Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Ту је било официра из Срема све сами̓ Срба: мајор Лукић, капетан [Ђорђе] Кљуновић и капетан [Јован] Бежановић; а из ваљевске нахије био је: мој отац Алекса обрлајтнант, Петар Ракарац, Лазар
томе казивао ми је доцније неки Лука Марковић из Орашца крагујевачког, да се он — Лука — баш у ту недељу женио, и Црни Ђорђе са сто друга дошао му на свадбу, ручао, пак после запалио хан у Орашцу.
Кажем им ја, да сам разумео да је Црни Ђорђе устао палити ханове и Турке тући; и они многи кажу да су то чули. Ја пошљем за мог стрица, да час пре иде овамо.
Пита ме шта радимо. Кажем му ја да, како смо чули да је Црни Ђорђе почео палити ханове, и ми се купимо да тучемо у Ваљеву Пореч-Алију, „но сам дошао да ми дате сонета шта ћемо радити”.
војника код Петра Јерића, попа Леонтија и Исаила Лазића из Уроваца, и у тој војсци је царски човек Дел-Амет; а и Црни Ђорђе веће је све ханове попалио, и народ подигао.
— То слуша Ђорђе Крстивојевић из Забрдице, кмет, који је дошао с новим кнезом Пејом, пак рече: „Чујеш, кнеже Пејо! Да овај прота рекне:
Да овај прота рекне: Ђорђе, једи месо у петак и среду, — ја ћу јести, а камоли нећу Турке тући”. (То вам само напомињем да видите, колике су онда
А ту били већ дошли и они храбри ̓ајдуци: Дамјан и Григорије браћа Недићи из Осјечне, Ђорђе из Остружња и из Кутишице Дамјан. (Они су сви после на Чокешини изгинули.) Фебруара 25. оставим две врећице тј.
у Шабац, и кажем им како смо ону ноћ, кад смо ми Ваљево попалили, видили пламен на Руднику, и надамо се да је и Црни Ђорђе Рудник освојио итд.
Сад ја узе̓ размишљати, јербо мислим да није досад Црни Ђорђе комегоде писао, па се бојим да он од једну руку не пише, а ја од другу, пак ћу му покварити план и посао.
Он каже: „Како се чуло, Црни Ђорђе и ви да купите војске, одма сам ја дошао на кордон, и знао би̓ да је каквогоде писмо у ову страну на когагоде прешло,
му сто кеса новаца, и да све што има његово пренесе му у Немачку, да се само умири, а и помало гласало се, да се Црни Ђорђе већ умирио. Ми се поплашимо од тога да не буде истина сад, кад ми већ Шабац топом бијемо.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
На једној страни заповедник врховни вожд, Кара-Ђорђе, с војводама: Луком Лазаревићем, Стојаном Чупићем, Милошем Поцерцем, Јаковом Ненадовићем, Цинцар-Јанком, ЦинцарМарком,
Кара-Ђорђе је имао мало људи према турској сили. Оно што је пред Турке ставио, било је свега 15.000 с коњицом. Међутим, Сулејман,
000 луди. И то беше сам потурчењак, јунак, брат, јер језик му је матерњи српски језик!... Кара-Ђорђе је у самом пољу мишарском ископао шанац, баш на оној равници на врху брдашца мишарског.
У уторник, 31. јула, око великих заранака, доведоше КараЂорђу једног Турчина што се сам предао. Кара-Ђорђе је баш нешто говорио с Луком, Јаковом и Чупићем, кад му јавише. — Доведите ми тога Турчина! — заповеда он.
— викну он. — Ја сам, Стојане. — Одакле ти?! — Из града. — Ти га познајеш? — упита Кара-Ђорђе Чупића. — Бог с тобом! Зна га сва Мачва!... Он је многу каду ојадио!... — Којекуде... Па шта си радио код Турака?
— Онда да се договоримо шта нам ваља радити — рече Кара-Ђорђе. И стадоше правити распоред борбе. Докопаше да Луки Лазаревићу даду коњицу.
И заиста, тутњава долазаше све ближе и ближе... Већ се могаше добро разазнати топот копита. Кара-Ђорђе искочи на бедем и стаде гледати. У тај пар појави се војска. Свирке, таламбаси и халакање проламаху небо над Мишаром.
Први редови ишли су безбрижно, затурили шаре на рамена као врљике... Кара-Ђорђе шеташе шанцем мирно. Ниједан му се рибић на лицу не помери. Он гледаше војску како се приближава...
Којекуде... он је данас скупљи од главе!... Први редови Турака дођоше већ на домак бедемима шарампова. Кара-Ђорђе скочи у шарампов, приђе топу, погледа у нишан и рече хладно као да бога назива: — Пали!
Сад и Турци припуцаше. Запеваше куршуми своју самртну песму... Кара-Ђорђе рече: — Не пуцај!... Само кад топ пукне, онда по једну ватру!... Али се Турци нагло приближаваху...
