Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— рече Ћебо — тек мени се чини да бисмо могли и сами преноћити... — Вала, ја му не преноћих — дочека неки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у ступи! — Вала, синко, ни ја — прихвати чича Мирко — па макар кокао кокице те јео.
Хвала богу, потока доста — имамо где. — А шта ћемо с овом? — упита Ђилас. — Па угарак у њу! — рече чича Мирко. — Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко.
— Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја. — Ако си и истезао греду — рећи ће чича Мирко — ниси скакао у јарину као Ђилас. — Ако сам и скакао одговори заједљиво Ђилас — нисам затурао вилама орахе на таван као ти, чича! — Не лај, море!
— Ако сам и скакао одговори заједљиво Ђилас — нисам затурао вилама орахе на таван као ти, чича! — Не лај, море! — плану чича Мирко. Сви пођипаше на ноге.
Аја! Реч по реч, заједај један другог, док ти луче шамар Ћебу иза врата. Ошамари га Ђилас. Зачас се начини читава гужва. Сваки дочепа шта му паде шака, па удри... удри! Само се чује: »Не, Ћебо!...
Око мале ручанице беху се испупили под оним орахом, пред кућом Пурковом: чича Мирко, Ћебо, Срдан, Ђилас и други одабрани људи из села. Неки поседали по трави, а неки стоје.
Богу хвала, често смо се и споречкавали... — А, богами, и побили — додаде Ђилас полако. — Тек никад се нисмо онако душмански разишли — наставља Пурко, чинећи се и не чуо Ђиласа — као ономад на
— Било па прошло! Што то заподиреш? — Таја кажем само... — поче кмет. — О кани се, море! — прихвати Ђилас. — Живи се људи кашто и споречкају, па и побију... Људи су, чудна ми чуда! — Јест, јест!... Тако је!...
— Јок, да тражимо воденичара! — рече Срдан. — Да чувамо сами! — виче Ћебо. — Аја!... Да развалимо ову! — узвикује Ђилас. — Нећемо! — вичу једни. — Хоћемо! — деру се други. — Полако, људи, народе, браћо! — стишава их кмет. — Шта полако?
— Који Страхиња? — упита чича Мирко. — Па онај наш из Овчине! — вели Ћебо. — Јест, богами! — додаде Ђилас. — Шта ли ће у Зарожју? — упита неко. — Па, хвала богу, има коме доћи!... — рече кмет.
— Море, муку ти мучимо! — рећи ће Ђилас. — Е?... А што? — упита Страхиња одбивши један дим. — Та остали смо без воденичара — прихвати Пурко.
— гракнуше многи. — До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан. — До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас. — А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко. — Аја!... Боље данас!... Сад!... Одмах!... — диже се граја.