и на све се стране мешало са прашином, дигнутом услед поливања и чишћења испред дућана.
тек кад Магда, која, не смејући да уђе и поздрави га, док не буде позвана, навлаш по кујни поче да премеће, он, на тај шум, уплашен, брзо се трже, остави доњу собу и пође горе, у своју гостинску собу. И само што запита: — Ко је још тамо?
Арса, пошто алата распремио у штали, из које се јасно одвајао, допирао онај топао воњ и шум од већ пробуђене стоке, уђе опет овамо, к њему, са свећом. Поче обигравајући да га, и то одозго, са рамена, свлачи.
када је била већ лакосана, сећа се доцније, чула је одозго, кроз таваницу, како сигурно из очеве собе, једнако долази шум, чак и гласови, и неко дуго | ходање. Онда, као никада дотле, материн доста јак глас, као неко одупирање, свађа, плач.
Наздрави, дедо! Здрав си ми! — Жив си ми! — Аха! А са тим халакањем, усклицима настаје све већи шум, кретање, звецкање мамуза, јатагана, крцкање нових силава, тако да се Софки не тек поче него сасвим учини све ово као
мамузама; онда звецкање на женскињама од тешких и дугачких до испод појаса низа од посребљеног старинског новца; јак шум од ломљења у окретању њихних крутих и јаких сукања.
Крв ће лећи, све ће побити, а она ће морати бити његова... Али је брзо освести и скамени шум испред њене собе. До собњега прага чуло се како се нешто ваља, кркља. И заиста он је, он!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ПАУК 229 ПОСЛЕДЊА ТЕЖЊА 231 БУДУЋИ ДИЈАЛОГ 232 ПЕСМЕ И БИСЕРНЕ ОЧИ Као дух јесени у шум лишћа свела, К’о туга у живот наших жеља тајних, У моју се душу нечујно уплела, На плими уздаха немих и бескрајних,
Поветарац мек по њима дува, У сузама траву теши свелу; Суво грање, жуто лишће нија Шум тајанствен ноћних елегија.
Звездане ноћи, вече топлог јуна Падне по пољу и врх цветних круна, А жути месец на небу се јави, У мојој души шум уморних трава И трепет лишћа у дисању ноћи Шире сан један сугестивне моћи, Један сан што се чини да је јава.
Из ока њина тмине гроба зјáпе; И смрт је с њима, да живот мој погребе. Шум руха слутњу улива ми црну; Гласови туже за прошлим животом; Прилазе, да ме у плашт свој огрну! Па тада куда?
Али не знам којем крају; Можда где душе у вечности стају. А доле далек шум света што гмиже! ...Пода мном свет је, с иронијом гледан, Са много блата и са својом злобом.
С главом на твом крилу моја душа сања Једно старо доба у то рујно вече, Са шумором док се буковога грања Слива шум кладенца што испод нас тече.
И, за чудо! Тада ништа му не смета: Ни шум мртвих сêни, ни идоли пали; Сâм се пита зашто и шта да се жали? А један се осмех рађа полагано: Осмех који ништа
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
што брже може натраг, док овај тиквицу наточи, баба далеко измакла: али онај што чује како трава расте, одмах опази шум бабинијех крила па дотрчи и каже царском зету: „Баба преварила нашег чоека, узела му пуну тестију а уклепала празну
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Од давна ли то слух издваја Шум спор — кад кап на кап пада Ко прастар часовник ван града Што време у себи раздваја.
Затим: да слушам ветар и шум капи И задње сунце испратим кроз рачву Док мој дах тихо нестаје и хлапи... Ако од стабла не садељу бачву Ил кревет
се речи све из мене: Као од бата неког кад за часак Нестану птице са гране зелене (Ал оставе у слуху шум и прасак).
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
разликује од Ђорђевог; види јој тамне табане, зна како се свлачи и облачи, види руку на свим местима на телу, чује шум чешља у коси, осећа како дише, јер Никола годинама слуша Симкин и Ђорђев живот у постељи, чује све њихове разговоре и
Без иједне Мисли клекла је уз камен. Чула је шум калуђерових опанака што су се губили иза стубова, и тупо, једва чујно капање воска по црвенкастој полутмини.
