Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић. Њега су дали у Крагујевац да учи занат. Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га
Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић. Њега су дали у Крагујевац да учи занат. Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...
Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. Пред властима је Ђоша морао свој преступ
Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати. Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.
Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати. Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина. Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...
Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ Ђоша се вратио у село да — ништа не ради... Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан. С киме је он тамо пио?
— запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари... Еј, Ђошо, Ђошо! Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: — Оно што видиш у мене, моје је!... Даље ме не питај!...
— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено. Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше.
То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...
— Отеше ми те, грлице моја! — И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено
Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша. Шта чека он?... Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.
— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу... Сећај се, учо!... — Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај... Проклет, дабогда! А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
У механи сеђаше неколико Меоничана и међу њима дућанџија Ђоша и поп Стеван. Мора да су нешто важно говорили, кад се ућуташе за часак — док виде ко је.
— Јес', господин-попо душе ми! — прихвати сад Ђоша, метнув руку на прси и унесе се попу у очи. — Ја сам се, знате, ондак равним начином нашао у среској кући — знате, да
Међутим, док се сиромах Симица узимао на протокол, дође капетану дућанџијо Ђоша. Потпуном учтивошћу и оданошћу, каку већ може показати и један дућанџија сеоски, поздрави капетана.
Капетан се жали: како је тешка служба, како се мучно живи, како га неће да унапреде. Ђоша се, опет, жали: како рђаво иде радња, новац не пада, муштерија нема. Уздише капетан, уздише Ђоша.
Ђоша се, опет, жали: како рђаво иде радња, новац не пада, муштерија нема. Уздише капетан, уздише Ђоша. Један се тешка како се мора трпети, други се тешка како се из своје коже не може никуд...