Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Један повика од наши̓: „Аферим Гача!” — „Ћути — вели, — душу ти; не вичи Гача, веће вичи: удри Ђуро, јербо ћу ја сад Хаџи-бегу опет у шанац.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Она ћути. — А где ти је Спасоје и Ђуро? — Не знам... Иди па их тражи! — одговори она љутито. — Е баш си ми јутрос нешто љута... Нису ти све козе код куће.
— рече она, па настави копати. Утом дођоше Спасоје и Ђура да се мало прихвате. А Марица, те пред њих: — Ама, Ђуро, богати, привикниде ти оном Радовандери — нек ме се окани једном! — Шта, зар ти опет не да с миром? — упита Спасоје.
— А, ваља то јавити кмету — рећи ће Ђура. — То је већ и сувише. — Није вајде, Ђуро, ја ти кажем, прихвати Спасоје. — Него хајде да ми њега издеветамо... то ће бити боље.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Копитар га је називао »српским Хорацијем«, Шафарик »кнезом српских песника«, Његош »Генијем Рода«, Ђуро Даничић »оцем новије српске књижевности«. Али њега су више ценили но волели, више хвалили но читали.
Тимотије Атанацковић постаје Богобој Атанацковић, Алексије Радичевић — Бранко Радичевић, Ђорђе Поповић — Ђуро Даничић, Коста Новаковић — Стојан Новаковић, Јанићије Кујунџић — Милан Кујунџић, Јован Грчки — Јован Грчић.
Прецизирајући Караџићеву идеју, Ђуро Даничић писао је 1847: »Но у данашња времена ријетко може ко постати књижевник, а да не изгуби много од своје
1859. та забрана се диже, сем за школске књиге и службена издања. Ђуро Даничић, професор на Лицеју, доцније Великој школи, од 1859.
Љубиша, но и писци из источних крајева, као Ђуро Даничић и Јован Илић и некоји омладински писци, јужно наречје није преовладало.
добијао читаве збирке речи из разних српскохрватских крајева и ревносно спремао друго издање, при чему му је помагао Ђуро Даничић.
« Крајем четрдесетих година пристигао је тај очекивани нараштај. 1847. почињу рад два млада »вуковца«: Ђуро Даничић, који својим Ратом за српски језик и правопис даје научно образложење Караџићевим идејама, и Бранко Радичевић,
1848. почиње излазити први лист новим правописом, Напредак. 1850, Вук Караџић, Фрањо Миклошић, Ђуро Даничић, Иван Кукуљевић Сакцински, Иван Мажуранић, Димитрије Деметер — да се помену само најглавнији — закључили су
Око половине XИX века почиње цео један култ Вука Караџића. Ђуро Даничић га је сматрао за неку врсту националног Месије, и 1849.
У ствари због тога, са особитим похвалама пресрео га је још 1847. Ђуро Даничић и био први трубач његове књижевне славе.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
АЛА СИ МИ ДИВНА) Јао књиго, ала си ми дивна, Каква л' рука написа те кивна, Каква л' куку кака кеке кика Вот, мој Ђуро, још дивнија стика.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Хоће, вјеруј ти богу — потврди маштовити Ђуро. — Охо-хо, људи, досад смо имали вучје свеце, па вјетрене, па женске, па ове, па оне, а сад, ево, стекосмо и
Тај ти је доктор за сваку пјесму. — Дај га, кад већ не иде друкчије — предаје се командир одмахујући објема рукама. Ђуро Пајић, сеоско наклапало из Хашана, већ трећи дан лежи у подруму станице.
Та злосрећна пјесма кружи по читавом срезу као један од главних летака опозиције. Ђуро се брани да је неписмен, то му је главни адут.
— Де, де, немој ти ту сад ...Ђурајица, уточиде му једну. Ђуро, као и сваки пјесник, испија до дна, стреса се, онда се широко осмјехује и гледа по читавој дружини блажено, као да је
— Само ти вези, а ми ћемо записивати — нутка га командир. Ђуро ваљано уздахне, прижмири и отпочне: Ево Пере, ево и жандара, ево правде међу два ханџара . . .
— Добро, добро, омакло ми се. Ево, сад ћемо ми то — забрза Ђуро, испи нову чашу, подними се на руку и сјетно развуче: Ево мене у сукње обукли, чакшире ми порезници свукли, дабогда
— развика се командир. — Зар су теби порезници ...Ама, то су државни службеници, куго кокошија. Ђуро се замишљено загледа у оно сикирче пред собом.