галами на телад, љутила га вика сељака по сокацима, враћали су се с њива, љутило га тандркање кола, пси, сваки глас, шум; за време вечере послао је Милунку да опомене надничаре да не лупају кашикама и хтео да заустави сва кретања и утули
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Изнад високих, крупних цветова летеле су плаве птице налик крупним плавим лептирима, али шум крила није се чуо. Наједном, једна од њих слете јој на раме и рече: — Ја сам твој врабац!
И она је ружна, и одбачена од свих. Па ипак, радује је Сунце и ветар, очарава лет лептира и шум трске. Бела жаба се замисли: ако нестане локве — изумреће трске и жабе, одлетети вилин коњици и лептири.
Препланули, у крпама, ишли су по свету, а у гласу њихове песме препознавали су рибари шум весала, копачи замах мотике, момци смех жетелица.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Али, није марио. Нека животворни конац тка ту маглу, па шта буде. Чудио се својој слави која је, све више, постајала шум ван њега. Ишао је из битке у битку, из године у годину.
Имао је, тај тренутак, чак и свој дугуљасти, истањени, провидни облик кроз који је понирао сваки шум. Онда је почела та прича, врло стара и врло нова.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Питања наша шум нејасни срета, И жудном духу одговора није; Гдје је почетак? Гдје ли чудна мета? У непровидним маглама се крије.
Као успомена на помрле дане, Бледа, и у црном, јавиће се нама. Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело - нико неће знати Откуда је пала и шта она значи.
Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе А свежи јутарњи дах прелеће долине мирне, И шум се разлеже благ кад својим студеним крилом У голе гранчице дирне... В.
тмури; Плаче без краја, болно плаче Суморни бескрај сури; И тужан, тужан ропац тајни Далеких слушам дана; Угушен јеца шум бескрајни, Тиши и тиши весма К'о стара, болна, полагана, Убогих, мутних, штурих дана Јесења кишна песма. Ст.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
На небу се дан четврти јави са највишом бојном жестокошћу; шум пролама небесне равнине злобне војске богохуленијем.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
моја расположења зависе, рецимо, од тога, на коју ствар заустављам свој поглед или какве природе или врсте звук или шум осећам око себе.
Али поред све моје пажње да не причиним ни најмањи шум, иако сам преко собе прешао као сен., командант ме, на моју несрећу, осети, па ме са отвореним крајичком једнога ока
и мислио на то: како је овај верни сведок у облацима неисказано милији и заноснији гледан голим оком, кад осетих лаки шум нечијег хода, баш на оној страни одакле сам толико ноћи очекивао да се она чаробна сен појави.
На лицу му се читао чемер у души, највећа дубина људскога бола. Он корача, а ври око њега шум улице. Утом, изненада, сасвим неочекивано, подиже главу, рашири очи.
пољима; и док зује и рујају ројеви око њега и круже јастребови над њим, па се ништа под милим Богом не чује до шум њихових крила и оно зујање, њега нешто гуши и стеже у грудима, да га удави.
Свуда сам је осећао и кад је нисам видео, свуда њен поглед, њен шум, њен дах. И све то мењало се брзо, и слике летеле једна за другом, а ја сам се повремено трзао, отварао очи и
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
проструји по његовој наоко грубој и бешћутној кори или прошара међу његовим грањем; оно слути у далекој ноћи и најмањи шум вјетра који још није наишао на њ — али је слијепо); стојим, дакле, тако у ноћи, раширио гране-руке као нека тицала,
у педале, овлашно кретати амо-тамо волан, онако „насухо”; при том је скупио усне: употпуњавао је илузију имитујући шум мотора.
крпи опране виљушке; ослањала се гојазним лактовима о наслон столице и слушала, све док је опет не би призвао у кухињу шум прекипјеле воде. А њен одлазак поново је попраћао цилик високих чашица. Мају је савладао сан.
А жице су већ нешто споредно. Звукови које оне дају представљају нуспроизвод, као шум код моторкотача, као дим код жељезнице.
Ха, то је оно, прође ми свијешћу; и под тим мислим на инјекцију. Понекад је шум тих гласова, који су се око убода скупили као мухе, мутнији и даљи, и брзо утоне у ништавило.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију...
