Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ВАВИЛА, владика црногорски СТАНИША ЦРНОЈЕВИЋ, брат кнежев РАДОШ ОРЛОВИЋ, сердар ШУЛОВИЋ, сердар МИЋИЋ, сердар ЂУРАШКО, капетан ВУКСАН, капетан БОГДАН ОРЛОВИЋ БОГДАН ОРЛОВИЋ браћа, капетани СТАНОЈЛО ШУЛОВИЋ, капетан АРСЛАН ПАША,
ДРУГА ПОЈАВА У врту пред кнежевим двором. Капетани: Ђурашко, Бошко и Богдан, а мало даље Вујо перјаник прислонио се, замишљен, уз дворска врата.
БОШКО: Е, што је право, право, Ђурашко; Ал’ ’наке песме не чух, душе ми! БОГДАН: И није ’наку нико спевао, — Нит’ икад брижна мајка подиже На белим
— Бадава — севдалија си, Ђурашко! КАП. ЂУРАШКО: Ха! ха! ха! Откуд, Богдане, ја севдалија, Кад севте беше што сам певао?
— Бадава — севдалија си, Ђурашко! КАП. ЂУРАШКО: Ха! ха! ха! Откуд, Богдане, ја севдалија, Кад севте беше што сам певао? БОГДАН: Севте, али, севдалче, Ђурашко!
ЂУРАШКО: Ха! ха! ха! Откуд, Богдане, ја севдалија, Кад севте беше што сам певао? БОГДАН: Севте, али, севдалче, Ђурашко!
БОШКО: Па да л’ је лепа?... Је л’ бар упола Од првенчета душе болане? КАП. ЂУРАШКО: Лепа, и није — већ како ком, (У себи.) Ал’ мени памет зане несрећном! БОШКО: Да — ал’ ен’ и Вује!
Тек нешто ново јест? Па виђаш ли је, ха? ВУЈО: Играм се с њоме. БОГДАН: Шта? Шта, Вујо, Играш се с њом?... КАП. ЂУРАШКО (у себи): Игра се с њоме! Е гле ти скотине! Та пристала би и уз богиње! И он се игра с њом!
БОШКО: Ма збиља, Вујо? Ја је не виђех — Је л’ онолико лепа госпођа Кол’ко је наше песме узносе? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Песма је узноси?
“ ВУЈО: Лијепа?... Не жнава ни српски — како лијепа? БОШКО: Ма стас, и лице, очи какве су? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Очима да те убије, У душу вечно да се упије, Да те залуди, да те занесе, Тренутом вечност да ти потресе;
ВУЈО: Млада је, па се и набијели... КАП. ЂУРАШКО (за себе): На очима ти је бело, дртино! БОШКО: А како господар, ха? А како двор? КАП.
КАП. ЂУРАШКО (за себе): На очима ти је бело, дртино! БОШКО: А како господар, ха? А како двор? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Е, ту је чвор! ВУЈО: Господар?... Хм!... господар је с госпођом. КАП.