Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
бјеше цури муштерија од крајине Куна Хасан-ага, пак Марији књигу начинио, и у књизи овако говори: „О Маријо, секо Ђурковића, и ја сам ти, цуро, муштерија; хоћеш поћи за ме, Хасан-агу, пак ћеш бити у двору госпођа?
“ Друго бјеше Мари муштерија а од Босне Шарац Махмут-ага, те Марији књигу начинио: „О Маријо, секо Ђурковића, и ја сам ти, цуро, муштерија; хоћеш поћи за ме, Махмут-агу, па ћеш бити у двору госпођа?
бјеше цури муштерија а некакви Кудуз-Дел-Алија, и он Мари књигу оправио, овако је њојзи говорио: „О Маријо, секо Ђурковића, и ја сам ти, цуро, муштерија; хоћеш поћи за ме, Дел-Алију, па ћеш бити у двору госпођа?
купит кићене сватове по Котару и около њега; кад Илија свате покупио, он се диже Лијевну б’јеломе а да води Мару Ђурковића. Кад су дошли Л’јевну на крајини, тамо су их л’јепо причекали, придржали три-четири дана.
Ах, кажи ми, ако сам ти мила!“ Тад говори Смиљанић Илија: „Чујеш мене, Маро Ђурковића! Пред нама је Пролога планина, пак знадеш ли, Маро Ђурковића, који су те сватови просили од Турака, драга душо моја?
“ Тад говори Смиљанић Илија: „Чујеш мене, Маро Ђурковића! Пред нама је Пролога планина, пак знадеш ли, Маро Ђурковића, који су те сватови просили од Турака, драга душо моја?
Нијеси ли од Лијевна града? Ја виђе ли свате Смиљанића? И воде ли Мару Ђурковића?“ Одговара лијепа ђевојка: „О, бора ми, из горе хајдуци, ја сам таман из Лијевна града, видио сам свате Смиљанића, ал’
ђевојка: „О, бора ми, из горе хајдуци, ја сам таман из Лијевна града, видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: не да мати Смињанић-Илији, већ је мати Мару поклонила а некакву Куни Хасан-аги“.
Нијеси ли од Лијевна града? Не виђе ли свате Смиљанића? И воде ли Мару Ђурковића?“ Проговара лијепа ђевојка: „А, бора ми, из горе хајдуци, ја сам главом од Лијевна града, видио сам свате
ђевојка: „А, бора ми, из горе хајдуци, ја сам главом од Лијевна града, видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: не да мати Смиљанић-Илији, већ је даје Шарац-Махмут-аги, да је води у Босну поносну“.
Куд ли јеси тако запутио? Не идеш ли од Лијевна града? Не виђе ли свате Смиљанића? И воде ли Мару Ђурковића?“ Говори му лијепа ђевојка: „А, бора ми, из горе хајдуци, ја сам јунак из Лијевна града, и ја иђем у кршне Котаре, да
из Лијевна града, и ја иђем у кршне Котаре, да с’ налијем вина и ракије; видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: мајка Мару не да Смиљанићу, већ ће мајка Мару поклонити а некакву Кудуз-дел-Алији“.