У темену нешто игра једначито, брзо по такту... игра и удара као дамари... У ушима шум ... и тамо шушти, удара, пишти... Срце се стегло, следило: окаменило се...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Али онај што чује како трава расте одмах опази шум бабинијех крила, па дотрчи и каже царском зету: — Баба преварила нашег чоека, узела му пуну тестију а уклепала празну
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Прилази ми једна земља снова, С белим небом и црним очима; Прилази ми шум лепих ветрова: Мирис туге видик ми отима.
И ја остављам видик стар, без мена, Велику сенку што је пала на сан Бола и среће, на шум река јасан, На лишће, жеље и траг успомена.
С раном рођења која се не лечи, Даљином слутим сву празнину, где ће Идеје, мисли и пут наше среће Изгубити се у шум и у речи.
Каткад само у тишину равну Ветар стреса шум и шапат с грања; Видим неку силуету тавну, Траг прошлости, залазак сећања И све речи да с обликом стају Ту, преда ме,
Кроз свет, покрете, кроз шум преко грања. Кроз докон ветар што узалуд цвили, Ја чујем корак моћног распадања; И распадање, распадање мили Кроз
докон ветар што узалуд цвили, Ја чујем корак моћног распадања; И распадање, распадање мили Кроз свет, покрете, кроз шум преко грања.
Али суза баш никако. Каткад само душом плине Успомена и маглине Засниване моје среће, И задрхти биће цело: Из даљине шум се креће — Разлива се у опело. Ја га слушам дуго тако, Не мислећи откуд дође.
Ја видим јесен: падају минути, Све што је било, што још било није. И шум тајанствен као покрет вила Иде са земље, где још руже цепте, Где срца трну: шуште црна крила, И црна крила над животом
И дању и ноћу обавија патња Мртав дом живота, као одјек ствари. Чини се да и сад му силази пратња За шум чим се јави, за поредак стари.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
непрестано у покрету изазивају струју у проводнику која није уједначена, већ прилично хаотична, што производи импулсни шум у осетљивој телефонској слушалици.
Ћипико, Иво - Приповетке
Дува јужина. Путем из града шум их као успављује, и забављају се својим мислима, па ништа не говоре, но се журе као да хоће чим прво да изиду из
Она би волела да је негдје на селу, у пространој безбризи. Па и сада с милињем посматра око себе и ослушкује шум затресених грана и ударе вјетра што се низ голети оре, а негдје се далеко, гоњени невидљивом силом, озивају последњим
На први мах Цвијета не чује ништа но шум, и гледа у простор и прегара се. Али наједном из тога стања отрже је брзина пароброда, заселци и питоме баштине што за
Нареди га лијепо као мушко, и пође у село. Уз шум затресених борових грана пење се узбрдицом, а око ње све дише и живе простотом и прелијева се у свјетлости дана.
Она се чини невјешта и мирно чека. А море јаче у хриди удара, и из отворенога продора долази шум и разлијега се голим кршем; по пучини валови, стижући се, бијеле се, па кад ударе у хриди од рата, прштећи пјенуше се,
Али он јој не пушта руке, но држећи је за њу, пође пред њом. Око њих жаморе затресене гране, а с мора шум се разлијеже. Иду мирно напријед, никога не сретају, нити су коме на доглед.
Гледајући на немирну, усколебану пучину, неко вријеме стоје и ослушкују шум мора и хуку олује. Док вјетар хуји преко њихових глава, у заклоници је тишина; тек кад јачи удар вјетра насрне на
а невјера очиглеце пријети; наслућени хладни западњак наједном јако духне, море се најежи и јаче помодри, и силни шум затутњи из даљега у простору.
Антица упиљи: поглед у нападнути чамац, али већ ништа не разабире, само јој се у ушима ори шум олује... Чамац, силом гоњен, јури према шкољу, напире се да ухвати прву увалицу, али вјетар је жесток, гони га доњему
А он се нада њ наднио, као да разумије вјечити шум и као да је одувијеке ту, на тој хриди. И не мисли већ ни на село ни на себе.