Свак своју пјесму, безбели. Хе-хе, а оно за чакшире баш ми добро испаде. Ејвала ти, Ђуро, живила ти кубура. ДАНИ ЦРВЕНОГ СЉЕЗА ДЈЕЧАК С ТАВАНА Пролазе године, кажу (никако да се уживим у ту непријатну
— А, онда се надај гласу храбри га Душан, па и сам живахне. — Тамо је „Жалобитни Ђуро“, онај наш Ђуро Векић, он свима из нашег села писма пише.
— А, онда се надај гласу храбри га Душан, па и сам живахне. — Тамо је „Жалобитни Ђуро“, онај наш Ђуро Векић, он свима из нашег села писма пише.
— Тамо је „Жалобитни Ђуро“, онај наш Ђуро Векић, он свима из нашег села писма пише. Ђуро је био надалеко познато сеоско спадало и није га, мајци, било туче, крађе или каква другог „шаљива“ догађаја а да он о
Тужили су га, пријетили му, било је и дегенека, али све узалуд, Ђуро је тјерао своје. — Џабе ти је, кад мене зашкакља и некакви мрави уза ме крену, ја ћу њу спјевати, па је л гинути,
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Гдје ли си је лукаво сакрио, куме Ђуро, нагнута делијо? ПИСМО Драга мама, почесто те сањам, кућу, Грмеч, над њим небо сјајно, разбудим се, слушам Уну
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Тако је бивало на измјену. Најзад додијало Свецу, те намаче самур-калпак на очи а ободе бјелца. Брзо Ђуро прејезди море и приморје и приспје на границе наше.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Тако су настале разне дечје песмице, као: ташуњаљке, цупаљке (или љуљанке, као их назива Ђуро Дежелић), успаванке, молитве (пре спавања), ругалице, зарицалице и разбрајалице; а осим тога постоје и стихована
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Брановачки, српски учитељ; — у Старој Паланки: Петар Савић, учитељ ИИ. разреда; — у Суботици: Ђуро Манојловић, одвјетник, и Божидар Вуић, ц. к. поштар; — у Темишвару: др. Бранко Стефановић; — у Требињу: Вук Врчевић, ц.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ђури, добровољцу из Задра, одсекли десну ногу испод колена и још се није освестио, а ја га питам: „Како ти је, Ђуро?“ „Нешто ми, вели, фали, али добро је, хвала Богу. Страшни су доктори, господо, прави су касапи.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
«... Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш. Чичу питај... После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала
Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. — Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска.
— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку... Не бих ја то дао, Бог с
— Ама је л’ то одистине? Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? — Јесте, мајко: снаху и ћерку. — Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити.
Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. — Није вајде, Ђуро, нема се куд. Мораш је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти новост о наредби.
веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли ?... Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. — Море, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ...
— Баш ја једнако мислим код куће, никако не могу из главе да те избијем... Шта то би с тобом, Ђуро?... Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.
Кроз њу се можеш вратити слободан. — Онда... ништа!... — рече он уздахнувши. — Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... — Како ?... Хвала ти, попо, до неба. Ти си ми отворио очи.
Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он се одлучи. — Ђуро, знаш ... мени би требало пара. Баш ми је јака потреба. Окупиле ове проклете дације... — Знам ја, не бери Ти бригу.
— Ђуро, шта је ово? Ја ћу полудети!... Докле ће се овако ? — рече Станка и седе крај њега на под. — Што, Стале ? — одговори о
— Стој ! — рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си ? — Ја сам, Ђуро, од Јова... — А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље ? — Јово ме послао.
После пола часа Мато устаде и зовну га полако. — Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Више вам се не бојим, близу је наш млади Ђуро, а моји јарићи петорошчићи Расрди се на бабу шјевер и марач, па удари снијег и мраз, те јој се јарчићи смрзну, а
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
197 КАД ВЕЋ МОРА... 199 ДА СЕ НЕШТО... 201 ТРАЖЕ СРЕЋУ 203 ЗЕБЊА У РАЈУ 204 ДАРВИН 207 ЂУРО ДАНИЧИЋ 208 ГЕРМАН ЈОВАНОВИЋ 209 МАРИЈА ТРАНДАФИЛ 210 О ПРЕНАШАЊУ КОСТИЈУ ЉУДЕВИТА ГАЈА 211 ТИНА ЈАКШИЋКА 213 ЂОРЂЕ
»Јавор« 1888. ЗАШТО ЈЕ ДАНИЧИЋ ПРОМЕНИО ПРЕЗИМЕ? Зашт’ је Ђуро, врли Ђуро За млађанства прве росе Узô на се ново име, Даничићем назвао се?
»Јавор« 1888. ЗАШТО ЈЕ ДАНИЧИЋ ПРОМЕНИО ПРЕЗИМЕ? Зашт’ је Ђуро, врли Ђуро За млађанства прве росе Узô на се ново име, Даничићем назвао се?
