Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Неће, пас, ништа да призна, па бог. — Хајде, Пане, јабуко моја, признај већ једном, немој патити и нас и себе — лијепо га моли секретар штаба батаљона, Раде Чувида, бивши
— И наоружан ћеш бити, јабуко моја, носићеш митраљез ко Краљевић Марко. Василије омјери пажљиво тројицу пролетера (нема шта, прилично обучени,
Сељак се загледа у Пантелију, изненађено гакне и скаче из кола. — Ма јеси ли ти то, Панто, јабуко моја, кумићу мој рођени?! Откуда баш ти овдје? Нијесам те видио има добре двије године.
— Несебично дајем себе за општенародне циљеве ове наше борбе ...О мој кумићу, јабуко моја, ходидер овамо. Опет се грле, лупају по раменима, а онда се зарумењени кум Пантелија измиче за корак од рампе,
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Посло ми Алах колевку пуну светлости... Јабуко моја... Мојој дојци топло у твојим устима као грешнику у милости Алаховој... Брате!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
(„Субота“ - чујмо „мори ме туга“. Скрушено, шумно „пролази спровод“.) - Зев би да зевне, јабуко творбе, тупо, широко. Пригрли, душо, окрајке певне. Скрајни се, бреже, покриј се, смокво.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Повиша је ружа од виојле, Наша снаша љепша од ђевера, Па се ђевер с’ снахом разговара: “Снахо моја, од злата јабуко! Јел’ ти какво добро у род било, Те си тако одвише лијепа? Су чим ли си лице умивала? Су што ли си млада отирала?
“ Још се ђевер с’ снахом разговара: “Снахо моја, од злата јабуко! Кад ти тако у род добро бјеше, Чему си се удавала млада?“ — “Мој ђевере, злаћени прстене!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Ујаче, ево ти младога домаћина; до сад га нијеси гледао!“ рече Стана, донијевши малога Милуна. „А јабуко моја! дај ми га амо!“ рече старац, па узе дијете у наручије. „Е очева лијепа глава — да га Бог поживи!
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
оставио дуге мучне тренутке присећања (Окретала, превртала с њоме,/ Пак је руци тијо бесједила:/ "Моја руко, зелена јабуко!/ Где си расла, гдје л' си устргнута").
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Таква су и ова: Моја руко, зелена јабуко! Снахо јело, неношено злато! О ти бане, очи обадвије, с којим мајка иде по свијету, по свијету и по жарку сунцу!
Узе мајка руку Дамјанову, окретала, превртала с њоме, пак је руци тијо бесједила: „Моја руко, зелена јабуко, гдје си расла, гдје л' си устргнута! А расла си на криоцу моме, устргнута на Косову равном!
реже остарила мајка, косу реже, па виноград веже, а сузама лозицу залива, и спомиње свог Стојана сина: „Ој Стојане, јабуко од злата! Мајка те је већ заборавила, снае Јеле заборавит нећу; снао Јело, неношено злато!
Кад увече о вечери било, иде мајка у двор кукајући, она кука као кукавица, и спомиње свог Стојана сина: „Ој Стојане, јабуко од злата! Стоју мајка већ заборавила, снае Јеле заборавит нећу; снао Јело, неношено злато! Ко ће стару дочекати мајку?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Видиш да ме дави дим, гори ми под ногама. — И мени гори због твог опасача — признаде Стриц. — Унуче, јабуко моја, пусти ме само горе код себе, нећу те ни дирнути! — молио је дјед Алекса све више кашљући.