Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И мени је неправда учињена! Мени су Турци кућу затрли, и тешко ми је!... Али ми бар оставише поштено име... Твој је јад гори: теби хтједоше узети и име и главу... Па, видећи да Станко ћути као заливен, настави: — Бог ми је свједок!...
— Па каква му је то тамница? — пита харамбаша. — Ја сам једаред само завирио! — рече Дева. — То је таки јад да и саме гује беже одатле... — Харамбашо! — рече Суреп — да избављамо човека! — Јест, јест, да га избавимо!
— Да би још за који дан, док колебе не поградимо или бар земунице не ископамо!... — Зар ово није јад?... Ено јадне Стаке... умире! — рече једна бака. — Море, и наживела се!... Али ено Пера, јединац Живанин, умире!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Њен је корак био Кô корак самоће, нечујан и сетан. Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо Исти јад без суза и бол истоветан.
ДУША И НОЋ ДУША Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео: Изгубљена срећа још је увек срећа! И тај јад у души што те на њу сећа, То је један њезин заостали део.
Тад све канда знадем појмити и рећи, И погађам тајну скривену од свију: Да претворим у стих бол од свега већи, И јад у молитву и у хармонију.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Шта ме то толико вуче њему? Шта је то тако силно и страшно, па ипак тако неодољиво слатко у њему? Је ли то победа, јад, невоља, чемер, што ме вуче њему, а ипак ме тера из његове собе?
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
да га тихо, крадом уносе да нико од укућана а нарочито ко од браће му не види, јер знају колико је то за њихове газде јад, срам...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Вишњевски му се, прешав педесету, чинио матор, за жене, а његово удварање женама, јад и беда, као и несрећа Трифунова.
У очекивању да се тамо одселе, имали су да гледају јад и беду, која је била много већа у њиховим ротама, међу обичним војницима и њиховим породицама, него међу официрима и
Била је то велика сиротиња. Таква скука как пучина морска! Општи јад био је ударио и на појединце, нарочито жене тог света, које су имале тежи живот, више брига, мање разоноде, тежи рад,
Црњански, Милош - Сеобе 1
крпе, решетка на прозору, а особито заложена пећ са својим црвеним пожаром, привлачиле су детиње погледе, али њен јад и уплакане очи ни најмање.
Код куће је било само блатиште и јад, вечито то трговање тамо‑амо, гурање по прљавим местима која су Аранђелу Исаковичу изгледала вредна пуних кеса,
да каже ниједну реч, да би јој признао, био је радостан да је се бар отараси и да му се већ једном скине с врата тај јад, који се сваки дан понављао. То му је била прва, права љубав, баш кад му и отац зажеле да га ожени.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
свако са веома високим мишљењем о себи, без иједног доказа да смо изузетни, без чега вам свет не верује на реч. Јад и беда — што се лепо видело и по нашој одећи, а нарочито по панталонама усјајених турева и просењених колена.
чезнули смо за неким потпуно другим, недостижним девојкама које нас нису хтеле — Вера је ублажавала наш љубавни јад, а да се нико никада није запитао пати ли можда због тога што се не заљубљујемо у њу.
Матавуљ, Симо - УСКОК
И он, у напону испитљивости, рече Стеву: — Даље, молим те, стрико, што би? — Јад велики — настави Стево. — Бокељи отправише у Петроград архимандрита Вучетића и још тројицу, не би ли умолили цара
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
је неизлечиво опседнута једним платном подсетила нас је да је страствовање највиша цена постојања, и да је све друго јад и пустош, пораз.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
била је врло јака песимистичка нота, и он је јаче но ико певао терет, празнину, ништавило живота, духовни и душевни јад човека притиснута судбином, али у исти мах и поносит и миран стоицизам, победу духа над материјом и прекаљене душе над
Милићевић, Вук - Беспуће
У њезиној мирноћи он наслућиваше један тихи јад; он осјећаше да је раскрвавио њезину душу, да је у њезину безбрижну младост, пуну сунца и ватре, унио своје мразеве и
И прије него што он могаше да посумња да ли је она могла да осјети његову равнодушност и да ли је носила јад у души, не казујући га никоме, сакривајући га од свијета, од њега па и од саме себе, она рече мирним гласом, без
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал' једанпут данак свану, А он сина нађе ладна: „Па зар и ту грдну рану, Мога јада смрти гладна!“ Вели јад је њега стискô, Замути се њему око, Главу носи од сад ниско Рањен' отац предубоко.
