Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Он мора доћи, мислила сам. Поноћ је... Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. Он је! И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу... Сва као у грозници, а лице ми гори...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Хајдуци полегаше један до другога. Зеко се спусти поред Станка и пребаци руку преко њега. Наста тајац. Чуло се како шушти лишће на дрвећу и песма цврчкова; мало после чуло се како понеко лако хрче... Станко се загледао у небо.
Мало-помало па оста пред очима њиховим само бела водена пруга... Небо се осуло звездама, ветрић пирка и шушти по зеленом лишћу, а тамо далеко, далеко чује се лавеж паса... Хајдуци уснуше, само Станко не.
Само добро гађајте!... А сад мир!... Заћуташе. Тајац је био као у гробу. Чуло се како шушти сув листак на дрвећу... И затутњи, затутњи страшно... — То су коњаници! — рече Чупић. И није се преварио.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Љубичасте горе, гранитне, до свода, Зрцале се у дну; мирно и без пене, Површина шушти и целива стене; Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Однекуд пуше ветар, и то тих, топал, миришљав ветар, и шушти липа, и онда један јак вијор. И око мене је сад гора, пуста, мрачна гора, и преда мном је стаза, и опет кука кукавица.
Дакле то ли је! Наравно! А гле како се она хартија савила у фишек и из ње се просипа знато! Блешти се, шушти и заноси његов сјај, а њих се двоје све више грле и љубе! Али, о чуда!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Једнога дана ради она тако у башти, кад чује гле се нешто у комшијској башти провлачи, па шушти лишће. Сва претрну; срце јој јаче закуца, а образе прође мала румêн. — Он је зацело!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Била је јесен, и то јесен на измаку. Онда, кад се не зна ни дан, ни ноћ, а увек, са свију страна само шушти и разлева се једноставна, силна киша. И то она јесенска, мутна, крупна киша.
Црњански, Милош - Сеобе 2
на људски глас, ти јауци нису више били јасне речи, него као неки шумови у шуми, и лишћу, које жути, и опада, па шушти под ногама. Остао је, затим, само један страшно убрзани дах, а после, само муцање помодрелих усана, без речи.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Значи да се налазим поред саме ријеке и да је ноћ. Јао, да ме неко не украде заједно с џаком! Пст, шушти трава, неко долази! Ево га, зауставља се поред самог џака. — Здраво, рођаче! — чује се један дебели глас.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Острво Самоа је као фатаморгана лебдело пред нама. Чули смо како Тихи океан спира његову коралну обалу и шушти гранама дивљих палми а онда један крик, лепет крила неких шарених птица, провлачење мајмуна кроз лијане и наше
Мада то ништа не би могло да измени. Питајте Станику: би ли? Она је стајала и гледала као да горе шушти упаљен фитиљ бомбе. А отац је настављао да говори о писмима и будућности.
Милићевић, Вук - Беспуће
лактом о прозор, он удише свјеж ваздух, док вјетрић долази од ријеке, удара по лицу и, на махове, повија гране и шушти лишћем.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
побоље, поломљено, Што остало, разбијено, Узастопце злотвор гони, Ал' ко знаде, можда они — Слушај само, што то шушти? Тић је само, тић у гушти, Сред гњезда се збуни свога, Са поода ненаднога. Но да л' зрно то запишта?
Али шта је то у гушти, Шта овамо тако шушти, Боже мили, Боже драги! Ево, ево, ево драги!! МОЈА МОЛИТВА Звезде сјајне, небо ведро, Плодно јоште земље недро,
Ука, бука, страшно гора шушти, Страшно киша из облака пљушти, Гром пролама небо и облаке, С неба сукћу оне муње лаке, Вијар чупа раста из
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Ваљало би ту намакнути пред очи какво млако јесење вече у коме шушти презрео кукуруз, налијеже на рамена језеро згуснутих звијезда, а душу извлачи ојкава пјесма невидљивих дјевојака.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Цела је земља влажна и мрка. Покаткад пролети јато гавранова, али не гракће, већ само шушти и брзо се изгуби у мрку даљину и маглу. А магла се полако и развлачећи диже... Јесен. Да, да! Али тада не беше јесени.
главу у јорган, удишете мирис скоро опрана чаршава, слушате како попац у огњишту из кујне цврчи, из баште како шушти лишће, како скачу по дрвећу и џбуновима још не заспале птице, до вас, у бунару, како капље вода са овлажених каменова,
укочен у новим хаљинама и стегнут новом јаком кошуље идем, слушајући задовољно како ми лупарају нове ципеле и како шушти и крши се нова басма на минтану. Чаршија закрчена. Из свих улица излазе и стичу се у њу. Нарочито старци.