— јави се. Жена не одговори. Парон Зорзи ослушкује. Пред њим ј е дубока, тамна, огњевита ноћ; с мора се чује шум и однекуда далеко долази тутњава. Престаде велико звоно да звони.
се сивом светлошћу, а кад лахор са брдина снегом заструји, реже по лицу, и чује се јаче, одозго с поља, оделити шум слапа над млиницама. Прекопута шкрипнуше врата и клепка брецну. —Павле! — јави се с врата Цвета.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
тоне... вечно тоне... И ритмично струји, к’о шум меких крила; Преко моје душе, сањиве и боне, Снова неког Бога расипље се свила („У мајске вечери“) Поезија Рада
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
И док је тако све уоколо „скамењено, мрачно и немо”, једино „отуда, са реке, а баш над оним понором, допире шум и то као од крила. Као треперење голуба.
исте реке, у којој се замало није удавио, и унесу га у Дафинину ложницу, сенке свуда око њих искрсавају, уз непрестани шум воде под прозором: „Пламен жишка са пећи, осветљавао је велику избу, као са брега. Сенке ствари биле су зато огромне.
У потпуној тишини и полумраку, госпожа Дафина била се приближила уз решетку прозора, под којим је непрекидно пролазио шум воде, што је отицала”.
У кући све легло. Заспало. Ништа се није више чуло, сем ветра и ла вежа паса. И непрекидан шум воде што је отицала. - Подиже руку и велика се црна сенка начини на зиду“.
Није чула ни шум реке што је отицала, под том кућом [... ]. 384 И још један краћи навод: „Није ни приметила да напољу залази Сунце, ни
залази Сунце, ни врућину око куће, ни прашину, није више знала ни где су напољу брда, врбаци, острва и није више чула шум воде [... ]”.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Пределе раздвоји Одјек те речи. Часови су стали И нали укроћени над понором. Да ли Стварност се привиђа ил шум прогоњен доји Одбегла свест мутним излазом у н и г д е?
Ако не сазнах љубав и успавах свој ум, Па ми је празан дан који још дошао није, Ко грану која се издужује у узалудан шум Нека ме недостојног ветар обавије.
Бар шум Насликане гране да помери нарав Биља! Како да те сачувам од туђих Мисли у мени, док бивам све луђи, За вредну горчину,
Краков, Станислав - КРИЛА
XИИИ ПОЛОМЉЕНА КРИЛА Падали су аероплани на Фландријским равницама, невидљиви у магли, док се у ваздуху лепршао шум њиних поломљених крила као бекства јата преплашених тица, и док су доле каналима уморно текле црвене раскаљане воде.
Петровић, Растко - АФРИКА
Стихове које ми цитира Вуије, и који представљају шум ветра у зору, уочи битке, имају невероватну игру алитерације.
Кроз потопото, подводну прашуму, чује се шум кретања великих барских животиња. Не чује се глас који би полазио из њих, нити се виде њини облици, али се чује кидање
Велика јутарња светлост, још модра, поче расветљавати свет. Чуо сам лаки шум око зидова, али не обраћах на њега пажњу.
Зеленило и шумарак су почињали одмах иза колибе; испред ње чуо се шум воде. И уморан и успаван био сам задовољан да сам ту. Говорио сам себи у сну: „Лепо је да си ту!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Извежбали су се, оца им њиног! — додаје Мишић. — Чују они још издалека шум гранате кроз ваздух и склањају се. — А где ћемо ми, несрећни пешаци? — продужи Светислав.
— Нас артиљерија туче на отвореном простору, где од пуцњева пушака, узвика, јаука и не можеш да јој чујеш шум. Наравно. Утом излете пред нас један ордонанс, који нам објасни где је заклон команданта батаљона. Није било далеко.
И строј као по команди полете. Нешто је пиштало око мојих ушију, и ја се најзад саплетох. Пао сам у неку рупу. Чујем шум, клопарање, звецкање, жагор, нешто се сломата лево и десно... „Полако бре, куд сте запели? — зачух нечији глас.
Гранате прелећу баш изнад наших глава, и чим чујемо шум зрна кроз ваздух, ми забијемо главу међу камење. Прасак пушака у нашој позадини све се јасније чује.
