Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Он приђе с пуно озбиљности и љубави болеснику и пружи му руку: — Како си, брат-Ђоко? Болесник докопа срдачно пружену руку обема рукама, поклони се онако седећи на кревету тако дубоко као да је хтео
Помоћник, светски човек, трља руке: — Па како је, газда-Ђоко, како је? — Добро ће бити, ако бог да. Девојка се мења у лицу, бледи, и израз лица почиње да се крути и да се
Моја му мати прискочи у помоћ. — Па шта сад мислиш, брат-Ђоко? Он брзо покупи све око себе и баци пред матер. Рече: Да се осећа боље. Да му је Јоца рекао да то може бити још боље.
Моја мати виде да је последње парче тако велико да не може у ковчег: — Каку службу, брат-Ђоко? — Па тако! На пример, код општине штогод. На пример... ја... тако... Ето, могао бих, на пример, како ћу ти казати?
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ 37. Сваком сину сузно око, Свак угледа — али кога? Свак угледа тебе, Ђоко, Свог сокола премилога; Јесте теби мана доста, Ал' ова ти слава оста. 38.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ч'а Милош што седи уз мене с леве стране, диже се, мету прст у уво, па викну што игда може: — Ехееј, пријатељ Ђоко!... не даај... одведоше ти грлицу из гнезда... У страни, преко потока, грмну пуцањ опет.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Где си сад, Ђоко Ђорђевићу, куме, Да ме избавиш из невоље? Јеси ли у Лондону, Паризу, Ослу? Можда си приспео у Монтевидео?
Покаж се, куме, деде! Срце ми закуца као лудо Кад помислим да си ту негде...” „Ђоко Ђорђевићу, севап учини! Доста си уживао у обиљу...
Корача важно, тобож нерадо, Вукући ноге, ко да у глиб тоне: „Јеси ли ти то, црни Авдо?” „Ђоко Ђорђевићу, мој Дантоне! Спора си, ал достижна, земаљска правдо Да те нађемо, сви трчимо маратоне!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Опа, ђоко! — Предраг превуче прстима преко образа и обухвати подбрадак. — А знате ли како смо се били утврдили у старим положајим
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Ту пјесну, ту велику пјесну запјевајте загрљени и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје! Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу биковом, од кога га
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Где је она? МАРИЦА (долази и прилази право оцу): Ево ме! (Спази Ђоку, па му полети.) Ђоко, слатки Ђоко! КАПЕТАН (изненађен): Шта-а-а-а-? Ђока?!!! АНЂА (такође изненађена): То... Ђока?!!
Где је она? МАРИЦА (долази и прилази право оцу): Ево ме! (Спази Ђоку, па му полети.) Ђоко, слатки Ђоко! КАПЕТАН (изненађен): Шта-а-а-а-? Ђока?!!! АНЂА (такође изненађена): То... Ђока?!! МАРИЦА: Јесте, јесте, то је Ђока.
КАПЕТАН: Ћут'! МАРИЦА: Оче! КАПЕТАН: Ћут'! ЂОКА: Господине капетане!... КАПЕТАН: Ћути, Ђоко, јер сад ћу те ноктима задавити! Све си ми ти ово онако апотекарски замесио и посолио! ЂОКА: Хтео сам само...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Дај ми три. — Јесте ли видели?... Једну ауф!... Ха!... Ха! — Опа, ђоко! Сад ћеш видети твога бога... О... о... о!... Не верујем! Лежи кец... Ајд сад краљ... Аха... Одрж!...
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Наравно процесија се покварила, Ђоко добио батине и надимак „Потрк“. Лазар Мачак био је омален пргав дјечак, готов увијек на свађу и бој, ако га само неко
Први се на видику појавио Ђоко Потрк. Јурио је друмом као да га вија рој пчела, бијесно псето или какав Глигорије црквењак с тољагом на рамену.
— Стој! — испаде преда њ дугачки Стриц, а захуктали Ђоко, прије него се могао зауставити, још двапут оптрча око Стрица и тек онда застаде још увијек поцупкујући и подвикну: —
— лукаво зашкиљи Стриц. — Ево ме одмах! О-оп! — и Ђоко појури друмом. — Еј, стој, куда ћеш? — Па тамо гдје не туку! — викну Ђоко враћајући се трком. — А гдје је то?
— Ево ме одмах! О-оп! — и Ђоко појури друмом. — Еј, стој, куда ћеш? — Па тамо гдје не туку! — викну Ђоко враћајући се трком. — А гдје је то? — Да, збиља, нијеси ми још ни казао. Гдје је?
— А гдје је то? — Да, збиља, нијеси ми још ни казао. Гдје је? Кад му Стриц исприча за Јованчета и за Тепсију, Ђоко само весело подврисну и стушти се путем у правцу Прокина гаја. — О-оп, јуриш у хајдуке!
Пусти ме, идем одмах на свој таван да мислим. Ето ме сутра у Гај. В УПрокину гају, у логору мале дружине, Ђоко Потрк, захуктан као ждребенце, оптрчавао је пољанак Тепсију.
— И још сам нешто смислио, али жестоко. — Шта то, шта то?! — у трку допаде Ђоко и радознало ужижи очима. — Е, за ту нам работу треба и једно магаре. — Шта ту треба магаре! — поскочи Ђоко.
— Е, за ту нам работу треба и једно магаре. — Шта ту треба магаре! — поскочи Ђоко. — Ево мене. О-оп, ја сам бржи од сваког магарета.
— Е баш нек сте дошли и ти и Жуја. — Ја и Жуја ловићемо зечеве! — дочека Ђоко Потрк, узе од Николице узицу и заједно с кујом појури у круг око читавог логора. — Правићемо Жуји кућицу!
Тако су радиле све хајдучке чете и дружине. — Има то и у пјесми, ја сам читао! — пожури Ђоко Потрк. — Ол рајт! — сложи се Ник Ћулибрк. — И мени је тата причао једну такву причу.
— Охо, па то је нешто озбиљно! — тихо рече чак и велики објешењак, Ђоко Потрк. — А шта ћемо с Николицом, он је мален за заклетву? — сјети се Стриц. Дјечачић се нарогуши.