дике, Нити тока, јуначке прилике, Нит' о плећи пушак' и гуњева, Ни за пасом убојни ножева — Ништ' од тога, само јад и руга И још оно: „Ваш покорни слуга!“ Слуга богме, али туђи јада, Туђи јада, туђи накарада.
се коњица хватају, Мајке, љубе, сеје одступају, Али многа тајом засузила, Ма не сузи Стојанова Мила, Тешки јад јој срце покосио, И у оку сузе засушио, Око стало па се укочило, Она гледа своје сунце мило, Сунце мило, али на
3оро бела — ма гле турског јада! Сунце грану — ох јад тек је сада. Пламте њима браде на све стране, А полећу тикве обријане, Срб удара и тамо и амо — Но да махнем кад
Би сад назад, ал' је доцне, јао, Већ им ђаур пута пресекао, Та јад спреда, а јад је одзаде, А највећи: срца им нестаде.
Би сад назад, ал' је доцне, јао, Већ им ђаур пута пресекао, Та јад спреда, а јад је одзаде, А највећи: срца им нестаде.
Сузе лила, јаде набрајала, Име њему често спомињала, Тужно, јадно — кам би заплакао, Ма јад отај дуго не трајао.
зору румену Нађоше је хладну и студену, На гроб војнов тело наклонила, Око крста руке обавила, Прошâ живот, прошâ јад и боља — А мој Боже, буди твоја воља, Ја се теби и чудим и дивим, Прими мртве, ма ја идем живим.
Но сутра опет диће се твој зрак, Па растерати ноћи силне мрак. О кад би, кад би растерао тад И големи мога срца јад! О кад би само света твоја сила Донијела мени брата мила!
Ал' те сузе, што јад био, У срцу јој узаптио, Макоше се, помолише, Из камена ударише: Читаво се врело створи, Па травицо(м) зажубори,
Све му срце јад поплави, Ново драго заборави, Заборави бела двора, Њега нагна уз извора. И уз извор живо шета, Ал' што дале, већа
сада знадо, али здраво касно, О чему доста мислио сам пута, Но да сам знао ово јоште тад, Тек дужи би ми био срца јад. 46.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
мајка јој — као свагда кад би тако дошла код ње да преноћи, увек осећајући се пред њом као крива за ту њену тешкоћу, јад, не смејући с њом да се разговара — почела би са синчићем јој да се забавља, игра, док не би тако задремала и заспала.
Ех, Аница би најрадије волела да се више не преудаје, већ да и даље остане овако. Покојник, усамљена, јад, плач, — толико се била навикла на то, да јој је то већ било као омилело.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
ЉУБАВНА ГУЈА Неисказан још оста неисказани јад, неисказано доста, што боли теке сад. И хтедох ти га рећи, ал' реч ми застаде, с пољупцима се твојим на усти' састаде.
Вије се у округу, сећа ми слабу моћ на љубав и на тугу, на сунце и на ноћ. Ал' неисказан оста неисказани јад, неисказано доста, што боли теке сад.
Увиђô је, увиђô бесмртник, на човеку да само беше лик што вредан беше створитеља свог, а друго све слаботиња и јад; ох, не верујте! после рада тог оправљао се бог.
