Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А да ми је рек’о бог да пишем књиге, к’о што дувам сад у рог, — па да напишем чуда и покоре сеоске, па три ђакона да читају три дана и три ноћи, па да им још претекне!
— ...А нашем Пери треба да кажемо да одма’ од сутра пусти још дужу косу; кад дође време, нек је готов и за ђакона и за попу! — Лако је теби! — уздахну поп Ћира. — Све, све му обријај, нек изгледа к’о ћелави Муслија!...
Затим дозове свог секретара, једног младог и финог ђакона, па му каже: »’Ајте, вели млади амице, ви сте млађи, имате много боље очи, видите ово, молим вас.
— рече и уздахну гђа Перса. — Ах, Ћиро, Ћиро! Са Пером је све готово било. Он је добио за ђакона у оближњој вароши Б. Најмио је и леп удобан стан, и већ послао сав намештај тамо у нови стан.
Пера с Маленијом већ давно није био у том месту. Отишао је за ђакона у Б., а у селу остали попови с попадијама; попови и којекако, а попадије никако међу собом.
Па и зетови су им се изменили. Пера је постао од учитеља ђакон, а од ђакона поп; а Шаца од берберина хирург и дентист.
Црњански, Милош - Сеобе 2
мати, госпожа Агрипина, начини, од оног шмокљана, њеног оца, па се и она сад успија, и покушава, да мужа претвори у ђакона, који ће да пред њом кади, као да су жене сишле са неба. Има њен муж и других брига.
Теодосије - ЖИТИЈА
је позван у Хиландар тадашњи епископ јериски Николај, и служећи свету службу са многим свештеницима посвети светога за ђакона, а сутрадан га учини јерејем.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Обрад Милетин Љешњанин, спретан младићак од седамнаест година, с пиштољем за појасом, послуживаше вином духовника и ђакона; пред војницима бјеше бардак, код слугу, на клупи, други.
и парце на гомилице, па их понамјешта одвојено, у трпезарију, у дворници и мађупници; за писаре одреди оба духовника, ђакона и два старија ђака. Сви остали из мађупнице разредише се сами, по племенима и браствима. Наста испитивање.
— А и онако, мио си ми! А и ја сам од добре куће... Јанко затече пред владичином ћелијом: архимандрита Јосифа, ђакона, ђаке, војнике и онога високог човјека којега видје с прозора.
и складно наређа по стијенама своје ћелије, а како је о томе једнако говорио, најзад наведе владику, духовнике и ђакона да дођу прегледати.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Кроз школу је ипак прошао приличан број младих ђакона, па и одраслих свештеника, који су научили словенски и нешто латински, и који су својим знањем одскочили и у цркви и у
16. априла 1758, у Карловцима, буде рукоположен за ђакона. Велика и искрена побожност, дуги постови и силне молитве »малога дијакона« разгласили су га по целом Срему, и
2. новембра 1760. он одбегне из манастира. Ово бекство младог ђакона из манастира било је, по речима В. Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Владика се поклони и прекрсти три пута, па оста неколико тренутака молећи се шапатом. Кад сврши молитви, упитаће ђакона: „Зар се још архимандрит није дигао?“ „Не знам, Господару!“ „Ајде га зови!“ Ђакон изиђе.
Људи, један за другим, сиђоше низа степенице и уђоше у цркву. То бјеху они Црногорци за које је јутрос Господар ђакона питао. Било их је осам.
“ Е, можете замислити би ли смијеха. Господар исти осмјехну се и љубазно погледа свога веселога ђакона. Владика сад заче питати свакога редом за његово браство, за чељад у кући, за дјецу наособ, о потрицама, о љетини итд.
„Хоћу, Господару!“ одговори младић, прекрстивши руке на прсима. Владика погледну ђакона, а овај отрча у манастир. Ријечи и држање његово одаваху искреност. „Глава је ништа према души, пази се!...
“ „Зашто не, Господару, ако баш тако бити мора!“ Владика се диже, поведен веселошћу свога ђакона, више но ли његовим разлозима. „Шта бих ја без тебе, мој добри Стефане!“ рече старац искреним нагласом. „Бог с вама!
Сердару би мучно да се о томе, у овакоме збору, заподјева, али што ће није мога замучкати ђакона. Овај је при томе значајно погледива Господара; видјело се е су се њих два напосе разговарали.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
(показа руком како ће га истољагати), па нек иђе откуд је и дошâ. Уто се помолише на вратима два ђакона и три ђачића у далматинској варошкој ношњи.
Два ђакона сврнуше лијево, кроз велика врата, над којима бијаше икона и кандило. Бакоња је мислио да је иза тијех врата њека свети
Бакоња се примаче вратима и видје она два ђакона пред налоњом: један чати, други прати очима. Послије њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа, док гвардијан
„Благослов“ (вечерњу), служаше фра-Вртиреп. Осталих шест редовника сједијаху са страна великог олтара; два ђакона клечаху мало даље; од три ђачића један бијаше у стихару, а двојица послуживаху.
сио Бакоња, као што рекосмо, у трећу клупу, иза тројице својих другова: Мачка, Бујаса и Лиса, које испитиваше један од ђакона. Бакоња би извадио свој буквар и почео мрмољити из њега, или би гледао слике око себе.
То је трајало само њеколико минута. Ако би Бакоња и стигао на вријеме да слуша одговоре ђакона, то њему бијаше сасвијем као турски, толико је могао разумјети.
Живили! — Живили! — заграјаше млађи! — А шта је с Ловрићем? Је ли му ко каву понија? — запитаће гвардијан ђакона Чимавицу посред граје. Чимавица смигну раменима пак изађе.
Тако си се бринуја за њ!... Сви навалише на ђакона, ко ће боље. Фра-Срдару не би ни то доста, но га удари два-три пута, а да је могао од налоге у тијесној соби, ћаше га
— Ма, болан, ко тебе криви? Ко каже да си шта крив? — тјеши га фра-Брне. Сад сви почеше тјешити ђакона. — А зашта ме онда бије? — пита ђакон. — Зашта, зашта? — вели гвардијан. — Јето тако!
Сахранише несрећног ђакона, пак се, мало-помало, поче повраћати стари ред у манастиру, али се, у исто вријеме, поче осјећати „жата“.
Није се зађаконија још, али оће сутра, пошто се изабере нови гвардијан. Није све доучија, али је потриба манастиру ђакона, пошто се Чимавица неће враћати. Не би му ни то помогло, али је Мачков ујак, дувало, стари пријатељ провинцијалов.
ненадно отворили прозоре, па пребаци разговор на љетину, па спомену синовца и препоручи га Тетки, па је распитивао за ђакона, Бујаса и Бутру, па обећа да ће им даље предавати, само нека долазе к њему.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
368, стр. 474—6, описао Нестора Петровића, ђакона у Парабућу, рукописну Књигу совокупљених разних вешчеј итд. (која је потом постала својина Аврама Максимовића, прво
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
да ли и у неки празник? како ће проћи избор или наименовање свештеника или ђакона Србина који су у богословији више или мање добро научили грчки, који имају или немају појма о консервативном грчком