Црњански, Милош - Сеобе 2
је био сретан излазећи из Леобена и путовао је даље, према Бечу, са очима које су биле отворене, али нису виделе више јаву. Мумлао је и мрмљао; сам је, са собом, разговарао. Путовање му се, међутим, у близини Беча, завршило лепо.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
из сна пробудио, Ал, из сна каквог само зора шиље, Из сна живота зајста што је вреда — Из овог сна у страшну падне јаву.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
У несаници другог сна је корен: Сна који пуни, ко пустињу вода, Јаву у којој изнова си створен: у несаници светлуца слобода — Друге су ноћи оних који бдију — На некој звезди море се
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
И он осећа да се приближило, да је дошло време кад ће та црна мисао да се претвори у грозну јаву... Страшно!... Поред толикога страдања, још и то... да буде врхунац муке и патње...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Сањарим како ме брод донео На Целебес, на јаву, ил на Борнео Ил приспевам међу Ирокезе Који ми се, одасвуд, мило кезе.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И тек беше наслонила главу На узглавље од плавих цветова: Ноћ желећи за вечиту јаву, А за живот небо својих снова, Ал' смрт дође из даљина, муком, Додирну јој уста својим дахом, Помилова њену косу
О, ал' ја ћу сада Будућност своју, јаву стару, бону, Заклонит тобом и носити небо — Постељу твоју, моју васиону. И нико никад ни слутити неће С киме се
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
већ је продужила да говори о временима непролазним оним спокојним, моћним гласом којим сан једино може приволети јаву да разуме оно што из дубине прошлости говоре уста мрака: да је свако време последње и једино време из кога се светлост
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Сан који се налази око радње романа неминовно сенчи ту радњу. Уосталом, већ самим својим присуством уз јаву на иницијалном и финалном месту текста подстиче код читаоца и мисао да постоје два вида стварности: у једној
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
здравца покој и сан Век њише се песком и сен Падом и харфом пробуђен слап Исцељен заблудом претворен у кип Јаву кад збуни песник и маг Крије почетак тајну и миг Од језера дубља стоји кап Поверене боли достојан стих Марљивим
О горко море за моје беле лађе кроз исписани предео и вербалну јаву! Реч смрт! хвала јој што ме не спречава да отпутујем у себе ко у непознато, где ако не нађем себе и смисао што
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Страшан је сан — Ал’ веруј, душо, Лепшу ти јаву доноси дан. ЈЕЛИСАВЕТА: Никад! О, кнеже, кнеже, никада!
Звизни, о Ђурђе!... Потреси мозак Звиждања свога писком несносном, Па ако и тад разум сањиви Не хтедне јаву признат милију: Ти жара каквог врелом искрицом По нагој кожи нежног рамена Потражи места своје милости, По којима
Ћипико, Иво - Пауци
— Тек што се помоли, грије! — помисли Иво и осјети да је навијештени дан дошао и собом донио сунце, љетну љепоту и — јаву у животу! Иво, враћајући се у варош, срета тежаке што у поље на радњу одилазе.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Памет му се мути, срце бије јако, И пастир се креће језеру полако... Бледи месец гледа чудновату јаву, Па зрацима шара површину плаву; Снуждило се цвеће, умукли славуји, Нигде живог гласа гором да забруји!
Кравар би, стојећи тако, још дуго лупао главу, Да га не викну неко и трже на светлу јаву. То беше свињарче - Амор. Идући бодро и лако, Одевен у селско рухо кравара погледа тако Да овај претрну само.
Кметица подиже главу, Једва се помаче с места кад слатку угледа јаву, И мужа над собом спази. И онда, захвална Богу, Трже се, и обви руке око његових ногу И очи подиже к небу.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
једином линијом потекло је, нада мном, све што је бивало, То густо-зрачна река неумитно отиче бескрају; Боже мој, јаву знам, али шта би са оним што се снивало, Толико наше младости ком плавом отиче бескрају?