Само кад топ пукне, онда по једну ватру!... Али се Турци нагло приближаваху... Могао си сваком лице сагледати. Кара-Ђорђе нареди те пуче и трећи топ... Пошто се грмљавина проломи, он погледа на онај густи честар лево...
Тринаест рана на њему! — Тринаест?! — Јест, тринаест, али ништа то! Посла га војвода Ђорђе у Орашачку аду да се вида! И извидаће се... Још су га штошта о појединцима распитивали, а Станко им је о свему причао.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ХИШЋАНСКО ПРОЛЕЋЕ Видик се крвљу сав зарубио, Први кос пева танко и тање. Аждају Свети Ђорђе убио, Сребрним копљем баш у свитање.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Често је, каже ми мати, доносио чича-Ђорђе сомун испод мишке и куповао нам дрвâ, све док, опет његовим настојањем, не би покупљена вересија и „ми” се
Од то доба и мајка је морала распитивати за њега, и ево свега што се о њему знало: Ђорђе је тада почео парчетарити, али кад се покупи вересија, он поче опет за се радити.
око, и да то могу београдски лекари да скину, или, као што бабица још утешљивије и убедљивије рече, да „апелирају”. Ђорђе, или управо његова сестра, продаде све. Извадише неки стотињак дуката и дођоше сви троје у Београд.
понудâ?... — Може... Ја ћу казати... Па наш Јоца! Видео сам још како се „плави од истока”. Осећао сам како чича Ђорђе не види то плаветнило и — кад сам се пробудио — видео сам да је девет сати, и да је моја мати, забрађена, држала под
Поклоним се њој, па пружим руку Ћорђу: — Добро јутро, чича-Ђорђе! Познајете ли ме? Он узе моју руку обема својима, изврте главу на страну и, са стране гледајући преко моје главе,
— Видите ли моју руку? — рече помоћник, машући руком испред болесника, а гледајући у мене. — Видим, — рече Ђорђе — видим, плави се. Видим прсте! — Прсте!? — рече помоћник с неком болном иронијом. — Видим онако, плави се!
— А? Колико? Можете ли да видите? Ах, јадни Ђорђе! Он опет искриви главу и, сасвим поред помоћника гледајући, рече: — Четири! Чини ми се четири! Не видим баш добро!...
окупану у сузама, с рукама стиснутим у крило, с погледом закованим за патос, али ни даха, а камоли јецања да чусмо. Ђорђе је видео ушима. Он се окрете упола њојзи: — Ама што ти плачеш, што срдиш бога?
Видео сам да је Ђорђе не само хтео, него да је и морао да види. Па и помоћник се изгуби. Он хтеде да прискочи чича-Ђорђу, па се обрте
Онај, онако... Знате... да.. дакако! — Ето видиш! — каже Ђорђе. — Још каже господин Јоца: док одемо у зеленило, биће још боље!
Мени је нешто играло пред очима, те ми се чинило као да се Ђорђе с неким рве. Тада се из његовог као стакло мртвог ока откачи атом леденог очајања и као лавина падаше све силније и
Она поклопи очи рукама, и суза њеног оца паде у море њезиних суза Не знам колико смо ћутали. Онда Ђорђе прво обриса око, и поузданим, чисто веселим гласом обрте се помоћнику: — А ко ће мене тамо анализирати? — Шта?
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— А не, милостива! Све је баш на српском, ту скоро преведено. Работнике је превео Ђорђе Поповић, а Помпеје Лаза Костић.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Рецимо чујеш или дође овака депеша преко општине: капетан друге класе Ђорђе В. Христић, водник пете батерије, тога дивизиона, тога артиљеријског пука, погинуо је на положају том и том, тога и
Ту на једном табаку „преко целог“ тражио је командир: да капетан Ђорђе В. Христић, тачно објасни: под којим је околностима рањен означеног дана код цркве села Б.
— Ја путујем својој вереници. — Познајем вашу вереницу. Нада ли вам се? — Јавио сам, потврди Јуришић и додаде: Ђорђе је остао у батерији здрав је. — Збиља, баш добро, ја бих вас молила; она показа да изађу у ходник вагона.
— Збиља, баш добро, ја бих вас молила; она показа да изађу у ходник вагона. Па кад изађоше: — Ђорђе је имао непријатности у команди? — Никакве, у колико ја знам. — Имао је, имао, само ви кријете од мене.
Африка
Развучен у простор, црн И размахнут пред ширином небеском, као какав фантастични св. Ђорђе на сасвим потамнелој икони. На средини воде он се дохвата весала и седа.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Досељени Кумани су били врло моћни још и у ХІІІ веку. Један од њихових вођа, Ђорђе Тертер, крунисан је 1280. године за бугарскога цара.