Ал' тамница је пет: Филишћанова, то је једна тек, ал' он је слеп, и тамница му цели бели свет, и тамница му љубавни му јад; ал' тамнице би све те поднô рад, да није једне што му пије крв: да није народ Фулишћаном стрв; ту тамницу, тај оков
Не чујеш га зар? па нека дође, да га чујеш бар!” „Окани ме се, махни ме се сад, веселе да нам туђ не квари јад!” „Весеље зар? Ти стрепиш, бледиш, мреш, — ха, још га жалиш? Још га лубит смеш?
слуга ти на мене каже лик, у јаду ти се налик осећам, помози ми, да, слаба, научим олакшати бар осталима бол, те сваки јад, ублажен, утишан, да грдној мојој рани буде лек.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
- Смеран крвник, гад, преподоби се: осмех му је врес, у цвету ирис - а разбијен грал у Христос-чашки, где бокори јад. О, да је бити трен у крину - ждрал! В Хеј, срце руди!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Он не зна за тешки јад, И тражи мирисно цвеће — Тако и живот млад Весело с песмом се креће. У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна
ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва — Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми бледом, Ни смрћу твојом оборен ми над.
Дим се вије, мота — и колути јуре У капију тврду и зидине суре. Ко је ово момче? Који јад га слама? И шта тражи ноћас од Божијег храма?
О махни се, момче, тако луде жеље, Тужна су ми поља и дворане веље, Кад се у њих сами уселио јад; Тек што зора сину са истока рана, И запева славуј у сусреће дана, Јунак их је један походио млад.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
95. С јадом сам ти на двор дошла, јад је мене! Да обидем бона тебе, боре доме! И да питам јадна тебе! много јадна! С чим си ми се ти понио, добар доме!
Е си дворе саградио, граде доме! Нове дворе самотворе, само јадна! Па сам јутрос доранила, ишла у јад! Да те, доме, с јадом питам, дуго јадна! Како ти је у тамнилу, тамној мене! У тамнилу без виђела, виђ’ ме јади!
109 Ој на ове дуге ноћи Ко не љуби црне очи, Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце. 110. Кол’ка је ноћца ноћашња, Сву ноћ ја заспат’ не мого Слушајућ’ лепе лепоте Где лепо поју девојке,
116. Ој Девојко, селен велен — Не узвијај обрвама, Не задаји јад момцима; И мени си јад задала: Коња водим, пешке одим; Чизме носим, а бос одим; Леба носим, а гладан сам; Воду
116. Ој Девојко, селен велен — Не узвијај обрвама, Не задаји јад момцима; И мени си јад задала: Коња водим, пешке одим; Чизме носим, а бос одим; Леба носим, а гладан сам; Воду газим, а жедан сам. 117.
182. Аљур, биљур дуге ноћи, Ко не љуби црне очи Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце! А од јада гора вене, Гора вене и усише, Зелена се гора нише: Нит’ од вјетра, нит’ од сунца, Већ од јада
напитак који се добија кувањем те биљке; 3. горчина, јад, чемер пенџер - прозор пландовати- одмарати се, почивати у хладу око подне (о стоци) плахо - брзо; нагло, обилно;
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Нешто га стегло, па само стоји и гледа по школи. Доиста, сам јад! Ни оне скамије, ни они прозори, ни она висина и ширина — једном речи, ништа по пропису!
Још Средњи век, још тама, мрак, јад, чемер и глупост! И то већ није могао трпети и очима гледати. Нови Прометеј мораде донети светлости овоме народу који
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Другом викни: „Послушај народе, свак ће сада грозд у руку имат, грозду ћете бритве принијети, ал' чувајте, да вас јад не нађе, немој који грозда окинути!
Кам би цркâ од ове жалости, а не сестра за онаквим братом, е предиван бјеше, јад га нашâ! Кад се шћаше ођест куд да иде, па обуци оне пусте токе, шал црвени свежи око главе, а пани му перчин низ
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
поче осећати: како је почине за срце да хвата нека неизмерно дубока, из тамне даљине са слутњом така тешка туга, јад и усплахиреност: чиме ће се све ово свршити? Да неће, а сигурно ће, сигурно — смрћу?! И онда: чему и нашта Све ово?
