Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(У Боки) (Вук, бр. 1966) — Кад се роди ђетић и тигле се на кући веселе, а кад се роди ђевојка и огањ проплаче. (В. В., НСП) — Боље син од кала него девојка од злата. (М. В.
(Шаулић, А., ЗНЖОЈС, 1971, с. 687) — Около двора дупчићи, а у кући синчићи (рече ђевојка у себи кад је сватови уводе у кућу, да би мушку ђецу рађала.) (У Грбљу) (Вук, бр.
дете ко ора бити, опет више вреди наг највећа девојчура“; „Кад се роди ђетић и тигле се на кући веселе, а кад се роди ђевојка и огањ проплаче“; „Боље син од кала него девојка од злата“ итд.⁴⁹ Промене положаја детета током одрастања.
Женско дете је мање пожељно од мушког (Кад се роди ђетић и тегле се на кући веселе, а када се роди ђевојка и огањ проплаче).
Рождению девочки радуются меньше, чем рождению мальчики: Кад се роди ђетић и тигле се на кући веселе, а када се роди ђевојка и огањ проплаче (Когда родится мальчик, то и черепица на крыше радуется, а когда девочка, и огань всплакнет).
Матавуљ, Симо - УСКОК
Занаго свак!... Дај боже!... Па да га оженимо! Веле, згодан је као ђевојка, а од велике куће!... — Валај, згоднији и од Крцуна, а његова раста и скопости — рече Маркиша. — Нако што је плав!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
И ХАЏИЈА 177 ЦРВЕНА БРАДА 183 БЕКРИ-МУЈО 186 БОЉА ЈЕ ДОБРА ШТЕДЊА НО РЂАВО ТЕЧЕЊЕ 188 ДВА НОВЦА 189 ЗЛА ЖЕНА 193 ЂЕВОЈКА, УДОВИЦА И ПУШТЕНИЦА 196 МАЈКА 197 НИЈЕ ВЈЕРА ТВРДА У ЈАЧЕГА 198 ЛИСИЦА И КОКОШКЕ 199 КАКВЕ СУ ДЛАКЕ ОНАКВЕ СУ И
У следећем додатку, ка броју 90, у истом формату штампане су Приповетке: »Лаж за опкладу«, »Ђевојка, удовица и пуштеница« И »Еро и Кадија«; у додатку ка броју 91: »Еро с онога свијета«, »Све, све, али занат«, »Еро и
Кад тамо ал' има шта и виђети: соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никог до једне ђевојке, а та ђевојка лежи на једном кревету па спава. Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати ђевојку, како је врло лијепа.
Путујући овако за дуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш' коња па ходи у авлију!
Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему говори: — Хајде, брате, са
Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију!
ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиннле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу илијнскоме,
И сам царев син дође на тркију. Ђевојка стане на биљегу и сви просиоци нареде се на коњима а она између њих без коња него на својим ногама, па им онда рече:
Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака
Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха.
А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, — док букнуше страшне ријеке, те се замало сви не потопише, за ђевојком нико више
за ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле је три пута именом божјим да стане и она стаде на оном мјесту на којем се нађе; онда је он ухвати, те
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Она му је Вјеру дала, Да ће му се повратити; Пушти змаје ђевојчицу, Да у мајке своје пође. Кад ђевојка к мајци дође, Већ за змаја и не хаје.
Све ђевојке к небу погледаше, Ал’ не гледа Милица ђевојка, Већ преда се у зелену траву. Ђевојке јој тихо говорише: “Ој Милице, наша другарице, Ил’ си луда, ил’ одвише
“ Ал’ говори Милица ђевојка: “Нит’ сам луда, нит’ одвише мудра, Нит’ сам вила — да збијам облаке, Већ ђевојка — да гледам преда се.“ 128.
“ Ал’ говори Милица ђевојка: “Нит’ сам луда, нит’ одвише мудра, Нит’ сам вила — да збијам облаке, Већ ђевојка — да гледам преда се.“ 128.
“ А ђевојка милостива И из срца жалостива, Даде њему и обадва. Љуби очи жељно момче. 140. Ој ти Цвето, лепо цвеће, Бог убио
А трећи вели: “Моја је Јана“. 172. Долети соко из Босне, Ђевојци паде на раме, Питала га је ђевојка: “Соколе сиви пернати! Какви је алдет у Босни? Какви су момци Бошњаци?
Ја бих њему везен јаглук дала, То је драгу одвећ мало дара; А да бих му бошчалука дала, Сирота сам у мајке ђевојка, Много му је од сироте дара; А да бих га у јаглуку везла, Јаглук ће се брзо раздријети; А да бих му црне очи дала,
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Покојноме Радоју нађе се ђетић, а Пеју ђевојка, некако исте године, те их вјерише у колијевци! „Па лијепо!“ рече Владика.
Е Црногорца, на очи лошијега није, ја мним, рађало се у ове наше крше... Фала Богу, збиља, како то може бити!“ „А ђевојка?“ запита Владика. „А ђевојка као вила!“ одговори ђакон. „Грехота!... Па шта би?
