Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
њих вила сама сједи, Сама сједи погледује, Ђе се муња с громом игра, Мила сестра су два брата, А невјеста с два ђевера; Муња грома надиграла, Мила сестра оба брата, А невјеста два ђевера. 2.
Мила сестра су два брата, А невјеста с два ђевера; Муња грома надиграла, Мила сестра оба брата, А невјеста два ђевера. 2.
Посади се, кум’ вјенчани, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посад’те се, два ђевера, нека вам је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас!
“ 83. Поред расла ружа и виојла, Повиша је ружа од виојле, Наша снаша љепша од ђевера, Па се ђевер с’ снахом разговара: “Снахо моја, од злата јабуко!
Ја се млада бољем добру надам: Од свекрова мудрој заповједи, Од свекрва мудру сјетовању, Од ђевера далеку шетању, Од заова драгу миловању, Од јетрва на рукама сину.“ 84.
“ А Јово њојзи говори: “Како, коме те остављам? Ето ти свекра свекрвом, Ето ти осам ђевера, Ето ти осам јетрва, Ето ти једна за’вица.
“ А она Јову говори: “Што ми је свекар свекрвом, То ми је старо нејако; Што су ми осам ђевера, То су ми вјетри по гори; Што су ми осам јетрва, То су ми зв’језде по небу; Што ми је једна за’вица, То ми је
Све јунаке на број набројила, До три њена добра не наброји: Прво добро — Ђурђа господара, Друго добро — ручнога ђевера, Треће добро — брата рођенога. За Ђурђем је косу одрезала, За ђевером лице изгрдила, А за братом очи извадила.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Тужи млада ђевера Андрију, мила сина Милоњића Бана, који му је ланих погинуо од Тураках у Дугу крваву. Па се снахи не дао острићи: жалиј
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Када га пар угледа, ухвати муштулук шћери говорећи јој: „Ево ти мужа!” Она истрчи, и видећи ђевера који бијаше исто као брат, као да си јабуку разрезао по наполи, а видећи истога коња, истога пса, исту сабљу, притрче
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ова је готово старија од њега«. — Ево ти снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна. — Не вичи, море, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђурици. — Како си, дешо ?...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Када га цар угледа, ухвати муштулук шћери говорећи јој: — Ево ти мужа! Она истрчи, и видећи ђевера који бијаше исто као брат, као да си јабуку разрезао по наполи, а видећи истога коња, истога пса, исту сабљу, притрче
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Тад јунаку грђе жао било, па на страну одвратио главу, не шће више ни гледати љубу; а дођоше два Мрљавчевића, два ђевера Гојковице младе, узеше је за бијеле руке, поведоше у град да уграде; подвикнуше Рада неимара, Раде викну до триста
Тад отежа дрвље и камење, онда виђе шта је јадну нађе, љуто писну како љута гуја, па замоли два мила ђевера: „Не дајте ме, ако бога знате, узидати младу и зелену!“ То се моли, ал' јој не помаже, јер ђевери у њу и не гледе.
сватове, одмах стаде заметати кавгу и прогонит стражње мимо прве; кад доћера Шарца до ђевојке, он погуби кума и ђевера. Глас допаде црном Арапину: „Зла ти срећа, црни Арапине!
у зубима црни као јагње од пола године; како стиже, он заметну кавгу, и прогони стражење мимо прве, погуби ти кума и ђевера“. Врати Арап сиву бедевију, па говори Крањљевићу Марку: „Зла ти срећа, незнани јуначе!
Који те је ђаво навратио да ти дођеш у моје сватове, да погубиш кума и ђевера? Или си луд и ништа не знадеш? Ил' си силан, пак си полудио? Или ти је живот омрзнуо?
Да отрујем мојега ђевера, од бога је велика гријота, а од људи покор и срамота; рећи ће ми мало и велико: видите ли оне несретнице ђе отрова
је велика гријота, а од људи покор и срамота; рећи ће ми мало и велико: видите ли оне несретнице ђе отрова својега ђевера; ако ли га отровати нећу, не см'јем војна у двору чекати“.
свата; свате купи, у сватове неће, свога коња под ђевојку шиље, и он шиље два брата рођена, а два брата, два мила ђевера; па одоше свати по ђевојку.
Кад виђеше Ава мила ђевера, за оштре се сабље дохитише, да дињару одсијеку главу; ал’ говори госпођа ђевојка: „О, бога ви, два мила ђевера, ви
мила ђевера, за оштре се сабље дохитише, да дињару одсијеку главу; ал’ говори госпођа ђевојка: „О, бога ви, два мила ђевера, ви немојте њега погубити, док чујемо шта ће говорити, ласно ћете њега погубити“.
Грохотом се Радул насмијао, даде њојзи кључе од тавнице, па је онда коња одсједнула, па дозивље два мила ђевера: „Ви хајдете, два мила ђевера: кажите ми врата на тавници“.
насмијао, даде њојзи кључе од тавнице, па је онда коња одсједнула, па дозивље два мила ђевера: „Ви хајдете, два мила ђевера: кажите ми врата на тавници“.