Милићевић, Вук - Беспуће
Са другог стола зовну један познаник Гавру Ђаковића да играју билијара. Он махну руком и одби. Није осјећао ни најмање воље за игру.
Кад један Личанин прође поред Гавре Ђаковића, заостао, хитајући да достигне остале, он га запита. Докле идете? — Преко мора, одговори онај доброћудно и празно,
лакомислене немарности, о свему, о лумповању, баловима и женама; изнио пред његове очи један живот који је за Гавру Ђаковића био сасвим туђ и бесмислен: са својим сјајним салама, пуним деколтованих дама, кафешантанима, са својим бијесним
Кад угледа Гавру Ђаковића, она бризну у гласан плач и сакри лице рукама. — Господине Ђаковићу, господине Ђаковићу, — понављаше она кроз сузе,
му штогод из својих ситних доживљаја, и одговарала на његова питања, давајући му увијек у свему за право, што је Гавру Ђаковића љутило.
Потапка Гавру Ђаковића неколико пута по рамену, назва га пријатељем, али му не врати добивени новац. Тако се прекиде играње, и Гавре Ђаковић
Писаху неки сељаци кући из Америке да су видјели Гавру Ђаковића у Валпарезу. Лондон, 1905. и 1906, и Париз, 1907.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
превуче два-три пута гудалом, па кликну: Свака стаза жали по јунака, равни Азић Заловару старог, а Трамошња Тому Ђаковића, Гомјеница Парту игумана, и јунака Симеуна Ђака.