на разним језицима, измешани са пискавим звуцима трубе и потмулим ударцима добоша, сливали су се у општи, раздрагани шум, од чега су лице и очи сијали. На челу другог батаљона јахао је официр, чијег су коња искитили цвећем.
Командир прелете очима преко свију. — Јесу ли сви ту? — Сви су! Командир је размишљао кратко време. Чуо се само шум са таванице од миша, који је гризао греду. Из даљине је допирао потмули пуцањ топова. — Другови! — проговори командир.
Чини ми се да ме је разумео, јер рече: „Добро, добро“. — Секу жице... чујете ли? — пита један. Заиста одјекује неки шум. Онда престане. Затим наново. — А где су она петорица? — Они су већ зашли под бугарске жице, па их не видим.
Свуда около нас била је плавкаста, бескрајна морска пучина. Таласи су поигравали на површини као да нас маме, а шум воде око лађе подсећао ме на неко пакосно церекање.
Нигде се унаоколо не види светла искра. Уколико се приближавамо равници, све се разговетније чује шум тешких камиона, који довлаче муницију... А повремено севне муња и из даљине допре потмула грмљавина. Оморина је.
Ветар навали, шлем се помери, а онај шум као да подсети на крик... Друже, опрости! Ми нисмо криви... Ветар се разбијао о оштре ивице камења, па нам се
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Сећа се данас страсне чежње, где је Сахрањен спомен на лет белог јата, Што оде у ноћ без збогом и крадом, Још шум му чујем кроз маглине плаве, Но ноћас пахне неким гробним хладом.
ВИ Бол ме и туга научише вери У празном храму, уз шум кипариса Чуо сам одјек сахрањених миса И чуо Бога који љубав прашта.
И гордост која божанством се мери Засу ме дахом старих, древних списа, И, уз шум јела, кестена и тиса, Чух јецај срца што саблаз испашта.
Као два зрна сребра, докле чиле Сунчани зраци још топли и рујни, Та два се звука расуше по храму Замрвши као шум најтање свиле И иконостас зави се у таму. Две скамењене сузе то су биле.
Али од свега што се оцртава У огледалу неслеђене воде Ја видим само твоје топле очи. XИИ Чуј како је ноћас шум цветова речит, Збори нам о Новом с пуно сласти мамне, Препун неситости, препун чежње пламне.
На њима одсвирах пољубаца скалу. Шум беше час звонак, час болно разливен, Час хладан и као од олова сливен, Час једар кô песма што поздравља свате.
О, буди црква и Бог мог спасења. XXИИ По олују ти ноћас поздрав шаљем. Слушај како ми шум раскошно свира И сањив сутон са облака спира И пахуљице нагле расејава...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ПЕСМА КОЧИЈАША Не, глухота беше, Ни бубица по травци, Ни камичак у понор, Шум шума, ни присен сени, Бежимо, друже! ПЕСМА КОПАЧА Што то гора заромори, туго?
Ћипико, Иво - Пауци
оловастим небом, крцатим снијега, а обасјано блиједом сњежаном свјетлошћу, — али није могао да угуши вјечити шум ријеке, ни жамор слапа над млиновима, што се одоздо одјелито чује и једнолико у ушима бруји. Раде чека.
А доле морска пучина трепери у зимњем сунцу и постепено, с умирањем дана, злати је... затим посури, а кад ноћ пане, шум мора освоји ћутљиву околину. ...
На ивици ливаде стајаше дуго, као да га је шум слапа успавао и ослушкујући и гледајући у воду, главна мисао потајала се, и мимо њу сијасет других мисли из дјетиње
Избије на жељезничку штацију. Наново се нађе међу силом свијета. Жамор, шум сада га као успављује... У ушима му бруји и од њега се удаљује путем прама оној страни откуда је дошао жељезницом.
Сунце бијаше подоста отскочило, а с пучине ћарлијаше вјетрић. И ну... ду'ну јаче, и онда донесе одоздо љупки, лагодни шум боровика, а сунце полако заклањаше се за сив облак што се сам вуцарио у ведрини простора.
Иво се прислони уз маслиново стабло и ослушкује ритмички шум васелене... Слатко милиње, што силимице влажи очи, повлачи се по његовој души.