И то за кога је удају? Који је то? Шта је? Одакле је? И онда бол, туга, плач, јад, све већи и већи, поче да је хвата, те поче осећати како, онако ничке лежећи, чисто у несвест пада.
Што Софку готово пренерази, то је што у његову гласу зазвуча то као његово сопствено искуство, јад, горчина. Он је сам то тако некада мислио да је лепота и младост најпреча, највећа, сада ево због тога дошао дотле, до
Једнако усправљајући се и већ од беса тресући се, И то не као пред Софком, већ као пред самим собом поче сав јад да излива: | — Зар мене није срамота? Зар ја то хоћу, мило ми? Зар ја не знам колико је то што ја то морам?
Никада га Софка не виде таквога. И што нај- | страшније би, то је што осети како је сада она, њена удаја, њен бол, јад, све отишло. А да је он, он сад ту, његова несрећа и црна судбина. Ходао је. Није могао да се надише.
Воде брзо! Софка изиђе на отворену капију и пође тетки. Није била ни врела, нити осећала јад, бол, већ је била утучена и чисто скамењена. Брзо пређе чесму и фењер, који је мутно осветљавао око себе.
И онда, колика би порасла, колика би постала велика у очима свих! И тада би јој и сам њен сопствени бол и јад, украшен овим пожртвовањем, сигурно био лакши, блажи, и слађе би га подносила... | А овако? Али ипак још није доцкан.
Пуче јој све пред очима. Би јој све јасно: да ово што јој сада толико тешко, оволики јад и бол; да ово што она ето сада плаче као никада, јер је ни рођена мати не виде да се пред њом икада заплака а камо
— Ти! — устреми се он на њу. И у том „ти!“ било је све презирање, бол, јад, увреда. Узалуд свекрва дотрча, Софка већ осети његову руку по свом челу и коси, и осети се како паде од његова ударца.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
У новом свету добро нам је сад, А свет о њему добро и не слути. Сумња у љубав — најтежи нам јад — Мин’о, и часе блажене не мути.
У јесени мутној мојих жеља драгих, Кад спомени редом, к’о лишће са грана, Падају уз тужни шумор ових дана Што јад и пропаст и заборав сеју; Кад спомен по спомен, сваки час однесен, Пада у блато. Јесен... Свуда јесен!
У овакав дан Ја сам волео; и сећам се сад, Када је душу притиснуо јад, Сећам се на то и на своју жуд, Врео, врео дах.
Мутне очи изнемогло гледе. Моју стару рану од живота. Видим, немар суверени лечи, — Моју нежност, немир, јад без речи, Моју стару рану од живота.
И не створимо л’ ништа сами собом, Завршићемо бар јад ових дана: Бићемо, ипак, темељ својим гробом Новом животу, без данашњих мéна, Бољем животу што бар нечем води:
Сумор и туга, и немирни мај Долазе, ваљда, за наш давни јад... Је ли то вечна веза, стари крај Свих трошних нада што клијају сад?
Али увек, када бол ил’ радост стиже, Кад нас срећа мами ил’ нас се јад косн’о, Ми смо, с дана у дан, једно другом ближе Неотступно, стално, јаче судбоносно.
драги друже, Са светом што више не постоји сад; А мириси душе што око нас круже За тренутну радост, за наш стални јад.
СУМРАЧНЕ ТЕЖЊЕ Да ми је да видим зрак мистичне среће О којој снева младост и наш јад, Кад душу очај горки прелије, И дођу дани беде теже, веће!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сердареве руњаве груди надимаху се и слијегаху силовито. Више одједном потмуло је јекнуо. У један мах сав унутрашњи јад његов скупи се, зар, уједно, па одуши у снажном уздаху, као што би рањен лав уздахнуо.
