Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— И ти ћеш са мном... Реци нек окрену кола. — Кола се окренуше и капетан уседе, па махну руком на Ђуку: — Хај̓д, пењи се! — Ђуко се посади у кола према капетану.
Ти већ знаш... Ја, збиља, да ли си ти понео и оно? — упита капетан Ђуку мало потише да не чује кочијаш. — Је ли главу?... — упита опет тако исто Ђука. Капетан климну главом да јесте.
Дође време да се полази. Капетан то наговести мало кмету, а, међутим, завара очи свима те намигну на свог верног Ђуку. Ђука је врло добро разумео тај намиг господина свога.
Ама, он ће сам мислити да га митите, па не ваља. — Јок! Не дај, боже, да га митимо — поче уверавати Ђуку један ,од њих — него ко велимо где нам је први пут дошао — неће ваљати да оде онако без ишта.
Али оштар поглед капетанов добро је пратио Ђуку шта ради, и да се откуд ту десио какав још оштрији поглед од погледа капетанова, могао би лепо опазити како се капетан
Сад је баш и у реду, као на поласку да му дате... Кмет извади из кесе дукат у злату и даде Ђуку: — На, брат-Ђуко, и алали! — Нек ти је алал, брате! — рече Ђуко предајући главу кмету.
И не бих узео да нисте ви. Али сад што му драго... — изговара се капетан, а Ђуку се само смеши брк. — А немој што замерити, господине — вели кмет. — Ми смо људи прости...
Овако за љубав и добро познанство могу понети деци то мало шећера... — Ту се окрете Ђуку и рече: — Деде, Ђуко, метни и ову главу у кола!... — Ђуко одмах узе ивећ остави је, где је и стајала.
Кад се већ вратио и био надомак Владимирцима, где је среска кућа — рећи ће задовољно своме верном Ђуку: — Па, Ђуко, јесу л̓ батли Вучевчани, а? — Добро је, господине, добро! — одговара Ђуко смешећи се.
Капетана одмах мину љутина, а још се држи намргођен. »Шта чиниш ти тамо, море?!« привикну на Ђуку и као попрети главом. »Сад, сад, господине — ето ме!
— Ја, јес ти чуо, капетане!... Знаш — ливада... — Вино... — мрмољи опет капетан држећи се за свог Ђуку да не падне — вино... Ти, Дашо... Јес — виноград... Не брини се... Добош сам ја, море!... Јест, ја — добош!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Е, ал' ми нећемо за Гаја. — Припевајте је за Зука, вели њен Гајо. — Нека, нека, прво ћемо тебе за Сандулину Ђуку, одговори му Анђа и припева га за њу, па му се после стадоше смејати, но и он не ћути: — Па што, лепша је од тебе.