Људи од пера је било све више: Петко Славејков, Љубен Каравелов, Ђорђе Раковски и други, од којих је већина живела у Београду или су одржавали тесне везе са српским образованим круговима.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Његове беличасте очи сада су биле тамне: толико су му се зенице рашириле. Изгледао је помало као свети Ђорђе на аждаји. Упитах Рашиду у шта су се опкладили. - У свашта нешто! - рече.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
ако је рођено у недељу добије име Недељко; на Ђурђевдан, Ђура или Ђорђе; на Спасовдан, Спасоје итд.). Детету се дају и имена бабе и деде да би стало умирање.
Матавуљ, Симо - УСКОК
У тај мах бахну на дворишна врата Ђорђе, игуман манастира Острога, људина необична раста, лика и ношње. Бахну и застаде на прагу, а колик бјеше, мало што не
Па посједаше. На ходнику момци служаху напитком војнике. Игуман Ђорђе започе: — Поздрав ти, господару, од попа Милутина из Тушине, па онда од свијех Морачана.
Тако их је ђакон нудио редом, али владика, одједном, из небуха рече: — За крв међу Катуњанима нека суде игуман Ђорђе и војвода Бошковић. Ријечанима и Катуњанима приморци Крсто и Вуко.
По вечери обични посјед у мађупници био је живљи и веселији него обично. Игуман Ђорђе и ђакон Иво надметаху се у шалама, сердар Пламенац причаше о своме путовању у Русију и у Париз, војвода Бошковић
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
И ЛИСТОВИ 21 СРПСКОСЛОВЕНСКИ ПИСЦИ 24 КИПРИЈАН РАЧАНИН 25 ЈЕРОТЕЈ РАЧАНИН 26 ГАВРИЛО СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ 27 ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ 29 И РАЦИОНАЛИЗАМ 32 РУСКОСЛОВЕНСКИ ПИСЦИ 33 1) РУСКИ УТИЦАЈИ КОД СРБА У XВИИИ ВЕКУ 34 2) РУСКОСЛОВЕНСКИ
РОМАНТИЗМУ 103 ЛУКИЈАН МУШИЦКИ 106 ЈОАКИМ ВУЈИЋ 110 МИЛОВАН ВИДАКОВИЋ 112 МИХАИЛО ВИТКОВИЋ 115 ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ 117 ЂОРЂЕ МАГАРАШЕВИЋ 118 ТЕОДОР ПАВЛОВИЋ 119 СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА 120 ЈОВАН СТ.
ПОПОВИЋ 126 ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ 133 ЈОВАН СТЕЈИЋ 140 ЈОВАН ХАЏИЋ 142 ЂОРЂЕ МАЛЕТИЋ 144 ЈОВАН СУБОТИЋ 146 НИКАНОР ГРУЈИЋ 148 ВАСА ЖИВКОВИЋ 150 МАТИЈА БАН 151 МЕДО ПУЦИЋ 153 ДАНИЛО
овде говори више и исцрпније но су овде унети и некоји писци који се не налазе у школском издању (Димитрије Давидовић, Ђорђе Магарашевић, Теодор Павловић, Јован Стејић, Данило Медаковић, Никола Томазео, Милан Ђ.
Али, то су само изузетни и ретки појави. Српски историчари XВИИИ века, и Ђорђе Бранковић, и Павле Ђулинац, и Јован Мушкатировић, па и Јован Рајић, врло мало знају о историјским споменицима старе
Под утицајем илиризма професори »Илири из Србије« читали су, око 1838, својим ђацима у Крагујевцу Гундулића и Качића. Ђорђе Николајевић, у Србско-далматинскомъ магазину за 1838.
српскословенском књижевном језику (да није било прекида) српски народни књижевни језик развијао« (Стојан Новаковић). ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ Једини световњак међу писцима српскословенске школе био је Ђорђе Бранковић. ЖИВОТ.
ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ Једини световњак међу писцима српскословенске школе био је Ђорђе Бранковић. ЖИВОТ. — Породица Бранковића била је из Херцеговине, преселила се у Угарску пре Велике сеобе, ту добила
се у Угарску пре Велике сеобе, ту добила угарско племство и из своје средине дала неколико црквених великодостојника. Ђорђе Бранковић родио се 1645. године у арадској жупанији. Васпитао се код брата Саве, епископа јенопољског, 1663.
Василије Петровић је постао историчар из истих личних побуда из којих је пре њега постао Ђорђе Бранковић. Његова историја је историја само по имену.
СЛИКАРА АРСЕ ТЕОДОРОВИЋА) стоиΘïя сиръчь благи обычай и Вънаць отъ алфавита, у Будиму 1826, Писма, која је прикупио Ђорђе Магарашевић, у Будиму 1829; Првенацъ, Ужица, или ДосïΘеева Буквица у Карловцу 1830.
