Црњански, Милош - Сеобе 2
Окренувши се Ани и Варвари, ваљда у нади да ће их дирнути, поче да тврди да им је Ђинђа Зековича род, па да рођаку треба бранити.
За тренут настаде тишина. Трифун, међутим, рече, на то, неким гласом, као из бурета, да је та њихова рођака, Ђинђа Зековича, иако је изгубила мужа, широка, ведра, природа, као што је жито пуно булки, кад се таласа.
Поклони се Павлу, по обичају Турака, и рече му: Ејвала! Е не би га, каже, даље трпљео, да зна да ће му се Ђинђа испросити у Павла. „Пази шта ти кажем! Твоја смрт, Пајо, имаће хиљаду узрока!
Павле је после причао да му је врата отворила Ђинђа, коју није ни познао. Кад му приђе руци, осетио је, каже, како јој дрхти рука. „Је ли лепа?“ питала је Варвара. И Ана.
Зекович је оставио стару мајку и отишао са Ђинђом у Потиски округ, кад је Ђинђа, за њега, одбегла. А што се тиче Ђурђа, каже му да је он, Павле, тој жени, рекао, још сто пута, да јој нема спаса у
А густе, нагарављене, оштре, обрве појачавале су утисак, да је то жена, за ноћ. Павле помисли да Ђинђа не личи на њу, као млађа сестра, него – иако је немогуће – као да јој је кћи.
Гледао их је све закрвављеним очима, а на Петра је био ножем насрнуо. Она млада жена, Ђинђа, коју је у кућу довео, а чијег су мужа, Зековича, потере убиле, у врбаку, на Бегеју, отишла је једно вече и није се
Пред очи му искрсну Ђинђа Зековича, коју је у Бегеј отерао, кад је, тако, и њену љубав, прејудицирао. Устукну, дакле, као опарен, а затим узе