Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
кад су ме хтели попити, врло сам се био уплашио, а особито кад су ме за врат у̓ватили и олтару повели, јер онај један ђакон што ме је водио рече ми полако од шале: ,,Реци збогом бели свете, сад ћеш да погинеш!
” Кажем да хоћу у Велику бугарску Трнаву, код владике Данила, који је био у Шапцу, а ја његов ђакон остао, пак сад Срби су с Турцима у кавзи, зато хоћу да идем код мог владике.
” — Ја се уплаши̓ где ме човек познаде, па рекнем: „Опрости, брате, ви се у мене упознајете, ја нисам прота веће сам ђакон. А што ме питаш за Јакова и Црнога Ђорђа, јесам и̓ чуо али и̓ не знам”. — А Бијуклић: „А зар ти мене не познајеш?
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« — Ђакон уз’о, па и он разгледа, па и он се смеје! Смеје се и он смеје и екселенција; обадвојица се смеју, а екселенција се све
и пољубимо се — завршује поп Ћира свој извештај — пољубимо се на захтев његовог преосвештенства... А зуб задржи ђакон код себе. А знам већ и зашто га је и задрж’о. — По-пољубите се!
Шта ја чекам? — Да, шта чекаш? Шта чекаш још?!! — праска гђа Перса. — Кад се оно још к’о ђакон вук’о клипка и рв’о с паорима, место да га каштигују, он доби за попа; а кад је задоцнио оно на јутрење, а он, опет,
Па и зетови су им се изменили. Пера је постао од учитеља ђакон, а од ђакона поп; а Шаца од берберина хирург и дентист.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Има нас од свакога племена по један, по два! — А кога још има уз владику? — Имају два калуђера, ђакон, седам-осам ђака и момци. — А нема писара? — Главни је писар ђакон Иво, а кад устреба пишу и калуђери.
— Имају два калуђера, ђакон, седам-осам ђака и момци. — А нема писара? — Главни је писар ђакон Иво, а кад устреба пишу и калуђери.
Сјеђаху: владика Петар, ђакон Иво, архимандрит Јанићије и калуђер Јосиф. До овога, на струци простртој на поду, сјеђаше подвитијех ногу млад гуслар,
Израз му бјеше сјетан, готово жалостан. Ђакон — „Милобруковић Иво“, како га најобичније зваху Црногорци — жилав човјек од четрдесет и њеколико година, обријане
— Одакле су брави? — Од онијех с Угања — прихвати ђакон. — Ја сам их записао. — Хљеба имаш доста? — Имамо преко тридесет погача.
— Кад је овако хладна студен, не мучи ме као кад је влага! — Кад је влага споља, треба да речеш! — дода ђакон, прихвативши од ђака чашу... — Јер ова изнутра не вјерујем да ти шкоди!
Дед, стрикане, још по једну! Благословите, владико свети! Испивши, ђакон одмахну главом и стаде ожимати устима. Питко је, реско, миришљаво, дивно! Има ли га колико још, брâто?
Јосиф, кога он тако зваше и који бјеше подрумар, одговори: — Има пуна десетача! — Јао мени за њим — закука ђакон и начини лице тобожње жалосно. — Сјутра они горски вукови попиће га свега!
— дода онај што је гуслао. — Е, мој ђетићу, ономе што је на коњу ласно је и сићи! — рече ђакон. Владика устаде, а за њим сви.
— Дивна зимња ноћ! — рече владика. У тај мах заурлика вук негдје у дну поља. — А-ха! — учини ђакон. — И онај то каже! — Јадно звијере! — дода владика и крену се. Мило узе свијеће од ђака.
Мило узе свијеће од ђака. Остали се опростише с владиком. Духовници отидоше у своје ћелије, десно од мађупнице. Ђакон викну с прага ђацима: — Хај’те, дјецо, и ви, одмах, е знате да сјутра морате у зору устати!
