Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
И тај лепи капетан опремио се једно јутро да иде по срезу. — Јеси ли спремио, Ђуко? — упита свог пандура, свог љубимца. — Јесам, господине!
Реци нек окрену кола. — Кола се окренуше и капетан уседе, па махну руком на Ђуку: — Хај̓д, пењи се! — Ђуко се посади у кола према капетану.
— Ђуко се посади у кола према капетану. — Е сад ћемо, Ђуко, право у Вучевицу — рећи ће капетан кад већ кола измакоше из авлије и појурише друмом.
Као да ја не знам да је он то пијан одломио... Нагрдио онаку главу! — Не мари ништа... Моћи ће проћи. Шта велиш, Ђуко? — О те још како, господине! Ова луда светина... шта ти она зна? Права марва! — Само, Ђуко, паметно!...
Шта велиш, Ђуко? — О те још како, господине! Ова луда светина... шта ти она зна? Права марва! — Само, Ђуко, паметно!... Нећу ником да си словца проглавио. Ја нећу да ми се рекне да узимам мит...
Само ти буди паметан. А већ трећа пара твоја и божија! — Хвала, господине! — захвали Ђуко придигнув се мало и машив се за капу. — А већ за то не бери бригу. Умећу ја њима подићи како ваља...
За њим присташе и два општинара. — Ама ти ништа, Ђуко, не руча, вере ми — рећи ће један од њих. — Ја, богме, не може боље бити... Алал вам вера и вашем дочеку!
— Ја, богме, не може боље бити... Алал вам вера и вашем дочеку! Ви осветласте образ данас, бели! — узе их хвалити Ђуко и потапка обојицу по рамену. — Само не знамо, како капетан. Да ли је њему било по вољи? — рећи ће на то онај други.
— Само не знамо, како капетан. Да ли је њему било по вољи? — рећи ће на то онај други. — Како није! — поче даље Ђуко, хвалити. — 3нам да није ни у једној капетанији ниједан капетан тако дочекан као што сте ви дочекали вашег капетана.
Сад као први пут код вас... Је ли, досад није долазио, а? — упита их Ђуко вребајући згоду да оствари свој план. — Није до данас. Ово је тек први пут. Други су долазили чешће — одговори један.
— Баш би ваљало — рећи ће на то други — да му спремимо једно јагњенце, а? Шта ти кô велиш, Ђуко? — Не шал̓те се главом! — искоси се Ђуко чисто љутито. — Јок. То нипошто да нисте радили!
Шта ти кô велиш, Ђуко? — Не шал̓те се главом! — искоси се Ђуко чисто љутито. — Јок. То нипошто да нисте радили! Одмах ћете му укварити ову добру вољу.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ај, је л’ добро диваним!! Та не могу да прођем сокаком од силна мириса. — Е, кад је тако, а оно, Ђуко, иди па скини из оџака који пар кобасица, па их метни на ватру за нашег Нићу... И мало сланине можеш.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Баба се доштапа и назва им Бога. Многи се питаше и шаљаху с њом, јер им је била позната. „Која те срећа доноси, Ђуко? Јеси ли знала да смо овде?“ упита Милић. „Знала, богме! Казивали ми јутрос наки наши људи. Ха!