Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Што је на земљи никад се потпуно не одмара; Мирујући, поток се на истом месту точи. Шуморе гране: ветар се с дрвећем договара На коју ће страну света сутра да крочи.
За оградом, у зрелој тузи, Шуморе жути кукурузи. Ти кукурузи у предграђу С ветром се, у поноћ, насамо нађу, Јави се, у септембру, њива цела Хуком
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Гледај како месец над пољима сија И облачке ретке растура и ведри, И трава мирише и растиње клија, И шуморе тужно кукурузи једри!
Госпо, не знам чије, На северу мртвом, где се мрзне море, Где ниједна тица пропевала није, Где прастаре шуме никад не шуморе, И где снежне јеле што столећа броје Као беле дувне непомично стоје...
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Месечина. Кроз алеје сане Туга веје, и шуморе гране. Ишао сам. Ал’ свемиром целим Блед се немар, тиха туга шири; Свет са болом живота се мири; Руже ћуте,
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Гледај како месец над пољима сија, И облаке ретке растура и ведри, И трава мирише, и растиње клија, И шуморе тужно кукурузи једри!
Краков, Станислав - КРИЛА
Само је у вировима мирна као зенице. Крај обала се вуку гладне врбе, и шуморе приче риболова. — Пст... Војници се уставили. Угледали су на обали голог Грка, који се неодлучно окретао.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
А доле Дунаво бруји и густи шуморе лузи, И смех, и песма грми, и живот трепери млад... О појте суморну песму, о појте песму О тузи, С уздахом ја је
Под топлим небом азијатских страна, Можда на морској високој обали, Где тихо шушти кипариса грана И кликће галеб и шуморе вали Гроб њезин стоји...
Станковић, Борисав - ТАШАНА
И она у њену цркву, ја у моју џамију. Ох, а иста река тече, у коју се купасмо и брчкасмо, исто трепере и шуморе тополе под којима смо се одмарали. Ох, де, беже: »Весело, Стојно, Весело«.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Људи са стрепњом помишљају на ту неман, која нас може лако пресрести... Сунце залази, а таласи шуморе, као да нас маме. Пришли смо уз обалу. Нагађамо на коју ли ће лађу нас однети, пошто су пешаке разносили на две лађе.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
се, слази У лисну гору — у завичај мио; Рађа се мјесец и по дугој стази Падају сјенке, и сан трепти ти'о. Шуморе брезе, дршће лист до листа, Мрмори поток испод врба стари'; Одблеском меким дијаманта чиста Модру му трску златан