Кувар му рече: — Мени ће требати четворица, јер ћу приставити пецива већ у зору, да буде све готово у ручано доба! Ђакон одговори: — Имаш коњушара и говедара, дакле, доста ти је још двоје дјеце да окрећу пецива, и то да окрећу на поређе,
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
На амвону, окренут леђима овамо, к нама, стоји ђакон са уздигнутом десном руком, главом упртом више двери и чита, — не, него пева на сав глас јектенија!...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
- долазак дробан, дробна ситан, мален, сићушан дубрава - дубова (храстова) шума, шума уопште, гај дувар - зид Ђакон - онај који још није рукоположен за свештеника и помаже свештеницима у служби ђердан - огрлица, женски накит који се
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Не живимо заједно од јуче, браћо моја.... Ово је већ девета година... и свакад се знало да сам ја ђакон: млађи сам, па то ми је... »Оче Јово«, рекне ми господин прота; »видидер сутра на пијаци каквог доброг шарана...
Хајде већ господин прота... чим је прота, мора јести шарана, а ђакон је зато, да уме наћи добру рибу... А ја, вала, не бојим се ни самог устабаше рибарског... Ја....
И како, како ме чудновато гледају!... Чисто не смем да изговорим на што то мени личи... Као да ја нисам сад ђакон и... буди Бог с нама — као да сам већ мртав или сам, рецимо, осуђен на смрт... тако нешто...
) И са мном већ не може боље бити: као да нисам ђакон... И све ме пита, једе ли ми се што. Ја поменем грожђе из туршије, знајући да је оставио јесенас пуну качицу, а појка
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
То је Иво, ђакон владичин. Приступи те цјелива старца у руку, назвавши му добро јутро. Затијем свечано рече: „На добро ти дошло ново
„Зима је, Владико свети!“ рече ђакон клечећи једнако и пошто је пламен распирио. „А, да, није лето!“ примјети старац насмијавши се.
Тај њен свечани изглед, зачиња је мирис од тамјана што је напунаше. То је била пријемна соба Господарева. Ђакон скиде капу па стаде иза Владике. Владика се поклони и прекрсти три пута, па оста неколико тренутака молећи се шапатом.
Кад сврши молитви, упитаће ђакона: „Зар се још архимандрит није дигао?“ „Не знам, Господару!“ „Ајде га зови!“ Ђакон изиђе.
За ђаконом хитно силажаху са доксета игуман и архимандрит. „Знам, Стево, знам; разумијем лијепо!“ рече му ђакон суминувши га. Нечесов носоња, здепан, црвене браде до паса, бјеше тај архимандрит Вучетић. Он ружно погледа клисара.
“ одврати Владика. „Сједајте!“ „Ви господо из гњезда господскога, из питомијех Његуша, напредујте!“ рече ђакон Иво, коме је увијек мило било китити. Три Петровића: Саво Марков, Станко и Јоко Стјепови, уђоше.
Први бијаше брат Владичин а ова два бијаху му братучеди. „А Мартиновићу, крило господарево, не стој!“ опет ће ђакон. Драго Мартиновић, смијући се, уљезе. „А соколови од крвава Чева на Крајини! Војвода Мићо, турска крвопијо!
Стеване Перка Шалетина, господско кољено! Улазите људи; жељкује вас Владика свети!“ настави ђакон. Што око Владике, а што у тријему, жагора је било доста, а то је таман било добро дошло нашем „глаголивом“ ђакону, да
“ Перјаници да се искидају од смијеха; а ни војвода Вуксан ни Шуњо не могоше се одржати — тако је смијешно ђакон изговори он „равнијех“ а изговарајући одигао своје обручасте обрве.
„Ајте не засмијавајте ме, но улазите!“ рече ђакон Иво, тобож оштро. Затијем омјери погледом ону четворицу што преосташе; стаде кашљуцати, као што човјек чини кад се
Али Јован Вицковић, Ћеклићки кнез, шалчина виши но ђакон, уђе говорећи: „Могу ја, Иво, и без твоје пјесме!“ „Можеш Ћеклићу Млечићу! Ама јесте Млечићи, божија ви вјера!