Улази она: глава јој погнута, око меко и мило, покрети топли, а на њој шушти „китајка“ — антерија и свилени минтан. — На здравље и слатка вам вечера!
У том напољу већ је био јак мрак, дрвеће почело да шушти као маса, а она, како је била пала на сандук, тако и остала, док нису свећу унели и једва је пробудили, тргли од
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ИИИ У сваком џану дах је грешног Петка, грехоте живе с црним атрибутом, из које шушти с трновога цветка, кроз Ружу крста, трòчасовни сутон, а дрхтај тела, лиску од живота, у Свето стабло уздиже голгота.
— светли јелен млад, а с вилин-коња слази Дојчин-бан. О, румен ветар, рашчупан и луд, над свадбом шушти, крши му се пас а с наших крошњи засветлуца блуд кад ритам свину добош, полубас у трубни ехо. - Шта је видик?
Док шуме беру громове колаче, а небо шушти с тепсијом у Сави, разуме род ми шумови шта значе, шта сјај са Дрине кад се с Цера плави, а шта тишина кад јој слог
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Под кладом рупа, тамна и глува простирка у њој од лишћа сува. Ту Јежић уђе, плива у срећи, шушти и пипа гдје ли ће лећи. Намести кревет, од педља дужи, зевну, па леже и ноге пружи.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
знам !«... И он се стаде прибирати. Одједном скочи и изиђе у двориште. Стаде ходати тамо-амо, а под ногама му шушти опало, жуто лишће; а над њим се ношаху густо загасити и беличасти облаци, пливајући тихо преко небеснога свода.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
у све, и покривао ове, није био тврд, као онај што пригуши кућице у селима крај Висле, ни плав ни лак ни свилан, што шушти као рубље прострто, по зидовима, као онај што га Алпи разастиру малим, каменитим градићима на ушћу Пијаве, па од Снега
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Сунце греје, ветрић пирка, па заљуљује суве шашљике и перје; љуља се тихо сва та гора и шушти чудним, веселим шумом; кр!... кр!... пуца корење, под једром девојачком или снажном момачком руком; ха... ха... ха!...
одскочило, па прижиже, коњи изведени из вршаја, а свако чељаде, које је кадро, дохватило виле, те претура сламу. Шушти изгажена слама, кроз коју пропадају тешка, једра зрна, па, чегрљајући кроз парошке, падају на гумно.
Наступа чудна ноћна тишина, кроз коју се од једаред зачује јасно и снажно тиктакање ветрењаче... Шушти плева и слама, подузета силним ветром од кола, полети у вис, савије се у колут, па се отпушти и пада, као прах, чак на
Лупа и шушти једра пшеница о гвоздено сито, пада на косу даску, а са ње, као вода низ гладак камен, слеће и скаче на чисто гумно,
Не види се лице ниједног радника, но чује се много.... Пуцају тепељке, шушти сува комишина, прелећу преко главе једри, учврсли кукурузи и падају на гомилу као град; цепа се и пуца комишина на
Пред њима зинула провалија, обрасла гором и шибљем, па хуји и шушти, а на дну ње вијуга се, као змија, међ' суморним стењем и жубори планинска речица, те казује путницима, да ова чељуст
Тамо, од Прекића кућа, чује се грмљава од пушака, а Вилин до мршти се на ту грмљавину, па јечи, шушти, стење и хуји...
— Кажу, има их дваестак. Почесмо да силазимо у једну дубоку јаругу, обраслу самом буковином. Поче да шушти сухо лишће под ногама, но ми удвостручисмо опрезност, те сиђосмо тихо и лагано. Али сад беше мука пењати се уза страну.
по глатку камену, по неке ципеле шкрипе, а по неки се ђонови јако вуку преко камена, па се чује само чепање прстију, шушти И бруји она множина сама собом, а ми се овамо у олтару устумарали, па се само ћушкамо раменима и грабимо место пред
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Подигнућу главу своју поносито, И као мујезин с танког минарета, док пода мном шушти непрегледно жито, И на месечини плави кукољ цвета, Узвикнућу громко кроз пределе неме, Да обузме сваког неверника
давно гуши, Осећам под сјајем ове прве ноћи Како се у мојој обновљеној души, Уз веселу песму раздраганих гнезда Док шушти топола и мирише липа И радосно небо месечину сипа, Тајанствено рађа ново јато звезда...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
По башти лишће шушти; из траве и алеја цвећа диже се онај влажан и јак мирис. А знала је како ће се то све више одвајати, снажити и отуда
Момци, буновни, неиспавани, умивају се на бунару и пљускају. Доле из штале само се чује како шушти чупана у нарамцима слама и сено и како ношена ситно пада и веје путем. У кујни, све као свршено, и мирно, тихо.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Осећам да је ово гробље пусто Спомена мојих, да верно над њима Још само старих бреза лишће густо Шушти и тужна саучешћа има.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Над њим, по асури, шушти зрнасти снег, шкрипе и крцају кола трзана издуженим воловским вратовима, сударају се рогови у помрчини.
