Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Здесна је шкорави каплар Јово, а слијева помоћни жандарм, Ђурајица Рашула. Пред њима је ракија, бокал с водом и отворена школска свеска.
Хе-хе, у жандара бјеше мудра глава, ухватише Чаругу гдје спава. Мунижаба уврће брк и мученички пуше: — Дедер, Ђурајица, окини већ једном, теби та работа иде од руке.
То сам чуо још кад сам био дијете. — Хм, дијете ...Није ово дјетињарија, него службена работа. Ђурајица зрики као креја из орахове крошње па истом подскочи. — Чуј, па да зовемо из подрума мог имењака Ђуру.
— Господине водниче, па ви знате да сам ја неписмен — извлачи се Буро. — Де, де, немој ти ту сад ...Ђурајица, уточиде му једну.
Он и нико други. Сад сам ја њему намирисао његову антидржавну душу. Дедер, Ђурајица, у подрум с њим, па нек тамо смишља што му драго, а ми ћемо се овдје потпрегнути да истјерамо ово наше.
Ма станидер, ти! Командир одшепеса иза зградице и дере се у правцу потока, одакле се чују пракљаче периља: — Ђурајица, ђаволи те дерали, овамо долази! Ма показаћу ја вама ко је „Цар Душан“.
Тако се, преко ноћи, бивши весељак и напрдалица преобрати у „Жалобитног Ђуру“. Двориштем се чује коњски бакит. Ђурајица и Милорад стижу пред канцеларију јашући на голу ђогату. — Овамоде, ашигџије. Зар се тако оставља војно задужење, а?
Узбудио се и старији курир, Ђурајица, па убрзано жмирка и шири очи да и сам не просузи. Најзад скаче на ноге и бучно испада из канцеларије.