постаје потпуна, са шест разреда, и која има за наставнике људе као што су: Павле Шафарик, Милован Видаковић, Ђорђе Магарашевић. 1822. године је прорадила нова српска богословија у Вршцу, која је трајала до четрдесетих година.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
орлушину: Ви звездице нашег неба, Што сијасте кô што треба, Звезде трепте, звезде сјају, Али данка још не дају, Ђорђе дође, сунце грану, А Србији дан освану.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Остали свеци обично стоје побожно, погледа дигнута небу, а овај Ђорђе, мегданџија, ем је коња упропањ нагнао, ем је објеручке скопао копље и пробада змаја огњевита.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
црквица стара, кадикад му сетно звоном одговара, и слуша га свети иконостасак, и с њега слуша у оквиру малу светитељ Ђорђе на беломе ждралу, дркће му рука како оштро слуша, све жешћим гњевом аждају гуша; и бели ждрале кô да ухом стриже, из
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
13. Ђорђе Којанов Стефановић: Српске народне приповедке, Нови Сад 1871. 14. Босанска вила — лист за забаву, поуку и књижевност
Караџић и објавио у свом издању од 1853. 25. ТИВТИЗ И ЏОМЕТ: Забележио Ђорђе Јовановић, трговац из босанског Прњавора, по причању Ристе Илишковића. Објављена у Босанској вили за год. 1901, стр.
109. ДОСЈЕТЉИВ УДОВАЦ: Забележио у Хргама код Маглаја Ђорђе Маринковић и објаво је у Босанској вили за 1892, стр. 15. 110. ЦИГАНСКА ПОРОДИЦА: Прво је објавио Вук Ст.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
неповрата и гута дане као лиске губар, те пухор-добу пукну гробна врата, а помрчини проломи се дувар: да Први Ђорђе, подижући славу, на Другог Ђорђа стави живу главу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Из другога угла допирао је нечији пиштећи глас: — Браћо, не дајте!... То вапије за помоћ нишанџија Ђорђе, чија цела рука виси на једном парчету коже, док му из рамена шикља млаз крви.
— Убијте ме, браћо, убијте! — јечи Ђорђе око чијег трупа све више нараста гужва од завоја и кошуља, да би му се зауставила крв.
Мртве оставите где су, рањенике склоните, а остали на своја места. — Господине капетане! — прошапута Ђорђе, коме се глава једва видела од завоја.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Затим се ућутасмо и кашљуцнусмо сви по неколико пута, па да се не би и даље ћутало, чича Ђорђе каже: — Е ја. Други одмах то прихвати, па дода: — А ја...
— Биће копрцања, не бери бриге! — Бога ти, како си му казао? — пита га чича Ђорђе. — Море, зар ти ја све памтим. Читаћемо кад изађе, па ћеш чути. Само сам... 'нако... како ћу рећи... све у кратко.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Има, како да нема! — Па где је мејана? — Ено, там’. А држи је неки Ђорђе Ружић, Ђорђе Цинцо га зовемо. И тај ти је један од оних чапкуна, за које ти каза малочас. — Е, зар?!
— Има, како да нема! — Па где је мејана? — Ено, там’. А држи је неки Ђорђе Ружић, Ђорђе Цинцо га зовемо. И тај ти је један од оних чапкуна, за које ти каза малочас. — Е, зар?!
Нећу вам много описивати, јер знам да је знате, иако нисте у њој били. Она је по плану као и све друмске механе. Ћир Ђорђе се постарао па има и лично и месно право. Па ето и ово није требало ни спомињати, пошто се само по себи разуме.
И то је тако после остало заувек, све до данашњега дана. И кад га Ужичани уживају, зар да га ћир Ђорђе »сепеткаш« нема?! Беше то монументална зграда, та механа.
Газда Ђорђе кад је правио, није паре жалио. Нарочито је позвао једнога молера из вароши, па му је овај измалао целу механу.
је набио свој калабрески шешир на очи и дунуо на нос, а руке метнуо на леђа, па га запитао: »Како, како оно рече газда-Ђорђе, не чух добро?!« и газда Ђорђе је одмах баталио све и лепо му исплатио. А добро је и урадио.
!« и газда Ђорђе је одмах баталио све и лепо му исплатио. А добро је и урадио. Јер молер је био истена вештак, али (као сви вештаци и
Дуго је после тога, тумачећи сељацима ко је Бочарис, спомињао газда Ђорђе и молера. Хвалио и Бочариса и молера, хвалио их обојицу, па не знаш кога више!
Некако сељацима никако није ишло у главу да је баш толике велике бркове могао имати, а ћир Ђорђе се опет клео свим на свету, и позивао на многе грчке старе историје, и на оне пре и на ове после Христа, да је баш
— »Ама је л’ му Марко име?« — »Јесте!« вели ћир Ђорђе. »Е, па шта ти ту нама онда причаш?! Па то је наш Краљевић Марко!« — веле сељаци.