Плачкају бијели, испрани камен, иза кога је још тек уска пруга хлада, гдје се ослушкује благи шум у сјајној и топлој природи... И он се обуче и крену лагано кући узбрдицом. * Концем аугуста бијаше затегла суша.
Наједном, часом, ду'ну хладан вјетар и потресе гранама, по ваздуху залепрша сухо лишће, а у исти трен зачу се суморан шум што брујаше између китњастих стабала.
И онда завлада мртви тајац. Младићу се чисто ражалило што се је вјетар утолио и престао шум који га је блажио к'о најутјешљивија далека музика, у којој се његова душа губила у неизмјерности пустора...
Уто сијевну вијугасто и затутњи дубоко. Из даљега захујила мукло чудна ломњава и јак шум. Шум је прилазио нагло и све ближе, док не осу густ град. Чељад замрије, старац престаде да моли.
Уто сијевну вијугасто и затутњи дубоко. Из даљега захујила мукло чудна ломњава и јак шум. Шум је прилазио нагло и све ближе, док не осу густ град. Чељад замрије, старац престаде да моли.
И опет обоје се замислило, као да ослушкују лагани шум будећег се мора и шуштање залелујаних борових грана. А Иво сврну оком на њу и из њенога предљивога погледа увиди да би
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
сатрулог лишћа, промукло гугутање дивљих голубова, распамећено, лудо гргољење вуге, лепет крила чешљугара и сеница, шум мрава по сувом шушкору, дуго тајновито далеко појање кукавице, да лежим са главом на дебелој жили онога дрвета и да
Оно што се у одаји даље дешавало, нисам видео. Нисам чуо никакав шум. Ипак знам да се бацила на кревет, зарила лице у јастук и бризнула у плач.
Штета је што сам одлучио да ћутим и што сам већ издао наређења да се никакав шум са наше стране не чује, иначе бих позвао Ђурђевића, ону лудовину са гласином као из каце, и рекао му шта ће да им
Била је дакле мркла ноћ, али срећом наши стражари су били будни. Неко од њих је чуо шум корака по кршу и отискивање каменица.
Бадава. Лине мноме нека сласт, загргољи кладенац, шум њезиних покрета ме одведе ка оним далеким заборављеним вечерима кад сам, осећајући на себи тескобу мантије, лутао
Одмарам очи у хладовини и слушам жуборење воде, шум лишћа, успаљени шкргут зрикаваца на голој ледини између јовове шуме и топољака.
Излежавају се моји расни момци на сувој трави, влажним очима колају по звезданом небу, ослушкују шум у својим дамарима, зрикавце и сенице, блејање оваца и комешање крава недалеко одатле у Тору.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе А свежи, јутарњи дах прелеће долине мирне, И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом У голе гранчице дирне... 1884.
“ Злато ме слуша и дисање скрива, Па склапа очи, кô да прошлост снива. А шум се зачу. Препелица мила Нагло се прèну и отресе крила. Па изви главу и слушати стаде, Ал' опет брзо у санак се даде.
чаробној ноћи, Смерно двори бога и беседи с њим; Где молитва шуми по чудној самоћи, И к небу се диже од измирне дим, И шум тихо струји од Мртвога мора, И тишина веје са прастарих гора. 1887. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј.
Са галија царских, што на мору леже, Кроз вечерњи сутон пуцањ се разлеже И док све у миру и санку почива Изненадни шум се диже и разлива. 2.
3. Ах, шта сам пута у јулијске ноћи Блудио самац крај пустих обала, И слушô песме по тавној самоћи, И шум и жубор разиграних вала...
“ Тако деспот сврши. А кад треће ноћи Почиваше Рудник у крилу тишине, Глув некакав шум се разли по самоћи, Као вал огромни на сињој пучини И потону у ноћ...
С босанских планина Студени ветар звижди и ћарлија; У мутној магли колеба се Дрина, А мрак је тихо, лагано увија. Но шум се хори из дубина њени', Она се гиба, таласа и пени. 11. Од ове ноћи протекло је доста. Отишла зима.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Два везана вучјака, и једно пуштено чобанско псето. Ноћу, стражар кућни обилази зграде и дува у рог ако му се неки шум учини сумњив.