Постиђен пред Чађевићем, Аћим гласно проклиње сина и жури. Ваљају се магле, тешке, густе. На дрвећу шушти иње. Чађевић застајкује, заноси се и саплиће, удара коленима о обале целца.
Даве га. Било му је свеједно што га даве. У мраку га ништа није болело... Под њим и око њега је шуштало. Жив. То што шушти пропипа руком: сено. Сено, шапну и осети плеву у устима. Ко је пуцао? На кога? Ноћ је.
— Никола устаде и поново га затрпа сеном. Ђорђе гледа у мрак, а сено шушти од његове дрхтавице. Страх га гура све дубље у сено; а онда, уплашен да га не чују војници што се свађају са Симком,
Ваздух је ојесенио. По зглобовима осећа, и у крви, јер дланове од поноћи држи укљештене између колена. Шушти лишће. У ове дане ветар у лишћу ноћива и њим мирише.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
За тренутак му се учини да све око њега шумори, шушти, певуши, поздрављајући га. Једино је стена ћутала. »Можда ме није чула?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Љубичасте горе, гранитне, до свода, Зрцале су у дну. Мирна, и без пене, Површина шушти и целива стене; Свод се светли, топал, стаклен, изнад вода.
Под једним храстом лег'о сам на траву, И слушам како шушти, пуцка, струји. Пучину гледам неба бистру, плаву, Док ранâ пчела негде близу зуји.
И у час овај пролетњи и млади, Док свуда пуцка, шушти, струји врење, Ја осећам како у мени ради Живота светског вечно подмлађење.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Спремим се да бежим. Па отварам прозор и зверам по улици. Град замро. Месец нестао. Лишће шушти, и негде далеко према црној шуми дрхти једина светиљка. Све је замрло, све.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком... Наједаред косачи се пренуше. Неко иза њих повика: — Стој!
Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију...
Ври у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати. Само пролећу као искре, понесене бесним ветром....
У темену нешто игра једначито, брзо по такту... игра и удара као дамари... У ушима шум ... и тамо шушти, удара, пишти... Срце се стегло, следило: окаменило се...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ПОД ПРОЗОРОМ И синоћ сам био поред твога стана. К'о болник кад дише, киша једва тече, Лишће шушти, плаче, с мокрих, црних грана; Суморно и мутно спустило се вече.
Нит осетих јада, Ил' песме јесени, Ил' бола у мени. Дан јулски и врео уморан одлази. И док шушти лишће све више и више Таме, мрака, мира по парку долази. То ноћ у спокојству тишином мирише. А бол шири крила...
Поворка доба изумрлих сада За њом се креће: нит ропће, нит цвили, Увело лишће шушти, тихо пада — Живот нестаје, ал' траг за њим мили. “Тако ми ноћи и природе ове!”...
Ћипико, Иво - Приповетке
Наједном ветар плахо ду'ну и подиже хартију и друго смеће. Оно шушти и котрља се док се негде у заклоницу не увуче и смири.
задоцнио славуј жељкује, око њих у трави цврче попци, један од осталих одваја се оштрим криком, слап над млиницом јаче шушти, јабланови у врсима жаморе и њихове тамне сене дрхте. Павле се приближи: —Цвијето, сјећаш ли се нашега гоњења?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
По башти лишће шушти; из траве и алеја цвећа диже се онај влажан и јак мирис”. 116 По томе видимо како ју је писац замислио као лик са
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Лахор канда веје душу сузе чисте — Осећате л’ данас што још никад нисте? У горици лишће кô да друкче шушти — Разумете л’, Срби, језик тај немушти?
Причух друго нешто Кроз таласке сновâ, Причух како грање шушти Наврх Стражилова. Да ли?... можда... јесте... На вилински крили Амо хрли... ту је Наш покојник мили.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Но моја, боже ми опрости, матерентина, залудила се за оном бабускером, пак и не гледи на њега. Шта то тамо шушти? Ах, мој Васа, мој Васа! ПОЗОРИЈЕ 5.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Многи њојзи шешир скида, ал то она и не гледа. Фризур носи холандијски, када шета, игра пољски. За њом скупа свила шушти, око грла сва се злати.