Фала Богу, збиља, како то може бити!“ „А ђевојка?“ запита Владика. „А ђевојка као вила!“ одговори ђакон. „Грехота!... Па шта би?“ „Богме, сердар би одржао вјеру, али браственици се противе.
„Грехота!... Па шта би?“ „Богме, сердар би одржао вјеру, али браственици се противе. Рекли су ми у очи: нећемо!... Ђевојка би, иако преко воље, послушала оца.“ „А тај Кићун, послао те к мени, што ли?“ „Не он, Господару...
“ Људи из даљега, званци постарији који је не познаваху питаху: „Чија је оно ђевојка?“ Па кад још чуше чија је, сваки је помислио: „Еј да ми је у дом!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Добро љето види се спрољећа, Добра нева прве неђељице. Док ђевојка, дур ђевојка; Кад невјеста, баш ни смјеста. Ђегод руча сив — зелен соколе, Ту и врана море вечерати.
Добро љето види се спрољећа, Добра нева прве неђељице. Док ђевојка, дур ђевојка; Кад невјеста, баш ни смјеста. Ђегод руча сив — зелен соколе, Ту и врана море вечерати.
Радојица, и Грујица, и јошт тројица. — Казала некаква ђевојка кад су је питали који јој је момак у селу најмилији. Слути, слуто, наслутићеш.
Што би онда мајка кукавица. — Приповиједају како је некаква ђевојка сједећи сама у кући угледала више себе на тавану крушац соли па стала у себи говорити: „Да се ја удам, па да родим
8. О БАБИ 1 Питали злуреку бабу: где су јој зуби? — У језику, чедо моје. 2 Питала шаљива ђевојка бабу: — Хоћеш ли, бако, и ти с нама вечерас у коло?
Видит га је у пуном мјесецу са сикиром у руци, сад опет са снопићем грања на кркачи. 2 Ђевојка обичавала уочи неђеље на мјесечини прести, пак ју уочи младе неђеље привукао мјесец у себе, те ено је сад сједи у
зеца, Ћерају их два ’рта одрта, Чекају их два слијепа ловца, Вино пију два мртва јунака, Служи вино без руке ђевојка, Чудне лажи, да је бог убије!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
ЗЛА ЖЕНА. 4 ИИ. ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ. 6 ИИИ. ЂЕВОЈКА, УДОВИЦА И ПУШТЕНИЦА 8 ИВ. ЕРО И КАДИЈА. 9 В. ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА. 10 ВИ. СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ. 11 ВІІ. ЕРО И ТУРЧИН.
118 37. ЗЛА ЖЕНА. 120 38. ДИВЉАН. 122 39. У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ. 124 40. ЦАР ДУКЉАН. 125 41. ЂЕВОЈКА, УДОВИЦА И ПУШТЕНИЦА. 126 42. ЈЕДНА ГОБЕЛА У КАО А ДРУГА ИЗ КАЛА. 127 43. СОЛОМУНА ПРОКЛЕЛА МАТИ. 128 44.
“ Човек извади своју траву из торбе, те окади ђевојку, а ђаво изиђе, и ђевојка остане здрава као од мајке рођена. Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица,
“ Онда дијете устане, па узме погачу и отиде кући, а ћосо остане гледајући за њим. ИИИ. ЂЕВОЈКА, УДОВИЦА И ПУШТЕНИЦА Био човек неожењен, па га једни нудили ђевојком, други удовицом, трећи пуштеницом.
45. Каиш на нози. 46, 47. Сунце. 48. Кревет, врата и дирек више врата. 49. Плуг. 50. Пиле. 51. Ђевојка и вијенац. 52. Попови. 53. Лула и чибук. 54. Пушка. 55. Кад човек иде у воденицу. 56. Гљива. 57. Огледало. 58.
По овоме правилу мушке су приповијетке у овој књижици по броју ове: 25. (Дјевојка цара надмудрила), 41. (Ђевојка, удовица и пуштеница), 42. (Једна | гобела у као а друга из кала), 44. (Лаж за опкладу), 45. (Краљ и чобанин), 46.
(За што у људи није табан раван?), 32. (Пепељуга), 37. (Зла жена), 41. (Ђевојка, удовица и пуштеница), 42. (Једна гобела у као а друга из кала), 43. (Соломуна проклела мати), 44.
” У томе ето ти ђевојке с ручком. Како ђевојка ручак постави, Међедовић се одмах руком хвати да једе, а чоек му не дадне него му рече „Не!
јести, и наједу се обојица и још им претече Међедовић гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа ђевојка омили му, и рече оцу њезину: „Хоћеш ли ми дати ову своју кћер да се женим њоме?
