Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
500 драхми, такође ништа не говори. Изгледају као људи који још не верују да су живи. Ту ми Ђаја исприча да су пуковник Пејовић, потпуковник Благојевић и он били они официри који су повели пешаке у напад и одробили
При поласку, Ђаја ми показује сабљу погинулог командира овог ескадрона. Извлачим је из каније и на њој читам угравиране речи: „За цара
Осетили смо се одмах спокојнији. — Да бог сачува! — вели Ђаја. — Ратовасмо, тукосмо се, али овако није било!... — Надам се да ће овде и њима бити гроб! — одговара командант.
Једемо стојећи. Ђаја наједном диже ногу, погледа у чврсту сару своје чизме. Затим пипну прстом и рече: — Пази, богати, било је хладно!
— дирали смо га сви. — Не би било рђаво да је ударило малчице јаче, колико да се завуче под кожу! — шали се Ђаја. Још ни ручак нисмо завршили, а отпоче борба у кланцу, кроз који се пружају железничка пруга и друм, што воде у нашу
По повратку сручио сам се на сламу и заспао. Рано изјутра буди ме поручник Ђаја, и каже: Богати, Драгославе, спаваш као топ.