Ветар је пиштао непријатно. Код Лазарићевих, сви су некако имали потребу да се забуне, да не чују шум ветра и цурење воде. Гос-Тоши није било добро, прилегао је и увукао главу у ћошак дивана.
Само би се болно стресао на неки неправилан и груб шум. Још један ланчић везе за покојног оца, и последњи траг дивне једне музикалности: фино уво, вредован слух, божански
Једнога дана, поправљајући на глобусу излизана слова, он се потужи учитељу да му једно уво једнако чује шум, и да га помало боли глава, „час ту, час ту”. Учитељ одмах сутрадан с њим код доктора-Милутина.
ослабеше, инструменти се разделише, и само се чуло како дебело гргоће вода из препуних олука, и тамо, с пијаце, цуркав шум од правилног уливања течности кроз решетке у канале, па у Дунав. Разгалило се одједаред. Ах, ах! уживање!
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
да виде оћеју ли се удати, и чисто је уском неком путањом јашећи задремао, кад наједанпут особити неки с леве стране шум њега пробуди и вниманије његово на себе обрати.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Кретосмо лагано као при погребу. Крцкали су топови. Моји нерви затегнуше, као да бих хтео својим прегнућем да стишам шум, који се разносио кроз ноћ. А још увек смо ишли баш њима у сусрет.
Био сам готов да безумно полетим кроз ноћ. Одмицали смо споро, да се не би још издалека чуо шум. Од непријатељског ескадрона нисмо даље него три стотине метара. Чини ми се, видим тамо и неку ватру.
Испод топовских шина сену варница. — Ходо-ом... Ходо-ом! — чује се однекуда глас. Онај заглушни шум ишчезну. Звезде су мирно светлуцале... — Ордонанси, с пушкама на зачеле! — командује поручник Коста.
Возови су ишли на великом одстојању један од другога, полако, ногу пред ногу, да би се избегао шум. Нашим пешацима је скренута пажња да не пуцају, како не би изазвали ватру. Али Бугари су ипак пуцали. Тактук...
Свуда наоколо разлеже се лупа, прасак, цепање, брујање људских гласова, па се све то слива у узаврели шум слично хуци набујале планинске реке, која безумним налетом све руши и сатире пред собом.
Осећа се однекуда и дах лимуновог цвета... Са мора допире лаки шум таласа. У даљини цвиле шакали. Агаве вечито укочене и троме. И међу њима стражар из неког шумадијског села.
Око девет часова почеше извлачити сидра и наскоро се зачу шум воде. Изгледа нам да се и оне друге лађе крећу. Тамна силуета обале истопи се у мрачној ноћи.
Хука аутомобилских мотора и јека сирена сливали се у једноставан устрептали шум и замах великог ратног пристаништа.
— заврте главом капетан Веља. ОСВЕТА У први сумрак почели су војници да се припремају. У ваздуху се осећао шум покрета од хиљаде људи, разне стоке, од кретања топова и кола. Пешачки пукови у колони по четири промицали су.
заморени од нестрпљивости што не можемо кренути напред, имали смо утисак као да нас звучни талас, којим се преноси шум пуцња, удара у главу. Новине су сутрадан заћутале. Вест се обистинила. Разни гласови струјали.
Ноћ је била свежа, те скидох шлем да мало одахнем. На фронту је владала тишина. Чуо се само тајанствени шум од кретања удаљених муниционих колона и артиљеријских кара.
Чуо се само тајанствени шум од кретања удаљених муниционих колона и артиљеријских кара. Много ноћи слушао сам тај шум, који изазива дрхтај срца и тешку слутњу. Известио сам команданта.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
застор не дижем с окна: толико већ је дана; Пригушено ми само допре последња улична хука, Али откада, гле, ни један шум не пође из овог стана, До шум којим точим из суда у суд воду, Сви пролазници ко да слуте вољну грозу у броду...
већ је дана; Пригушено ми само допре последња улична хука, Али откада, гле, ни један шум не пође из овог стана, До шум којим точим из суда у суд воду, Сви пролазници ко да слуте вољну грозу у броду...