Једно мјесто зелени се усред густог хлада, Окружено са три стране као сводом града; Одовуда под заклоном бистра вода шушти, Ту и онде с грана доле као киша пљушти; Ништа се ту вид'ло не би — таква је тма мрака — Да две луче не улазе
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Сутон се све више смрачује, и као да лагано шушти, обавијајући све пода се у дрхтаво, нијемо, ледено ћутање. Све ћути и дрхће; све се спрема на миран, угодан починак,
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Авај, ја у свему, што нов живот кличе, О, али Салома никад, никад више. Ново лишће шушти, нов се поток миче, Ливадама новим нови ветар брише. Снови, прах и снови!''...
Он сад чудно шушти као да ми вели: ''Волео си онда и кад север цвили, А данас си тужан. Пољана је иста И ведра и млада, а небеса
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
он — не љуби, већ само да јој своју руку метне испод лица, око грла и осећа како она мирише, топи се, а више њих чесма шушти, кућа се оцртава — да би она и то учинила.
Више улица, изнад зидова, диже се и склапа дрвеће, лишће. И оно густо, зелено шушти, нија се те улицу чини још тамнијом, увученијом и још више пуном влаге, зеленила.
проћи свуда а да за то време сви у дућану, и брат, и слуге, стоје неми, укочени, чисто да не дишу, да се чује како шушти његово џубе и ударају зрна на бројаницама. После ће у цркву. И тамо, у цркви, морало је бити као код куће.
Ћипико, Иво - Пауци
Напољу дочека је јачи вјетар, па стаде сипати пред њу са замрла дрвећа суво лишће што шушти као шум јата ждралова за тихе ноћи и све се по тлима стиже, док се негдје у заклоници не смири...
Стоје тако, држећ' се за руку, и гледају у неки шкрапави путељак. А киша једнако пада, поврх глава им шушти, а крупне капи циједе се са лишћа и одмјерено падају преда њих на плочу, и није их брига што, расипљујући се, квасе их.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Више њих се папрат диже и с руина шушти стари', И с грактањем орô сури узвија се и шестари. А суморна оморика над њеним се диже хумом, Она значи вечну тугу и
17. Под топлим небом азијатских страна, Можда на морској високој обали, Где тихо шушти кипариса грана И кликће галеб и шуморе вали Гроб њезин стоји...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Лети и зими госпа-Фила се одевала у цицане хаљине. — Волим што је циц хладан и што шушти. — Увуче своје мало и меко тело, које се никако није гојило ни мењало, увуче га у крут циц као у порцеланску љуштуру.
Гост, дотеран као увек, чист, закићен цветом, на једна врата. На друга, пред њега, домаћица. Шушти и мирише; дише на фине чипке што јој цепте по грудима; од дијаманата на прстима и у ушима сва „блицука” — реч је мале
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ја будан на прозору стојим Наслоњен челом на стакло... Све спава... Ноћ сјајна, кô да по окнима мојим Полако шушти ваша коса плава...
Кô јаблан без росе Сам гинем сада и у чежњи стојим... Ноћ сјајна, ко да свила ваше косе Полако шушти по окнима мојим. 1905.
О, како је велик, И сјајан кô вече на врсима јела! И докле по селу шушти грмље драче, Он гаравом руком замахује јаче, И с наковња лети снопље златних стрела. 1905.
Сморне очи дижу и нагињу ведра, Просипа се вода и на гола недра, Почађала, цури... Врхови се жаре — Тихо вече шушти у гримизу свиле; Они кући иду, као сенке милê Путем, покрај гробља, уз јаблане старе. 1912. ТЕЖАК Замахујем.
Мирно, у чудном трептању, Уза ме сједне, и њен вео меки Шушти уз моје бокоре доксатне, Кô сребрн шушањ звијезда далеки'.
Сребрн се блесак просипа са косе, Набрекле дршћу на мишици жиле, И житом шушти корак ноге босе. Већ грабље грабе и дижу се виле — Са навиљцима злата изнад чела Ступају цуре.
1918. ЖЕТЕОЦИ Кô свилене нити што их паук саткô, По дрвећу виси месечине вео. У пољу, уз реку, шушти јечам зрео, И, кô крв, са гране руди воће слатко. Мали дрвен торањ, као стража нека, Уврх села стреми.