Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ал' истина, што Момчило каже, Јабучило крила попуштио, попуштио крила до копита. Тада она крила намазала, намаза их лојем и катраном, па свијећом крила
Да је коме погледати било како с'јече војвода Момчило, како крчи друма низ планину! Више тлачи коњиц Јабучило нег' што Момчил' бритком сабљом с'јече; ал' га лоша срећа сусретнула: кад изиђе према Пирлитору, сусрете га девет
Куне њега војвода Момчило: „Јабучило, изјели те вуци! Из шале смо одавде лећели, без невоље, тек од обијести, а данас ми полећети нећеш!
(Момчилу) крилата коња, којега једни у овој пјесми називају вранцем, једни доратом, једни ђогатом, а овдје се пјева Јабучило и, краткости ради, чилаш и чиле“. У Момчила сабља са очима, тј. сабља на којој су насликане очи.