„Е онда вечерајмо, па ћемо!“ понови опет видар. Вечера је мало трајала, нити ико ријечи проговори. Ивани се јад око срца савио и једва сузбијаше сузе, јер јој све то напомињаше Милуна.
— Ја се прекрстих. Та не бјеше овишна, кад првом бих у њих, а на јад њихов, требах им два пута у непуне двије године. „Расте младеж, а да што ће!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Земља те сунцу уграбила! Земља ти кости избацивала! Ископала ти се кућа од мушкије’ глава! Јад те јаду додâва довијека! Кућа ти се кућетином звала, на огњишту изницало трње!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Али већини Далматинаца и данас је јад на Французе, који почетком овога вијека укидоше још толико бискупија, опатија, каптола, сјеменишта, деканата,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Осрамоћен пред самим собом, потерао је коње дале, да побегне од себе, да у јурњави по мразу растури јад и мамурлук непроспаване ноћи, да му ветрови разбистре ум и поново врате чеону кост на оголелу скраму мозга, по којој
О, преваро! Тебе што си гусле измислио требало би сваке ноћи клати. Кукавице сте и јад сви ви што сте песме о бунама и храбрима певали. Свима би врео катран у грло требало сипати. Никола дуго режи и слуша.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
У последње од тих тврђења можда би се могло и посумњати јер је Кнегињин јад почео одавно и она је, с њим, углавном била научила да живи. Истина, пред крај био се јако нагомилао.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
На штапићу иде, клеца, Јад га тишти, јад големи; За њим трче мала деца, Он их моли: Опрост'те ми! Очи су му пуне суза, Речи су му пуне јада, Он
На штапићу иде, клеца, Јад га тишти, јад големи; За њим трче мала деца, Он их моли: Опрост'те ми! Очи су му пуне суза, Речи су му пуне јада, Он се сећа доба
Ј. Дучић ЛXXИ ДЕ ПРОФУНДИС Ти утеху чекаш. Не, утехе нема; Што утехом зову, зови заборавом: Јад истински дубок никад не задрема.
И нашто клетве! Нашто ружне речи? О срећи својој човек вазда снива; Бол, јад и патњу смрт једино лечи. Проста ти била моја љубав жива! В.
У новом свету добро нам је сад; А свет о њему добро и не слути. Сумња у љубав, најтежи нам јад, Мин'о; и часе блажене не мути. Из прошлих дана, љубав, и знак њен - Спојеност срцâ - остала нам још.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
То је била иста она што је донела смрт његовом претходнику. У погруженом ставу њеном видео се јад преживелога догађаја. Као да се угасила светлост што се за тренутак засијала, очи су јој мутне.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Али кад се идеје оваплоте, кад се шимере „конкретизирају”, кад се тежње и стремљења „одјелотворе”, тад започиње јад.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати какву сјајну срећу? Јад и немаштина били би му вечити другови... А овако, зар је боље?... О, тешко ли је то!...
Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... »Шта је ово ?... Шта ово би ?... Свршава се, долази крај... Је ли крај свега.... смрт? Не знам !...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
заустави мало, па се почне нешто у вас грохот пут невјесте смијати, а невјеста у шали запјева: Калуђер се грохоће; Јад га нашâ, што хоће! А он њој отпјева: Невјесте га драже, Да им требник каже.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ОНОМЕ БРЕГУ 16 ВИОЛИНА 17 ХИМНА 19 РАЗУМЉИВА ПЕСМА 20 НА ОЧЕВОМ ГРОБУ 21 ОГЛЕДАЛО 23 ЊЕНО ИМЕ 24 НАЈВЕЋИ ЈАД 25 ИДИЛА 28 ВОЈИСЛАВУ 30 ЈУТАРЊА ИДИЛА 32 ГРОБНИЦА ЛЕПОТЕ 35 ПРВА ЗВЕЗДА 37 УМРЛИ ДАНИ 44 УТОПЉЕНЕ
Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми приђе, И име које не рекох никада. НАЈВЕЋИ ЈАД Ја знам једну песму као зима 'ладну, Коју мирно слушам на прагу јесени, При заласку лета и снаге у мени.