»Е, па шта ти ту нама онда причаш?! Па то је наш Краљевић Марко!« — веле сељаци. Тада би као мало и плануо ћир Ђорђе и ватрено их уверавао (не дирајући, наравно, нашег Краљевића Марка) да је то Бочарис, Марко Бочарис, управо из
А сељаци и опет не верују, него се само гуркају, а неки ће чак и рећи: »Море, газда-Ђорђе, шта ти ту нама причаш! Да је било још црне варбе, били би му још већи бркови«.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
!” КУМ-ЂОКА ОСЛОБАЂА ДЕДУ „Кад би бар могао мој кум-Ђорђе Однекуд, овај час, да ми дође!” То рече, а уз друм доплови шум: Из аута изиђе Ђорђе-кум!
” То рече, а уз друм доплови шум: Из аута изиђе Ђорђе-кум! Корача важно, тобож нерадо, Вукући ноге, ко да у глиб тоне: „Јеси ли ти то, црни Авдо?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Пеичић, физик варошки, и С. Врањешевић, трговац; — у Пакленици: Митар Вукотић, добростојник; — у Пардању: Ђорђе Петровић, парох; — у Фрањеву: Младен Маџаров, биљежник, и Петрачић, професор; — у Сентомашу: Јован Настић, учитель ИИ.
класе; — у Сомбору: Димитрије Поповић, парох и намјесник; — у Српском Бечеју: Ђорђе Глибоњски, учитељ; — у Старој Градишки: Косто Угринић. — у Старој Кањижи: Тодор пл.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Једни причају да сам био калуђер у Манасији, украо манастирско злато, нешто проћердао а нешто Ђорђе скло— нио себи, јер, кажу, никада не одлазим у цркву и никада се не крстим кад пијем ракију.
Дачић лаже по селу да ножем кољем псе Катићима и да их бацам у Мораву, јер њима стално нестају пси, па и керови које Ђорђе из прека доводи.
Између њих неко прође, преломи поглед, и Ђорђе више увређено но пркосно рече: „Имам и кога.“ — „А ја купих шећер да те частим слатком ракијом. За четвртог сина.
Рекао је То да ме уједе, помисли Ђорђе, и би му мрзак човек који га прати на свим путевима, док га у недрима жуљи кеса дуката а чопори свиња и џелепи говеда
Тола сасвим тихо, шиштаво звиждуће и прутом пожурује волове. — Док су мала, и мушка деца носе ђинђуве — рече Ђорђе згрчен иза Толиних леђа. — Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни. Ни орлови се не ките. — Газда све може.
Распорено, оно сипи снегом. — Син... Биће ти женско! — прегласно рече Ђорђе. — Кладим се у по десет надница. Пристајеш? — Шта ће ти син? Чиме ћеш да храниш и четврта уста? — Својим ручердама.
Кваре им се очи. — Уши ће ти појести. — Боле него да се дукати убуђају. Ђорђе заћута, воловски папци споро и меко топћу по првом снегу одоцнеле зиме, и напрегнуто се загледа у ноћ ускомешану
Ослушкују пут којим он иде. Најпре пламен прободе мрак. Касније заболи. И опет помрчина. Ђорђе се смањи, згрчи и примаче ближе Толиним леђима. Зашто је купио црвене ђинђуве?
Женско се за другога рађа. Ђорђе брзо врати ниску ђинђува у џеп и грчевито стеже кундак пушке. Кеса с дукатима жуљи ребра, као да је белутак.
— И зато се ти мучиш? — прошапта кроз цвокот Ђорђе, посумња да ли је Тола чуо и рече гласно: — Да ти није мене, поцркала би ти од глади. — А да теби није мене?
Не бој се. — Мој отац има још једног сина — рече за себе Ђорђе, а по лицу и рукама разли му се трновита врућина. Тупа лупњава у уском кошу ребара, стегнутом гуњем и кожухом, а кеса
А иза облака небо је пуно звезда. За даљине и Бога Ђорђе Катић, трговац, исто је што и лист у шуми. Исто што и кокошка. Кртица. И све ће бити исто.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Хита терџуман а иза њега су Ђорђе Нишлија, спадало које говори невероватним наречјем, и још два жандарма. Прескачу згрчене сенке ружиних жбунова и
На његов узвик, заробљени низами су се отргли и потрчали својој касарни, Ђорђе из Ниша је јурнуо за њима, пушке су запраштале а грађани узмицали.
једкни који је смео да му уђе под шатор из ненада, затицао свег црног и од сумње: није веровао никоме, тај Црни Ђорђе, а ипак су га изневерили. Гледа Чарапић у своје бронзано лице и чуди се самоувереном новом добу.
У једном није могло бити сумње: кад год је бивао у Београду, Црни Ђорђе је свакога дана долазио да обиђе свог дечака а то је значило да сваког дана залази и у кућу руског изасланика са којим
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
а... а... Ђорђе... Жалосно, браћо, везан српски војник. Мајко моја, да видиш... о... о... осветника Ко... Ко... Косова!...
