Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Кад наша војска уђе у град и опази пиринач, почеше сваки јагмити, свак за себе. Ту се деси неки буљубаша Живко Шљивић из пожаревачке нахије, који је после војводом постао, и узе један ̓арар.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Саставили чича Тришо, млинар и Винко Шљивић, крчмар, уз помоћ пуне боце и гушчјег пера. У огласу оглашујемо и проглашујемо ово: Прошле ноћи, кад смо се пели на
Шаров и мачак Тошо стигоше до ријеке, баш у близину оне крчме гдје су недавно пијанчили чича Тришо и крчмар Винко Шљивић и писали онај мудри Оглас и проглас.
Једном годишње на дан мачкова повратка, чича Тришо и крчмар Винко Шљивић састају се код воденице, пију као рибе и пријете мјесецу: — Чекај ти само, ми ћемо те већ једном скинути, да ти
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
»Нема елбета, господине Пурко, лоша слуго лошег господара!« свршује се допис, а потписан: »Жика Б. Шљивић — Сељо«. Е, његове радости тога дана кад су стигле новине у село и његов допис му прочитан с његовим целим именом:
Е, његове радости тога дана кад су стигле новине у село и његов допис му прочитан с његовим целим именом: Жика Буки Шљивић, па још »Сељо«!
А они влас’ узеше себи, а мал му поделише међу сиротињу. — И он то потписа баш? — запита Жика Буки Шљивић, »дописник« онај.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
варошког суда у престоници, он се прогласи чуваром државне канапе; преко пута њега за истим столом стари практикант Шљивић, кратковиди сметењак, чувар је државне игле и црвеног воска.
Био је Шљивић један од оних наших старих службеника који никад, за раднога канцеларијског времена, не подижу главе, јер су претерано
И тако седе они, ћаскају, и једино Шљивић, у наочарима што су канапом омотане, неуморно све пиљи и преписује, јер сви они остали, од својих додељених предмета,
исплаћују ону исту, прву и једину, још јутрос попијену кафу, те Икета оштро осуђује оваку званичну корупцију, и Шљивић се њега понајвише прибојава.
Али Шљивић то енергично одриче, и напротив убеђује да у свету не постоји тај који би боље од њега чуо, и да нема лакосанијег човек
И то изговори врло брзо и замршено. — Молим? — пита Шљивић, још увек под утиском оне теорије о глувоћи. — Гаџо Штипаревић? — каже Икета, али сад још брже и замршеније. — А не!
— каже Икета, али сад још брже и замршеније. — А не! Не бавим се шпортовима, није то за мене — одговара Шљивић, и даље капље над оним преписом. — Па није реч о шпортовима — збуњује га Икета. — Ја сам јасно казао Гаџо Штипаревић.
Уосталом, смешно је да Ви као Шапчанин кажете, уместо гађ’о болницу, гађ’о шпитаљ — и грохотом се смеје Шљивић што га је тако поклопио. — Може и овако и онако — брани се Икета. — А ко је гађ’о болницу?
— Каква болница? Ни на ум ми није пала болница. — Та оставите — љути се Шљивић. — Ја чујем све шта се говори у архиви и заседању, сваку реч, а тек нећу Вас чути ту преко пута мене.
— Није велика, али је пресуђена — каже Шљивић сасвим равнодушно, и све удешава оне канапе око наочара, па се прави и да не обраћа пажњу на оно што говори Икета, а у
) — Немам част познавати Вашега зета — одговара Шљивић. — Жао ми је да га не познајете. Међутим, морали сте, свакако, добро познавати чувеног Шапчанина Жагора који је
Тако они цене великане, а ми? — Па ми смо још млад народ — резонује Шљивић. — Али, у сваком случају, треба да се поносимо и да будемо горди што је наш човек пронашао једну такву справу као што
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
и његов друг, жандармеријски каплар Мане Варалица, свратише у крчму и ударише по светој великомученици Препеченици Шљивић.