Ти и данас тражиш борбе и живота. Ти волиш, бориш се, али јесен ступа И осећај да сам сувише се над'о Да је јад највећи срце увек младо. Ти волиш, бориш се, али јесен ступа.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Замислите бол и јад који сам осетио када ми је прошло кроз главу да ми је управо тог тренутка уручен телеграм са тужном вешћу да ми је
Ћипико, Иво - Приповетке
Гради се у нас нова црква. И њега узело на радњу. Хоћеш видјети зла... Једне вечери донијели га кући пребијене ноге. Јад и невоља! — заврши нагло. —Па си га болесна оставила? —Нисам од обијести.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
после тридесет и толико година) Хе, давно је то било, кад ти певах млад; Оседело нас време и још нас кињи јад. Своме смо јаду вични, он је већ испеван, Ал’ ране српског рода тиште нас сваки дан.
»Стармали« 1889. ЗАР НЕМА ДРУГА ЛЕКА! За трпезом пуном Смеје с’ горда сила, Како сиротиња Јад на јад гомила; Како јој је горак И санак и јава, Како робљу нема Ни од куда права.
»Стармали« 1889. ЗАР НЕМА ДРУГА ЛЕКА! За трпезом пуном Смеје с’ горда сила, Како сиротиња Јад на јад гомила; Како јој је горак И санак и јава, Како робљу нема Ни од куда права.
Деведесетдевет пута обишô си српски јад, Деведесетдевет пута показô си да си млад. Многи пузећ’ брзо стигну до трпезе, — лако ј’ то, — Кол’ко си се ти
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ах, кад би место суза крв из уцвељенога срца могла прокапати на мутне очи, чини ми се оточио би се с њом и овај бол и јад што ме овако дави својом смрвљавајућом тежином. ...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Дај да читам ону песму Што је писах тад, Па да с’ слатко насмејемо На тадањи јад. Кад ти нећеш да се смејеш, Ево с’ смеши крин, Смеши ти се из колевке Наш првенац син.
Ох, блажени дани, Кад се заносимо, Змије, клетве и авети Јоште не видимо! XЛІІИ Срећа стоји, нешто чека; А јад иде, Бог зна окле. Срећа им је била кратка, Јад ће бити Бог зна докле.
XЛІІИ Срећа стоји, нешто чека; А јад иде, Бог зна окле. Срећа им је била кратка, Јад ће бити Бог зна докле. „Куме, куме, погледај га, — Има ли му јоште дана?
XЛВІІІ „Разумеш ли шта је свет?“ Питô ме негда цпеће лет. „Разумеш ли га сад?“ Пита ме горки јад. — Тад рећи нисам хтео; Сад рећи — не бих смео.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
“ Те и ти! Неки те јади море... — Овај ће ме јад до „смрта“ мучити. Сипај тај коњак! — Настави, по реду, полако. Дакле, стигао си и ушао у кафану.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
који се просто распада од периферијских дијалекталних унакажења; његова љубавна лирика познаје пре љубавни јед но јад; то песништво је без крупнијих мисаоних и осећајних доживљаја и идеала, приземно и неозвездано, и стилом и
Срећа ми се, худом, ах! не смеје, Љубов увек љубјашчег ме бежи; Мен’ весеље радост и не веје: Моме скорб и јад на срцу лежи.
Тешко ће ми бити слушат причу ту, у тренућу једном сносећ судбу сву. Ја сам давно путник тај што носи јад, Ја сам онај који жићу бејах рад. И крај гроба свога, берућ стручак цветка, Певам песму своју немилог свршетка.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
А сада збогом, ђецо... ја одох. (Вујо Одлази.) КАП. ЂУРАШКО: Уздрављу!... Е, чусте ли га сад? БОШКО: Ми чусмо јад! БОГДАН: Чусмо погрду... БОШКО: Ми чусмо наших мисли потврду! БОГДАН: „Господар је с госпођом...