а... а... Ђорђе! Па се командант појављује на прозору и наређује да се будала пусти, и прети да ће га лично убити у првој борби, а
Д. из Загреба, Манифатуре Росари и Барци, па Виртембергише Катун Мануфактур и Манифатура Ривароло Свети Ђорђе Кановеза А. Д.
„Е па, ајд’ сад, не оклевај, кажи шта имаш“, обратио се Ђорђу. Избацио је Ђорђе леву ногу унапред, онда је почео да кашље као да ће ту да умре.
Где си био кад се убиство догодило, јеси ли био на лицу места, шта уопште знаш да покажеш?“ Ђорђе је неколико пута климнуо главом, затим одгурнуо торбу на леђа (из торбе је вирило перје празилука), онда се почешао за
„Но, ајде, ајде,“ подстицао га председник, „ајде ваздан.“ „Оћу,“ одговорио је Ђорђе, „оћу, господин председник, зашто да нећу, ама те молим да ми даш да седнем, овде где ти славни суд наредиш и како
“ Председник се чуди, адвокати загледају, сви се ишчуђавају како то да Ђорђе нема све ноге. „Па једна је само здрава, господин председник, Бог да ми помогне, због што сам бугарски рат закучио,
“ Не говори сведок истину, није он инвалид, пао је одавна са куће, те су му одсекли леву ногу. Сео је Ђорђе на столицу, по дозволи председниковој, и дуго се на њој намештао, баш као да се за неко велико уживање припремао.
„Дакле, дедер,“ веома нестрпљиво каже му председник, „ајде, Ђорђе, почни једном, немој даље да нас мучиш, видиш да се живи покувасмо од врућине и ми и овај народ.
„’Оћу,“ вели Ђорђе, „’оћу, господин председник, синови ти цареви и генерали били, све ћу да ти кажем, да су ми живи и здрави моји
“ Збунио је Ђорђе председника, па чисто не зна председник ни шта да му одговори. „Нисмо ми,“ вели он, после кратке забуне, „нисмо ми
“ „Пристајем,“ каже Ђорђе и пружа руке према председнику, „пристајем, господин председник, на све што кажу адвокати, и како ти кажеш, а и на
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике радње са шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под
У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година.
је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година. Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен.
Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу. Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а
закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади. Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац. Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују.
Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају.
Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. — Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. — Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача?
Имамо посла. Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. — О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо?
— Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему. Ђорђе је имао обичај да мисли гласно.
— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео.
— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. — Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке. Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза. Њих двојица стадоше да ручају.
При крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод куће под амбаром. — Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи. Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ДАНИЧИЋ 208 ГЕРМАН ЈОВАНОВИЋ 209 МАРИЈА ТРАНДАФИЛ 210 О ПРЕНАШАЊУ КОСТИЈУ ЉУДЕВИТА ГАЈА 211 ТИНА ЈАКШИЋКА 213 ЂОРЂЕ РАЈКОВИЋ 215 ЛАЗА НАНЧИЋ 218 НА ГРОБУ ЈЕДНОГ СКРОМНОГ СРБИНА 220 Др.
КОСТИЈУ ЉУДЕВИТА ГАЈА 211 ТИНА ЈАКШИЋКА 213 ЂОРЂЕ РАЈКОВИЋ 215 ЛАЗА НАНЧИЋ 218 НА ГРОБУ ЈЕДНОГ СКРОМНОГ СРБИНА 220 Др. ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ 222 ОДВЕСТ 223 ЉУБА НЕНАДОВИЋ 226 ПРИЧА О РИБАРУ И О РИБИЦИ 228 ИИ 236 БАБА
Како смеде поруке нам Тако тешке примит’ на се? Што не шчека друге дане Да му носиш боље гласе?... 1886. ЂОРЂЕ РАЈКОВИЋ Та што је даљина Тако несавладна! Дошô бих ти руку стиснут’ — Ма да је већ хладна.
»Стармали« 1887. Др. ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ Уви се, српска школо. У црну ризу туге: Рана ће т’ ова жећи Године многе, дуге!
У црну ризу туге: Рана ће т’ ова жећи Године многе, дуге! Школи је српској Ђорђе Сав живот дао свој; О, плачи, школо српска, И заслуге му број.
— Ђивовотле, Дубровник. Ђорђе Натошевић (1821—1887), заслужни радник на просветном пољу код Срба у Аустрији, дугогодишњи референат за српске школе.
Натошевић (1821—1887), заслужни радник на просветном пољу код Срба у Аустрији, дугогодишњи референат за српске школе. Ђорђе Рајновић (1825—1886), писац многобројних радова о знаменитим Србима, уредник неколико листова (последњи је био Бршљан).
