Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Тамо је она дубока јаруга, понор гдје увире поточић, дрекавац, уух! Пажљиво размичући љескове гране, он се шуљао ивицом Гаја, загледао трагове, тражио није ли негдје недавно сјечено.
Ко ли је то писао, ко ли се то шуљао по њихову логору? — Шта да радимо, откривени смо? — потиштено упита Стриц обраћајући се Јованчету.
— Стриче, зашто си отишао, а да се ни обазрео ниси. Једном је, тако замишљену, изненади Јованче. Шуљао се њој иза леђа, очекујући сваки час да ће се опрезна дјевојчица, као и увијек, окренути још прије него он до ње