“ „Можеш Ћеклићу Млечићу! Ама јесте Млечићи, божија ви вјера! И домишљати сте као они!“ одврати му с мјеста ђакон. Лазаревић Рама, Загарчанина, пропушти без иједне, јер Рамо бијаше сувише озбиљан.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Гди ћу ја толико књигâ наћи као у [Х]опову? Тај дан по ручку вратисмо се у манас|тир. Ја - млад ђакон и мален калуђер, мило ми је било служити с чредом и без чреде.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Немој тирати све једну те једну комендију са дитетом! — рече високи, болешљиви ђакон, који се једва држаше на ногама. — Јето фра-Тетке! Бижмо!
Сва та мјешавина летијаше навише, навише, а за њом летијаше онај болешљиви ђакон, врло тужан што не може да их стигне, и баш кад хоћаху да зађу за њеки румени облак, разбуди Бакоњу треска у соби и
ВИ ЂАКОВАЊЕ И ДРУГИ ДОГАЂАЈ Тек о Новој години Бакоња поче учити књигу. Болешљиви ђакон Шкоранца (правијем именом: Иноћентије Ловрић, син једнога обућара из града) поче му показивати глаголицу.
је оно говорио стриц Чагљина; али је он слабо напредовао у буквару, чему није био он крив, нити је крив био добродушни ђакон Ловрић, који је Бакоњу од првог дана заволио, али који га је слабо могао поучавати, због своје болести.
Пошто посркаше каву, Балеган отвори врата. Први приступи ђакон Чимавица, те цјелива гвардијана у руку, рекавши: — На здравље вам младо лито. Дај боже да и’ много доживите!
Штиј овај либар, синко, дан и ноћ, и ладај се по њему, зарад спасења душе своје. Амен! Ђакон га поново пољуби у руку, па то исто учини свакоме, понављајући исту честитку.
Ко каже да си шта крив? — тјеши га фра-Брне. Сад сви почеше тјешити ђакона. — А зашта ме онда бије? — пита ђакон. — Зашта, зашта? — вели гвардијан. — Јето тако! Потриба се човику искалити, а ти си млађи, а... ајдемо.
Заиста се преко воде разгласи како се ђакон потенчио, те се не ћаше нико ослободити да се ноћу дошуња, па да би знао е ће благо „приватити“.
већ не надгледаше шта се ради у мађупници, а и у својој кујини ослањаше се сувише на Бакоњу; испред „часова“ нови ђакон и три ђака посједили би у скули, гдје учитељи чешће не дођи до дођи, али је Бакоња похлепно читао, управ гутао све што
Нови ђакон Мачак имађаше тежега посла са ујаком Дувалом, који је, два часа послије вечере, за дуго „киселио“ ноге у млакој води
Говедар је боље пазио стоку, а Шкељо коње. Балегану се узе кључ од пивнице. Ђакон и ђаци почеше редовније похађати скулу. Дувало мораде узети на се да биљежи рачуне, а Блитвар да служи у цркви.
Кад Бакоња први пут поведе Мачка и Бујаса ка стрицу, та двојица не бијаху мирна срца. Ђакон оборене главе и готово дршћући изрече испред врата: — Молитвама свети отаца наши, господине Исукрсте, помилуј нас!
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
кад слушам проповед о хришћанском милосрђу, осврнем на све стране, зазирући да ме не звизне митрополит патарицом или ђакон кадионицом. Та је појава један доказ више да утисци из ране младости остављају врло дубок траг у души.
улоге мора бити да је председник конзисторије, а онај што игра Краљевића Марка и размахује буздованом мора да је ђакон, јер и наш ђакон тако кади о служби као да му је буздован у руци.
бити да је председник конзисторије, а онај што игра Краљевића Марка и размахује буздованом мора да је ђакон, јер и наш ђакон тако кади о служби као да му је буздован у руци.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
адет имали господа те су носили нешто кано ђаконски орар, кад на рамену, кад се опет препојасивали шњиме унакрст ка и ђакон пред причештење на летургији, — и то се је звао порамник, ако није арнаутска струка била, чим је Луп слуга крв изатро,