Петровић, Растко - АФРИКА
Развучен у простор, црн И размахнут пред ширином небеском, као какав фантастични св. Ђорђе на сасвим потамнелој икони. На средини воде он се дохвата весала и седа.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Онда се подиже силна и храбра јуначина мишцом, Петра и Марице врсни син Ђорђе, а потоњи Црни, Ког је невидимо божија десница водила крепко, Народу смућеном почев говорити небесним гласом:
” Сви сад повикаше гласно: „Ми за тобом хоћемо, Ђорђе! Кад те је вишња снагом укрепила десница божја; Тебе кој’ остави, онога Бог ће оставит и светац!
краснима остаде пуста, Скровито село Жабаре у кориту ливаде тучне, С брзом Јасеницом, кићеном ваљаоницама многим, Ђорђе где слатка детињства му забавне проведе дане, Крадом избегоше, турска клонивши се страшнога хана.
суза, Деца завришташе, уздишу старци, у бризи су људи, Зло јер је вратити с’ натраг, горе не вратити с’ бедним. Ђорђе пак, стегнув од жалости срце, поче: „Мили родитељу! Шта ти рече, да од Бога нађеш?
Ено, да, ено га, одлази, неће, ах, неће се вратит! Жалосна мајка ти, Ђорђе, која те родила сина! Оца ти устави силом лепе кад не слуша речи. Десница гди ти је бодра, с оружјем удесно око?
Тек што је с јутра од истока стазе осветлило сунце, Ђорђе Крушедолу цркви, к Мајки Анђелији дође, Вољу да испуни божју, Архангела, светог и краља. 1838.
Помоћи није, Жалост, ах, пије Сербија. Болан Ђорђе у Тополи у постељи лежи, Десна рука клонула му, Турчин већма с’ јежи.
Јаук се чује, Враг ланце кује Сербији. Залуд Вила са планина биљем Ђорђе диже, Притиснута сад Сербија веће слабо дише; Нит’ се грудма устављају громовни ударци: Ђорђе броди преко Саве, и
Вила са планина биљем Ђорђе диже, Притиснута сад Сербија веће слабо дише; Нит’ се грудма устављају громовни ударци: Ђорђе броди преко Саве, и деца и старци. Главе кад није, Ни срца није Сербији.
Не много лојално јер са великим закашњењем, Ђорђе Рајковић је у своме чланку Из моје књижевне записнице, Јавор од 14.
] јако подсећа на Авакумовићеву песму Пахшалија новаја”. Вук је међутим објаснио ко је аутор песме: Ђорђе Рајковић је (в. његов чланак Успомена на Јована Берића, Вечерњача, 1881, стр.
његов чланак Успомена на Јована Берића, Вечерњача, 1881, стр. 33, 49; прештампано у књизи: Ђорђе Рајковић, Изабрани списи И, Нови Сад, Матица српска 1950, стр.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
БОКА (млад, уливан, удешен. Прилази преплашено): Молим лепо! ВИЋА: Како ти је име и презиме? ЂОКА: Ђорђе Ристић. ВИЋА: Одакле си родом? БОКА: Из Панчева. ВИЋА: Пишеш ли, господине Милисаве? МИЛИСАВ: Пишем, пишем!
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Стефана Немање, кога зла и неправедна браћа прогоне због његове ктиторске делатности, али га патрон манастира, свети Ђорђе, спасава и помаже му да се уздигне на престо. Ова ратничко-хагиографска повест ушла је у Немањин проглас из 1171.
Ново књижевно столеће отвара несуђени српски деспот Ђорђе Бранковић (1645-1711) опсежном Славеносербском хроником, писаном тешко приступачним језиком али врло значајно по
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ја ћу бити сув, они ће бити мокри. Боже, како ми идеш наруку. Хајде, свети Ђорђе, аждајино срце те чека. Дадара Ко ли ме је издао овој пиши? Богдан, вероватно. Нико други се не би усудио.
Неће. Јер, ево га и црни ратник у црној одежди како се смешта на његова леђа. Свети Ђорђе? Да. Он. Брчине му црне, очи дивље.
Његово копље се поболо далеко од врата аждаје. Смеје ли се то аждаја? Кези ли се? Је ли то свети Ђорђе згранут? Зар је он шепртља? О чему то говори Матија?
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
У овом погледу истичу се Ђорђе Натошевић и Стеван В. Поповић. Школски надзорник Ђорђе Натошевић (1821–1887) вишеструко је заслужан за развој српске
У овом погледу истичу се Ђорђе Натошевић и Стеван В. Поповић. Школски надзорник Ђорђе Натошевић (1821–1887) вишеструко је заслужан за развој српске књижевности за децу као писац, уредник часописа и
Учитељ и сакупљач славонских народних песама, Ђорђе Рајковић (1825–1886), године 1858. издаје шаљиво-поучни Јед и мед, дело сложене замисли које уједињује
Поповића (Чика Стеву) (1845–1918) Ђорђе Натошевић је такође приволео писању за децу. Овај педагог и школски управитељ писао је песме, приповетке и састављао
Михаило Владисављевић издао у Будиму песму Захарија Орфелина Мелодија или Стихословије к веселом прољећу 1821. Рођен Ђорђе Натошевић Вук Ст. Караџић: Народне српске приповијетке 1824. Рођен Бранко Радичевић 1825.
