Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Један рибар лови за себе и за свога шјора са којим је у тесној вези: шјор га сматра скоро као некога свога, и рибар ће одбити да прода своју рибу другоме.
шјора са којим је у тесној вези: шјор га сматра скоро као некога свога, и рибар ће одбити да прода своју рибу другоме. Шјор ради мало и са малим је задовољан, живи мирним животом уживајући поштовање својих суграђана и има почасно место у
Матавуљ, Симо - УСКОК
Сељак оздо одговори: — Ваистину, шјор, ви сте заборавили да је данас наш Бадњи дан, да се, откад је Котора, а у мирно вријеме, на јутрошње јутро град раније
Тако, шјор капетане! — Ама, лијепо мој шјор амираљу, Мираш и Зеко једва ће одољети да носе и цијепају дрва, да доносе воду, да
Тако, шјор капетане! — Ама, лијепо мој шјор амираљу, Мираш и Зеко једва ће одољети да носе и цијепају дрва, да доносе воду, да стружу кртолу, и триста других
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Запов...“ „Шјор конте ’бро јутро!“ прекиде га неки дебели глас оздо. „А хоће ли се отварати та сретна врата јутрос?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— викну на ђаке. — Чудна ми чуда што ме дите пољубило у руку! Метни капицу, дите, метни! Мени је име Грго, зваћеш ме шјор-Грго. Ладај се липо, а ја ћу те у свему поучити. Али, свр свега не буди кâ ови твоји другови. Ајде сад тамо, одмори се.
Бакоња уђе у кујину. — Молија бих вас, шјор-Грго, за једну рич — рече Бакоња, па се и нехотице облизну, погледавши на печење. — Шта ћеш, дите?
Грго оде у кујину, а Бакоња се дошуња за њим, па рече умиљато: — Ако шта заповидате да вам помогнем, шјор-Грго. — Ја видим да си ти добро дите, да си зафалан — рече кувар дирнут.
Бакоња је јасно чуо гдје један од оних рече: — Богати, ко је овај клапчић са Балеганом? (дакле, шјор-Гргу зову Балеганом.) — рече у себи Бакоња. Кад је било доба вечерњи, Кушмељић се приби у кут црквени.
Крава нема. — Ајме мени, нема их! — рече говедар. Дундак поче: „Дај ми каву с мликом!...“ — Нема млика, шјор!... „А зашто нема млика?...“ — Зато што су приковођани повели краве, шјор!... — „А зашта су и повели?
“ — Нема млика, шјор!... „А зашто нема млика?...“ — Зато што су приковођани повели краве, шјор!... — „А зашта су и повели?“ — Зато што нису имали своји, шјор!...
“ — Зато што су приковођани повели краве, шјор!... — „А зашта су и повели?“ — Зато што нису имали своји, шјор!... Другови се малко смијаху, а Бакоња, блијед, простријеља их очима и стаде да их грди: — И ви сте слуге светога
Њих седам поревенаше се, те купише четири товне краве („да буде млика шјор!“) и два товарна коња. Само фра-Пињата Ћук, стриц Чимавичин, не приста у ревену, но још посла писмо, пуно грдње новоме
вечерњих звона; вечерња би се брзо свршила као за опкладу; вечера је увијек била лоше зготовљена, јер у опћој чами и шјор-Грго почео тражити утјехе у чашици, „што јест грих, али јопет није такав да се не може откајати“, као што он рече
Једанпут кад он синовцу нареди да издекламује циркулар, мали ће, чешајући се по глави: — Ако смим, шјор, ја ћу ништа друго издиванити напамет. — Тако! А шта то? — запита вра прилично зачуђен. — Па знам пуно ствари.
— Ако заповидате шјор, знам ништа ново. — Тако! — вели Наћвар сједајући у широку наслоњачу иза стола. — Де, да чујем, ако је шта липо!
па наишавши на отворену трпезарију, прође кроза њу и кроз малу ђачку па с кујинскијех врата назва: — Ваљен Исус, о шјор-Грго! Здрав уранија?
Ћипико, Иво - Пауци
Доли је отац... А ча ћеш за обид? — Ну младић ни не чу, сиђе низа стубе и преко дворишта униђе у дућан. Отац, шјор Лука, разговараше с тежацима што дођоше по своје наднице, или за каквим другим послом.
Док се сређивао, у дворишту сакупљаху се тежаци. Чуо се јаки глас шјор Луке, који наређиваше слушкињи што да спреми за оброке у виноград.
—Дошао сам, — рече, — да ми исплатите оно наднице. —Колико их је? —Ви најбоље знате. Шјор Лука дохвати из ладице стару, отрцану књигу и преврташе листове. — Дакле: Анте Чоле — три наднице.
— Ча петак? — зачуди се Марко. — Знаш и сам да је кишило. Од онога није било користи. — Дакле, три дана! — закључи шјор Лука, па извади пехар крцат новаца и зброји сваку надницу по шездесет и пет новчића.
— И стаде опет да преврће по књизи. — Ево ти! Јуре поздрави и оде. Тако су редом долазили и други тежаци, а шјор Лука једнако се препираше с њима, ну у задњу растајаху се у миру.
—Колико сте му дали? — рече нагло. —У све дванаест фиорини, — одговори мирно шјор Лука. —А оно друго? —Код мене вам је још осам фиорини... —Увијек ушћинете чагод!...
Нека их код мене; сарчићете их лако! — Бар ми дајте још два фиорина, потриба ми је! Шјор Лука маши се у пехар и уручи јој новац. Жена поздрави и оде.
Напокон се шјор Лука диже и пође по дућану, па, уставивши се на прагу, угледа Иву. — 'Ајдемо! — рече замишљено. При вечери намргодио
— 'Ајдемо! — рече замишљено. При вечери намргодио се шјор Лука. Љутио се на неке тежаке што нијесу хтјели шкропити виноград, јер им не бијаше дао потребити модри камен.
— Раде и онако доста! — рече к'о за се Иво, сјећајућ се уморне дружине. — Дакако! — плане шјор Лука. — Колико си само досада изија за сву годину хране, залегло би цијелом селу. Хм, па да би зашто! Е, долијало је...
* Два дана касније, по најжешћем кријесу, допратио је мајстор шјор Антонио оргуље за цркву из Млетака. С мора до у село ваљало је да људи на рукама носе комад по комад, да се не би
С пошљедњим комадом стиже и шјор Антонио у село. Бијаше сав у зноју и разрогаченим великим очима гледаше у свијет...
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
– Па је л' то – прекида га Бора – он као наш представник и консуо, што каже шјор Шиме, па може да наплаћује тантијему за моју Коштану? – Уха, где ти оде! Не може то! – гракнуше неколицина.