Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Само сам ја једини знао шта он то чека и што би га могло пробудити. У јабучару, у хладовитој сјеници жандармеријске станице, сједи уврх стола бркати командир Мунижаба, родом из Лике, а с обје
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Па је и с Толом о томе разговарао. Морао је, није имао с ким другим, по јабучару се јуриле две креје, он је стајао у снегу до колена, наслоњен на јабуково стабло.
Отвара се да кроз њу протекне цела бескрајна ноћ са свим рекама, зверкама и кукурузима. Сада је жена. Хода по јабучару и чује само велики хлеб срца. Оно је у њему. Слути га и све је себи лакша. Стаде. Код ове јабуке.
Био је убеђен да су у сењаку заказали, разјарено је јурио горе-доле поред плота, по јабучару, чинило му се да уз свако стабло стоји припијен Тола, кидисао би, опипавао, па би нешто шушнуло у сењаку и нека сенка
Он се трже од крупног, мирног гласа, као да мрак говори, а не човек, и застиде се што је затечен у јабучару. — Има ли што? — упита. — Још ништа. Чим багрем овако мирише, биће кише. — Па шта Роза каже?
Ништа. Сам ће душом да осети ко му је отац. Ваљда неће бити бездушник.. ...Симкином раном мили вијавица из мрака у јабучару. Тече њоме лако, као крв из ње.
Устаћу! дуго гледа румену детињу главицу, па клону у осмеху: не личи на њега, одлази њеним дамарима у мутљаг сна. У јабучару из све снаге свира Тола. ГЛАВА ЧЕТВРТА Андра схвати шта се догодило, јер Ђорђе уђе полако, неодлучно.