А „Данице“ нашег Вука, Оне књиге тако мале, Зар те нису нове стазе, Нове путе обасјале? Па де, зашт’ је врли Ђуро За млађанства прве росе Узô на се ново име, Даничићем назвао се? Даница је била нека (Припомози, машто моја!
Та зар да се љубав крати Само њему... и то коме?... Побратиму Бранковоме! Ма да ј’ Ђуро живот провô У науке збиљском храму, Ал’ најлепши зрачак Божји Не дам збрисат’ с живота му.
»Стармали« 1882. ЂУРО ДАНИЧИЋ Само плач чујемо, само гроб видимо, — Ми још и не знамо колико губимо. Страх нам неки стегô бола обилата
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Море, Дачо, брате слатки — вели му његов вршњак, обвезник чиновничког реда ко ће још наше бабе да гледа. — Море Ђуро, да ја теби кажем... Не ратују старци већ деца од двадесет година... А ти не бирају.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Не мање је искварена и измењена Видаковићева песма и у књизи Пјесмарица. Сбирка радо пјеваних пјесамах. Сабрао Ђуро Стј. Дежелић, Загреб 1865; ту је, на стр. 473—4, под бр.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
кучко арбанска!... (Удара на њега.) КАТУНОВИЋ: Уклон’ се, Ђуро! Нећеш без гроба трунут, Османе — У камену ћеш наших планина Ископан наћи гроб...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Мучио се да изгледа достојанствен, и, да би и вероватно доказао господство своје, викну: — Ђуро! — на вратима се појави онај служитељ. — Припалидер ми цигарету. Ђуро отвори пећ и принесе му један угарак.
— на вратима се појави онај служитељ. — Припалидер ми цигарету. Ђуро отвори пећ и принесе му један угарак. Пуштајући сада густе димове и жмиркајући, обрати се он Ђури: — Виђиде, Ђуро,
Ђуро отвори пећ и принесе му један угарак. Пуштајући сада густе димове и жмиркајући, обрати се он Ђури: — Виђиде, Ђуро, богати, код оног Арнаутина Селима. Ама понеси пушку и убиј пса, ако само уста отвори.
Ишли смо пешке ка арнаутским кулама. Снег је шкрипао под нашим ногама. Ђуро се обрати Груји: — А грдни, ви побјегосте.
Груја се само болно насмеја и тужно климну главом. — А што, јадан!... Ти се мени канда подсмијеваш. — Јок, Ђуро, него велим, што не знадосмо још код Смедерева за тебе!... — Е виђећете... Пред кулом застадосмо.
— Јок, Ђуро, него велим, што не знадосмо још код Смедерева за тебе!... — Е виђећете... Пред кулом застадосмо. Ђуро удари кундаком у врата.
Тада уђосмо. Војници остадоше у дворишту. Ја и Ђуро пођосмо уз мрачне и уске дрвене степенице. На врху нас дочека један млад Арнаутин и руком нам показа на једна врата.
На врху нас дочека један млад Арнаутин и руком нам показа на једна врата. Прво уђе Ђуро. Указа се пространа соба, полумрачна, јер је ову собу осветљавао мали прозор четвртастог облика, колико да човек
— Тунгатјета! — ослови неког Ђуро. На малом постољу, застрвеном само шареницом, седео је стари Арнаутин прекрштених ногу. Поздравих га.
Он додирну чело, па груди. Једно мало Арнауче унесе две троножне столице. Седосмо према старом Арнаутину. — Ђуро, замоли Шкиптара, али лепо, да нам уступи стан за ноћас и питај га шта тражи.
— Ђуро, замоли Шкиптара, али лепо, да нам уступи стан за ноћас и питај га шта тражи. — Е, богуми, питај га ти — Ђуро се наже и дохвати кутију са дуваном, што је стајала испред Арнаутина. — Ја не знам арнаутски. А зашто га ти не питаш?
Слушао је Арнаутин и климао главом узвикујући: „По... по“. Изгледало је да пристаје без речи. Ђуро се окрете мени. — Имаш стан.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Онда Стојан иза гласа виче по имену Даничића Бура: „Ђе си, брате, Даничићу Ђуро? Какве тебе савладаше виле данас, брате, у морској отоци, с твојом браћом до шест Даничића?
Какве тебе савладаше виле данас, брате, у морској отоци, с твојом браћом до шест Даничића?“ Ђуро му се у лугу одзива: „А мој брате, сердар-Јанковићу, нијесу ме савладале виле, већ ето ме теби по авазу са мојијех до
продужи га помоћу седам коленаца да би даље видео. Кано мјесец од петнаест дана, тј. пун месец. Ђуро Даничић је (можда) војвода сењских ускока, аустријски поданик, старији од јунака с којима је овде здружен.