Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Ја те питам: да ли се газдарица вратила? — Како би смела да дође после онаквих батина? Газдица Ђорђија за трговином у Београд одлутао, а старина Аћим за сељачку правду тамнује где се легу гује и гуштери зелени.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
32 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ЂЕМО БРЂАНИН Славу слави Краљевићу Марко, славу слави светога Ђорђија. У Марка су млоге узавнице: двјеста попа, триста калуђера, и дванаест српскијех владика, и четири старе патријаре, од
Док погубим Црнога Ђорђија из Тополе, села поносита, који с бечким тргује ђесаром; он је кадар сву џебану купит од бијела града Варадина, и
Док погубим протопоп-Николу из лијепа села Ритопека, — он пашује, а ја субашујем. Док погубим Ђорђија Гузоњу и његова брата Арсенија из лијепа села Жељезника, кој’ је кадар Топчидер затворит.
бијелога, и у војсци турске поглавице, и вид’ли смо твога господара, господара Кулин-капетана, и видл’и смо Црнога Ђорђија у Мишару, пољу широкоме. У Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба, а у твога Кулин-капетана, у њег бјеше сто хиљад’ Турака.
У Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба, а у твога Кулин-капетана, у њег бјеше сто хиљад’ Турака. Ту смо били, очима гледали, кад се двије
(и то бегове и спахије) звали господарима (као и сад по Босни и Херцеговини); а одонда су звали господаром Црнога Ђорђија, и остале поглаваре и војводе, који су власт у рукама имали.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
А и сам епитет, управо епитети, сведоче то. У чаршији је имао неколико епитета: челеби-Ђорђија, дилбер-Ђорђија, ашик-Ђорђија.
А и сам епитет, управо епитети, сведоче то. У чаршији је имао неколико епитета: челеби-Ђорђија, дилбер-Ђорђија, ашик-Ђорђија.
А и сам епитет, управо епитети, сведоче то. У чаршији је имао неколико епитета: челеби-Ђорђија, дилбер-Ђорђија, ашик-Ђорђија.
Жива ти ја! Узми си, доведи си дом невесту! Погле кол’ки човек стаде! Татко ти Ђорђија беше у Котине године кад ме доведе у кућу си!“ Е зашто да ти пропада век?!... Тако је Јевда говорила сину.
Србија! Србија — слободија!... Ако за тој! Нек’ си не пита, нек’ си избере што си милује. Ете, и мој покојни Ђорђија не пита много, веће рече на татка ми: „Ако гу не давате сас алал, ете, Јевду вашу, а ја ћу гу уграбим; а Србија, вика,
И сад, какав је био Ђорђија, такав му и син Мане, тврдила је тетка Таска и уверавала Зону. А то се помало могло и веровати, јер Мане је доста
— Ја си знајем све... Теб’ те стра’ од татка... Стареји твоји, ете, не давају те... Ама, ласно за тој! Ни татко ми Ђорђија неје се оженија сас алал, демек, оди нанини стареји, веће сас зор; уграбија, демек, што си милуваше...
Али се Мане није тек онако звао чапкун-Мане, није забадава био син чувеног Ђорђија и братанац још чувеније Доке, био крв њихова, — па се није задовољио само тиме да јој окрене леђа и да на другој
покојним Ђорђијем, како су један другом у помоћи били — он Ђорђији кад је због неког кријумчарења могао да повуче, а Ђорђија опет њега одбранио од неких пијаних аскера.
Неси!... — Несам... — одговара Мане и пружи Замфиру муштиклу, коју је оправио. — Ја си сина немам, Мане. Татко те Ђорђија мен’ у аманет остави. Тој си не знаје ники — знаје бог и црна у Горици земја што ти татка покрива.
Што си неће залудњаци да зборе? — Хе! — врти главом стари Замфир и не верује му. — Татко кој ти беше?... Ђорђија! А иверка пада ли далеко од кладу?...