Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
нека се дете поправи... — Јок, не може! — одсече кнез. Међу момцима наста гуркање и шаптање. До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече.
ИИИ Четвртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.
У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: — Ево ме, Перо, сад ћу. Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка. То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију.
За један миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише све ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. Одмах затим пођоше сви к општинској судници.
— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стишавајући се. Марко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њега.
издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава. Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав...
Ту се копа рака, вечна кућа Ђуричина. Свакоме се хоће да разгледа ту кућу необичну... Доле, у довољно издубљеној рупи, стоји један Кленовичанин, па
глава се затури... затеже се конопац о коцу... Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично.