Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. — Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који
Најпре они необични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред
Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној. — Чујеш, Ново... — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...
Загрљени и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. Стигоше Ђуричиној кући. Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено напуштено огњиште, у коме је