Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Кушмељ — зато што бијаше веома рутав, Чагаљ — стога што је био сух као кука, а Шунда — због тога што је говорио кроз нос.
По томе можете судити како су животарили Чагаљ и Шунда, а како и сви остали Јерковићи. Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози! А кад би љетина издала?
Чагаљ, Шунда, Кљако, Рдало, Ркалина, Рора и сви остали изданци светога коријена не завиђаху Кушмељу толико ни једено јело, ни путова
— запита га мати. Бакоња одмахну главом. Домало отворише се врата и уђе гомила Јерковића. Први уђоше Чагљина и Шунда. За њима Кљако и Рдало са двојицом својих момака. Па онда пет Кркотића: Ркалина и Рора са своја три сина.
Пошто предуши, хукну и додаде суд брату Шунди. — Ун здрављен вран! Донбро донша! — напи Шунда, пак одапе ништа слабије од старијега брата и додаде суд рођаку Ркалини Зубацу.
Такав се чињаше много дебљи и као њеко друго чељаде. Чагаљ, Шунда и Ркалина шаптаху њешто живо мећу собом. Чагаљ упро кажипутом у своје чело па куца у њ.
— А шта кајели, шта кајели, губо пијана? — прекиде га Кушмељ и спопаде ватраљ. Али стаде међу њих Шунда и зашунда дигнувши руку високо: — Ајан! Овдин нен понмаже страншити! И мин монжемо слонмити коме ребра! И јонш канко!
— Таа-ко!... — Анко јонпет нансрне, дан ган звинзнем по ћинвенринци, Крнкотићу, динте! — вели Шунда. — Ах, Исусе! Исусе! — уздахну дујо и стропошта се на столицу, пак диже обрве, ваљајући очима с једнога на другог.
— Немој тако, немој кâ оно мало при, него кажи укратко и бистро шта имаш! — рече фра-Брне. Шунда одгурну брата, па ставши на његово мјесто: — Ункрантко јен ово: мин ненћемо дан вондиш Банкоњу ун мананстир!
— Ја нисам знâ то! — Јеси, јеси! Јесенас смо ти казали све потанко. Казâ ти је и Чагаљ, и Шунда, и Кљако, и Рора, и ја, а кашће ти и све село, јер је све село на чуду е њим!
— Нен бонјимо сен мин ти’ принковођана, тин онружани денлија! — вели Шунда. Брне поче грлити Стипана и одмакну га у ћошак, пак се обрну к Јерковићима: — За име божје, шта оћете од мене?
А стричеве ти зову Чагљина и Шунда. Реци да није тако. И сви се слатко смијаху. — А шта си радија код куће? — Пасâ је козе!