Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Устаде, приђе баку, па га стаде миловати, мазити и тепати му: — Добро се ти, Јабо, наруцај. Руцај, бате, колико ти дуса подноси... Само шјутра! Рођени мој, мили мој, драги Мој Јабо — само шјутра!
Руцај, бате, колико ти дуса подноси... Само шјутра! Рођени мој, мили мој, драги Мој Јабо — само шјутра! У Лујином промуклом гласићу дрхтало је меко, њежно преклињање.
Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу. — Зар мене, Јабо? — пита га пријекорно. — Сад ћу ја плакати. Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу.
— Сад ћу ја плакати. Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу. — Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма' за свашта љутити! Де, да се појубимо! Пољубише се.
Ћа, кравуљо, нагрдуљо! Нагрдим ти говедара и у кући кућаницу и на струзи стругарицу — — — — — — — — Јабо, је ли теби студено? — чу се Лујо испод хаљинице. Јаблан пасе, шути, ништа не одговара.
— Свануло већ! — протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. — Јабо, бате, што ме нијеси пробудио? Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао.
Он мисли о Јаблану и мејдану. Врцну се, као да се нешто досјети. Растеже педаљ, па поче мјерити штап: „'Оће Јабо надбости — неће; 'оће — неће; 'оће — неће; 'оће!“ — викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости.
“ — викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости. Од драгости стаде љубити и грлити бака. — Је л' де, Јабо, да ћеш ти њега надбости? Нека је он царски! Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли тако?
Луји се стеже срце кад угледа Рудоњу. Учини му се страшан, голем; и дебљи и већи од Јаблана. — Јабо, бате, ако данас платиш главом, не зажали на ме!
Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба. Рудоња насрну свом силом. — Поду'вати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе.