Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Нека из моје буне пепелиште остане, и багрем, и багрем! — Иди, скупљај луде, Стево! Аћим зове! Брзо иде јабучаром да нареди Толи: — Звони на узбуну! Војска иде. Звони док имаш руке.
И ноћ је њена топла река. Месец јој се завукао у косу испод небеске мараме. И ту плавкасту маглу над јабучаром, и те гомилице мрака што миришу на грожђе, она је издахнула. Ноћас, сада, први пут. Јача од свих.
Јесте. Никад њој није толико задоцнило. Јесте! Викала би. Јесте. У њој је. Осећа га. Беле магле над јабучаром увиру у очи и струје жилама. И дамари шапућу: родићеш.
по челу, јер је ноћ, па је и лишће црно, иако се не види, црно је, а ветар лако, као змија по ливадској трави, лута јабучаром. И он лута јабучаром. Небу су тешки облаци, а њему је тесно под њим.
И он лута јабучаром. Небу су тешки облаци, а њему је тесно под њим. И у бачвари, где је од заранака, само што се вратио из поља и обиласка