МИЋИЋ: Жив Црногорац није слушао Од кнеза свога таке увреде. — Е, хајд’мо сад! ШУЛОВИЋ: Ово је јад! Ово је клетва, то је несрећа!
У оку ми је Невоље горке чемер и јад. На челу боља, очаја, глад... (Гласно.) Ђецо, огријте ми се — коџа и студи још, а хладан вјетар пуше и по овијем
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Сирома', вукарни Реља! — Не дирајте ме, браћо. Црн је удес мој, велик је јад мој и преголема несрећа моја... Нијесам ја вукарни Реља! Ја сам краљ брез краљевине... цар брез царевине!
надлештву у коме се воде земљишне књиге деверати — тешко живети, мучити се делија — турски војник; јунак дерт — јад, туга, брига диванана (диванхана) — „пространа просторија на спрату, у старим босанским кућама, намењена састанцима,
Петар чатити — „читати, обично у цркви и при црквеном обреду“ чемер — жуч; отров; горчина, горак укус; огорчење, јад чивит — модра боја чован — чохан, од чохе — меке и чврсте вунене тканине Чок јаша падиш — Наш цар има још земаља
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
кад се душевни бол преобраћа у физички, када патња прелази све границе издржљивости, и када нагомилани, потискивани јад разноси цело њено биће.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
А гушће облак дође, Да већи буде мрак, — И она само сину, Да опет дође хлад, Да већа тама буде, Да већи буде јад... 1876. (?) ПОЗДРАВ Ој, Козаче, ратни сине!...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
водо изворе, млада кад јутром доходи, сана кад лице огледне, лине ли сан јој у румен, је ли ме, водо, сневала? Јад јадани ме, јагода зри; руди већ лето ливадом; травка се травци нагнула, ја сâм; помени, водо, за мене.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Не да, као други на његовом месту, кадгод покаже се, дерт, јад, бол да искаже. Она је желела да га види бар кадгод да он поклецне, покаже како га боли, како... . . . . . . . . . . .
Препиће и нашто онда нов бол, јад, што се ноћас није знао да умери, пије колико треба? И зато, чисто од једа, оставља чашу и леже, не да спава, него да
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
О, пусти да њом певам ја И срећу, бол и јад: Јер тешко теби ако та Изумре песма кад! 1881. ЉЕЉО У чудној цпећу миља свог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади
И весô лети светом свуд, Ширећи слатки јад И стрелом рàни моју груд, Несташко рàни млад! И с чудне среће, јада мог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади
А славуј пева, кô и тад, Месецу, ноћи, ружи, И груди моје мори јад, И срце моје тужи. Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи, Он мучи само живот свој И тугу своју снажи.
Акцијум виде неизбројне жртве, Пожар галија, поразу и јад Многа је звезда утрнула тада, Многа је мајка закукала тад!
ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми бледом, Ни смрћу твојом оборен ми над. 1885.
Залуд их човек натраг зове, Спокојно оне зраком плове; Ни молбе наше ни наш јад Не чују оне више тад; И само тужна успомена Остаје даље за времена. 1886.
Ја, збиља, на то немам право, Ал' ви ћете ми дати сад; Моје је право однô ђаво, А обазривост - бол и јад 3а прошлом срећом. Тужна мисô На љубав нашу и на све Нагонила ме, те сам писô Лакомислене ретке те.
Но даље с тугом!... Мило дете, Тим нећу да вас морим сад, Ја волим кад се насмејете, И мене онда мине јад. Ја волим ваше ведро чело И ваш сребрни, јасан глас, Кад детињасто и весело Ситница каква дирне вас.
