Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Никад Вујо не одлежа ни дан апса... Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин. Једне недеље дође му Ђурица рано у походе. Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде.
Писар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака.
« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: — Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене. Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад
— Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу. Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед. Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну весело: — Даска!
— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу. Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. — Море, шта ти говориш ? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.
— Да ли ће баш стотина? — Спреми се да их добијеш. Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник.
— одговори Пантовац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин. Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.
Само се ти пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући по мрачном ходнику. После неколико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње куће београдске.