Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
(Пушка пукне, Станиша посрне.) Прости, Станиша! А доста ти је, мислим, занавек... (Ђурашка нестане са стене.) СТАНИША: То није Црногорац, Рђаво гађа. Само је леву сису очешô.
Ал’ што га нема — Тога Ђурашка?... Да није рањен, или сахрањен? Ил’ можда крвник није избљувô Отрова свога капку последњу?
Милоје! Раденко! Катуновићу! С Катуњанима сложно ударај; Знај да слободу своју бранимо! (Један капетан до Ђурашка пада рањен.) КАП. ЂУРАШКО: Зар паде? Осветићу те, — јуриш, Црногорци! На страну с пушком — с ножеви!
“ одлази. Станојло с голом сабљом излази.) СТАНОЈЛО (ударајући на Ђурашка): Ту си, неверо! Копиле црно гадне матере, Сад ако живи, нек те оплаче. КАП. ЂУРАШКО: Ти си оплакан — можеш гинути!
Камен ће љут, Тај тврди камен земље очине, Снагом ће својом крепко росити. АРНАУТ-ОСМАН (ударајући на Ђурашка): Нећеш већ дуго! Час ти је смрти данас приспео. — КАП.
) БОГДАН (издишући): Су..ви...ше... ах!... (Јелисавета хода, а кад спази Ђурашка застане.) ЈЕЛИСАВЕТА: Е лепо! лепо! Само да знаш Како те дичи горња хаљина! (Смејући се пипа му доламу.