Како дође к њима а он легне ничице ђевојци главом на крило, и рече јој да га побиште. Ђевојка га стане бискати, а Међедовић уставши полагано, распали својијем буздованом Брка у главу; а Брко прстом на оно мјесто
Ево овђе ме нешто коље.” Онда му ђевојка каже: „Не коље тебе ту ништа, него те ево чоек бије.” Кад Брко то чује, он се тргне и скочи на ноге, а Међедовић већ
Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави. Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
ХВАЛА 337 ЦИГАНСКА ПИТА 338 ОТАЦ ТУРЧИН, А МАЈКА ХРИШЋАНКА 339 АКО СТЕЧЕ ПАМЕТ, НЕЋЕ СЕ ОЖЕНИТИ 340 ЂЕВОЈКА, МАГАРЕ И БАБА 341 НЕМА БОЛЕЋЕГА 342 ЈУНАЧКО СРЦЕ 343 ЗЛА ЖЕНА САЧУВАЛА МУЖА 344 БАБА И ЂЕД У ЛОВУ 345 БАБА И
Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе са браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.
Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је ђевојка једна сједила за златнијем ђерђефом и златном жицом везла.
Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице ицпредала. А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и пред њом на златној
А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала.
Кад тамо, ал̓ има шта и виђети: соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никог до једне ђевојке, а та ђевојка лежи на једном кревету па спава. Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати ђевојку, како је врло лијепа.
Путујући овако задуго, дође у једну варош. Како уђе, гледа тамо-амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш̓ коња па ходи у авлију.
Кад царевић дође у авлију, и онде га срете ђевојка, а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему говори: — Хајде, брате, са
Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету, дође у другу велику варош и идући кроз варош, повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.
Кад ови младић уљезе у царски двор, и ђевојка када га добро сагледа и упази сабљу, пса и коња да је све мимо ишта на свијету лијепо, још се већма заљуби и оцу рече:
Управ исти дан стајао је и један малар крај мора, кад се по мору провезао брод и ђевојка, и он наслика онако скупа брод и ђевојку на прозору.
Први дан само ју је виђео; други дан су се спознали; а трећи дан договоре се како ће побјећи. Ђевојка њега напути нека он даде начинити од злата коња и приковати за руду.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Пред њом не може да одоли. Када се појави "Хајкуна ђевојка", он престаје а се прави мртав, заборавља једину могућност свога избављења - да "мртав", изнесен из тамнице, може
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Како ми је главна лепота у фризури, а црква ми баш није јака страна, ја ћу као она босанска ђевојка: л'јевом руком косу глади, а десном се Богу моли... Ој, ој, ој!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
— Марко сам каже да му је жалост за несрећном снахом улила потребну храброст: Ја погледах на ђевојку, мајко, кад ђевојка грозне сузе пушта, све мараме сузам' поквасила, стакају се ђогу низ копита.
Тодоре везире, он извади од злата прстење са бисером и драгим камењем: разасја се соба од камења, — така му се учини ђевојка да је љепша од бијеле виле; прстенова Роксанду ђевојку и даде јој хиљаду дуката, и ђевојку браћа одведоше.
Што говори краљу Мијаило?“ Тодор њему све по реду каже: „Виђех, царе, и прстеновах је. Да каква је Роксанда ђевојка, онакове у Србина нема!
Тад извади мача зеленога, па говори трима ђевојкама: „Која је ту Роксанда ђевојка, нек савије скуте и рукаве, нека купи бурме и прстење, ситан бисер и драго камење; ако ли се која друга маши, вјера
“ Спомиње се Краљевићу Марко као добар данак у години. 26 МАРКО КРАЉЕВИЋ ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ Рано рани Туркиња ђевојка, прије зоре и бијела дала, на Марицу бијелити платно.
сестро, лијепа ђевојко, баци мене једну крпу платна, извади ме из воде Марице, честиту ћу тебе оставити“. Ђевојка је за бога примила: баци њему један крај од платна, извади га води на обалу.
Пак посједе танку бедевију и отиде у приморје равно да он купи кићене сватове. Кад то зачу царева ђевојка, цвили јадна како љута гуја: „Јаох мене до бога милога! За кога сам лице одгајила? Да га љуби црни Арапине!
Оде татар и каза царици што је рекô Краљевићу Марко. Кад то зачу царева ђевојка, скочи млада на ноге лагане, пак довати перо и хартију, у лице је пером ударила, од образа крви отворила, Марку ситну
што нагони тебе у језеро? Зашто л' ћеш се удат за језеро? Каква ти је голема невоља?“ Проговори Туркиња ђевојка: „Прођи ме се, гола дервишино! Што ме питаш кад помоћ не можеш?
“ Ал' говори Краљевићу Марко: „Не куни ме, моја посестримо! Ја сам главом Краљевићу Марко“. Кад то зачу лијепа ђевојка, објеси се Марку око врата: „Богом брате, Краљевићу Марко, не дај мене црну Арапину!
Оде Марко у хана Новога, а ђевојка у цареве дворе, па казује цару и царици да је дошô Краљевићу Марко. Кад то зачу царе и царица, спремише му господску
Он се врати кроз Стамбол-чаршију, ал' од свата нигђе никог нема, сама стоји лијепа ђевојка, и око ње дванаест товара лијепога руха ђевојачког.