Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Одма нам дође кнез Јанко из Конске за смедеревску, Ђурица из Ресаве за Ћупријску, Вукашин из Сабанте за јагодинску, Јован Протић за пожаревачку.
„Нађи” вели „брат-Ђуричино полномошчије, и прочитајте ми”. — Прочита Божа; он слуша како се Ђурица у скупштини заклиње највећом клетвом, живим Богом и триста и осамнаест богоносни̓ отаца и свим светим — по калуђерски
заклиње највећом клетвом, живим Богом и триста и осамнаест богоносни̓ отаца и свим светим — по калуђерски — „да ћу ја Ђурица са другим синоџијама старати се о свему нашем народу, а најпаче о својој нахији, мотрити, истраживати, распитивати и
— Карађорђе: „Е, браћо синоџије (онда је било више браће него господина), је ли вам Ђурица јавио, да је њему познато, како је један буљубаша једнога поштена и права човека испребијао, ногама и чизмама газио, и
” — „Није, господару!” — Ђурица уста и рече: „Заборавио сам, господару!” — Ми се управ почесмо за нашег другара стидити, и почесмо разговарати шта је
Карађорђе пресече наше договарање и рече: „Брат-Ђурица, кад си преступио заклетву и ниси над народом надзиравао и ниси чувао овце, а ти узми капу, пак иди чувај свиње, и
” — Ђурица пође му руци, а он трже руку. Тако ти мој Ђурица оде из Сонета. Одма пишемо под именом синода и Карађорђевим, и дође
” — Ђурица пође му руци, а он трже руку. Тако ти мој Ђурица оде из Сонета. Одма пишемо под именом синода и Карађорђевим, и дође нам Велислав Здравковић, отац садањег советника,
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Тамо се налазио онда и Душан Матић. Пре мог одласка из Београда мој пријатељ доктор Ђурица Ђорђевић и његова жена Криста (рођ.
Начелник Министарства проф. Видановић онда пита: „А је ли млади господин био на Солунском фронту?“ А Ђурица га онда пита: „А је ли његов министар био на Солунском фронту?“ Ја стојим сав црвен у лицу.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком.
не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију.
— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: — Хе, да је
— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га
И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: — Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу.
И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: — Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу.
таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: — Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу. Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква
Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу... Само Ђурица необично изгледа. Нека суморна сета и замишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она
Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека и врзина... Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се
Крстоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви даље. Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... Мислио је о оној увреди. Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.
месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене. Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих
Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет. Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају. Па зато га је и изненадила она напомена о