ли крик Имена тог, за мене једина реч, Једино име коме одазива ми се дух, У свим правцима тада закорача мој лик А шум корака тих не схвати даље слух.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Одвратним јој се учини чак и слатки шум мора. Шта су таласи према ветру? Шта шум мора према песми трава и птица? Као нож пролазила је чежња срцем Седефне
Одвратним јој се учини чак и слатки шум мора. Шта су таласи према ветру? Шта шум мора према песми трава и птица? Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже. Оштар и дуготрајан је био бол.
Рибар однесе зрно бисера, а један дечак узе бачену шкољку, очисти је од песка и принесе уху. Је ли то што је чуо био шум таласа? Прича о животу под морем? Дечак нежно поглади Седефну ружу, сакри је под кошуљу и потрча кући.
Читаву ноћ лутала је небом бисерна кугла Месеца. Дечаку се чинило да у шуму шкољке слуша шум мора. Седефна ружа је веровала да то небом лута отета њена тајна. Више, све више пењао се Месец.
Чак се и ветар ућутао. Кад, одједном, као да однекуд дође шум воде. Пође Ведран за шумом и виде — под кореном липе кључа извор! Дивота!
Уместо да тегли храну, Белко је пратио лет лептира, лелујање травки на ветру, шум потока. Дуго у ноћи остајао је будан следећи ход месеца и снено шапутање звезда.
Испружи дечак руку, дотаче Сребренкин реп и шапну: — Хвала ти, Сребренка, хвала! Је ли то био крик галеба у небу? Шум таласа? Или је риба, заиста, нешто рекла? Касније то нико није знао.
Шта је, ту је: узмака нема! Зачуди Варалицу тишина у којој се ни лепет птичјих крила, ни шум ветра није чуо. Бљештало је златно лишће на сунцу, стабло се сребром искрило, али вештицама није било ни трага, нити
Бљештало је златно лишће на сунцу, стабло се сребром искрило, али вештицама није било ни трага, нити се чуо шум извора. »Можда је Смрт преварила жену!
У слуху му је брујао шум таласа и крчкање котлића. Да му га не би узели, старац сакри котлић под јастук, али га лепотица болничарка и ту нађе.
То је још више уплаши. Образи звезда блистави су, али хладни. Зашто су у њене миљенице зажарени. Какав је то шум? Звездана Мајка принесе ухо грудима своје најмлађе кћери и чу како оданде допире ужурбано куцање какво се на небеским
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1908. НА ПО ПУТА Остале су за мном баште јоргована, Сјај пролећа мога, шум, пјесме и врела... Студена ме јесен на по пута срела И по мени пада сухо лишће с грана.
1921. РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ НА УБОГОМ ПОЉУ... На убогом пољу мога завичаја Не чује се пјесма весеља и жетве, Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја.
На убогом пољу свога завичаја Он не пјева пјесму весеља и жетве... Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја. 1905.
1907. ОЖИВИ МЕНЕ, НОЋИ... Поздрављам тебе И твоју самоћу, Твој шум и златни повратак звијезда! Кô тице кад их гоне из гнијездâ, Ја бјежим теби, јер покоја хоћу.
уз пратњу лептира сњежни' И тихи шум са грана, Ти, драга, ишла си мени Кô срећа помрлих дана... Вјетар је мрсио лако По твоме њедру влас, А за тобом
Ноћу, кад мјесец топи се по грању, Она ми дође на доксат кô неки Шум тајни. Мирно, у чудном трептању, Уза ме сједне, и њен вео меки Шушти уз моје бокоре доксатне, Кô сребрн шушањ
1911. ТРУБАДУР Моје је небо, моје зоре плаве, Мој пурпур ружа и глас из гнијезда, Мој шум ријеке кад се часи јаве С повратком тихим вечерњих звијезда...
Он ми у те веру ствара, Реч је празни шум и пара. О куни се, само куни, Све верујем што ћеш рећи! Ја на твоја недра падам И верујем у свој срећи:
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Кренуше најприје насумце, између два најдебља стуба, а кад одмакоше десетак метара, с лијеве стране зачу се појачан шум воде. Јованче застаде. — Идемо тамо, шта велиш, мајсторе? — Можемо — тихо се сагласи Мачак.