Караџић: Народне српске приповијетке 1824. Рођен Бранко Радичевић 1825. Рођен Јован Сундечић Рођен Ђорђе Рајковић 1826. Рођен Љубомир Ненадовић 1829. Умро Лука Милованов Георгијевић 1833.
године објављене су и свеске од ВИИ до X) 1856. Јован Сундечић: Низ драгоцијенога бисера... (песме) 1858. Ђорђе Рајковић: Јед и мед.
1. Ђорђе Натошевић покренуо Школски лист; у првом броју Ј. Јовановић Змај је објавио своју прву песму за децу „Лењи Гаша“, у ств
Јовановић Змај је објавио своју прву песму за децу „Лењи Гаша“, у ствари прераду једне Левенштајнове песме 1860. Ђорђе Натошевић: Бисерје и драго камење. Моралистичко-поучни текстови (преводи и прераде) 1862.
Рођен Бранислав Нушић Рођен Јован Максимовић 1865. Ђорђе Натошевић покренуо Додатак к Школском листу Петар Деспотовић: Невен (песме и преводи) 1866.
Јован Максимовић: Положеник (приче) 1885. Јован Максимовић: Божићне приче 1886. Умро Јован Суботић Умро Ђорђе Рајковић Покренут лист Мала Србадија у Београду 1887. Умро Ђорђе Натошевић 1888.
Умро Јован Суботић Умро Ђорђе Рајковић Покренут лист Мала Србадија у Београду 1887. Умро Ђорђе Натошевић 1888. Јован Максимовић: Невенче (приче) Јован Максимовић: Челица (приче) Покренут лист Ђаче у Нишу и
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И у првом реду, на Мраморној плочи, Угледа имена лепе деце своје. Полагано сриче уклесана слова: ''Ратко, Ђорђе, Дејан'', па грца и стане, Срце стиска, затим сриче, сриче снова, А при сваком слову нова суза кане.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
А гаврани одговор завршавају речима: Српска војска турску надвладала. Погибе ти Кулин капетане, погуби га Петровићу Ђорђе С њим погибе тридест хиљад' Турак'; изгибоше турске поглавице, по избору бољи од бољега од честите Босне камените.
Брзо добре коње посједните, пак трчите у село Тополу, не би л’ Црног погубили Ђорђа: ако ли нам сад утече Ђорђе, нека знате, добра бити неће!
и бијела дана, и Ђорђине опколише дворе, ударише с обадвије стране, а са двије стране повикаше: „Изиђ’ амо, Петровићу Ђорђе!“ Тко ће љута змаја преварити? Тко ли њега спаваћива наћи?
“ Тко ће љута змаја преварити? Тко ли њега спаваћива наћи? Ђорђе се је јунак научио прије зоре свагда уранити, умити се и богу молити, и попити по чашу ракије: бјеше Ђорђе прије
Ђорђе се је јунак научио прије зоре свагда уранити, умити се и богу молити, и попити по чашу ракије: бјеше Ђорђе прије уранио и отишô у доње подруме. Када виђе око куће Турке, он се њима јавити не ћеде.
Јави им се млада Ђорђиница: „Да бог с вама, Турци, ноћас био! Шта тражите овђе у то доба? Ђорђе сада пред кућом бијаше, ту сад бјеше, пак некуд отиде, а ја не знам куд је отишао“. А то Ђорђе и гледа и слуша.
Ђорђе сада пред кућом бијаше, ту сад бјеше, пак некуд отиде, а ја не знам куд је отишао“. А то Ђорђе и гледа и слуша.
А то Ђорђе и гледа и слуша. Кад је Ђорђе избројио Турке, чашу попи, а пушку потпраши, узе доста праха и олова, па изиђе својему обору међу своји дванаест
Сви чобани једва дочекаше, ишћераше свиње из обора, пак шарене пушке потпрашише, намах они за Ђорђем пођоше. Оде Ђорђе право своме двору; а кад Турке с чобанима виђе, онда Ђорђе овако говори: „Чујете ли, дванаест чобана!
Оде Ђорђе право своме двору; а кад Турке с чобанима виђе, онда Ђорђе овако говори: „Чујете ли, дванаест чобана! Сваки јако глајте по Турчина, ал’ немојте пушака метати докле моја најприје
То изрече Петровићу Ђорђе, земљи паде, пушци огањ даде, пуче пушка, остат пуста неће; ђе је гледô, Ђорђе погодио, мртав паде Узун са кулаша.
То изрече Петровићу Ђорђе, земљи паде, пушци огањ даде, пуче пушка, остат пуста неће; ђе је гледô, Ђорђе погодио, мртав паде Узун са кулаша.