И старо, столетно храшће зашушти монотоно Старинску некакву песму, старински неки јад; Бели се занија цветак, кô мало сребрно звоно Запева цео сâд.
Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени, Но моје немирне душе неопевани јад. Они се отимљу бурно и сву ноћ певају мени Кроз опустели сад. 1893.
Јер прво поглед, после нâд, Затим се пољуб даје А најзад... драги, то је јад, Најзад се све продаје. 1883. СПОМЕН Времена мрког мину вид, И немир прође војни, На мирног дома тврди зид Положен
И час већ стиже! С опалих звонара страшно Грунуше звона. И крик ужаса и јад, Уз пуцањ пушака и звекет мачева оштрих Неверног краља огласи страшни рад!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
А најмање ти! Ти то не смеш тако о мени... ТАШАНА (бесно, уливајући сав бол, јад): Смем! И хоћу! И истина је! Јер ја сам по теби могла да пресвиснем, да скончам, да сама себи главе дођем.
(Сећајући се на сав бол, јад, муке, сузе јој пођоше. Седа од беса, готово се изваљује на миндерлук, наслања главу о длан, те јој се рукав заврће и
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Нико није крив, а имања нема, породице нема, што је било доста, постало мало и јад и срамота... Чу ли, на погребу капетанову, оног вашег ђаволског господин Јоксима?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Небо вечито застрто облацима, земља вечито орошена сузама. Оно је саосећало свачији јад, болела га је свачија невоља, тиштала га је свачија беда.
Његова дарежљива рука блажи сваку беду и јад; његово племенито срце саучествује у свакој невољи. Он је већ многу сузу утро, многи бол олакшао, многу беду ублажио;
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Утисак је мучан, али само тренутно, докле га не минусмо... Онда свако мисли на свој јад. Са пешадијом су и нека деца. Кажу да су их пешаци нашли приликом одступања.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Зна да верујем у халуцинације, крвоток, ране и у јад, У једног себе истинитог и неразлучног, У дизања, отупљења, у неизлечиви пад: Зато га ваљда, баш на бескућства дан,
Лежећи, лице замочено у свод, Свег у сузама смути ме страшни јад; Дозива, провидности њене, не осетих плод; По рубу, свуда, искусивши глад.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Болан од како се родија. — Тој сам ја!... Па од т’ј бол, јад дерт ли је, проклетија ли нека — еве на ногу гинем. Идем, пијем, лутам по мејане, дерт да заборавим, с’н да ме увати.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
А теби само, кô псу у синџиру, Бациће мрве... О, срам и грдоба!... И нико неђе чути јад ни вапај — Нити ће ганут бол пјану господу... Сељаче, гољо, ти си прах на поду, Тегли и вуци, и у јарму скапај!
Но кад се из сна пробудих, Студена зора је била... о моја студена окна Гавран је ломио крила... И јад и мрачна туга, У љутом чемеру свом, Кô растопљено гвожђе По срцу падаше мом... 1911.
4 Када гледам очи твоје, Сав бол и јад мину ти'о; Но кад љубим усне твоје, Ја сам посве здрав и чио. Кад на твоја недра панем, Рај нада мном почне
49 Кад се растају двоје, Они се рукују тад, И стану плакат и дуго уз горки уздишу јад. Ми нисмо плакали, драга, Нит' рекли ''ах!'' ни ''вај!'' Касније сузе су дошле И горки уздисај.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
За јад јој се очи откинуше, те погледну низ Голеч планину, виђе оком коња и јунака. Како виђе и оком разгледа, Турчина је длан
Кад виђеше старци и тежаци, потурише рала и волове: све се на јад сломи у сватове у широко поље под Жабљака; а чобани стада оставише, девет стада оста на једноме: све се сломи у широко
Но ко виђе, чини с̓ не видио; виђе свекар Црнојевић Иво, виђе свекар и за јад му било, те Латинци снаси проговара: „К себе руке, мила снахо моја! К себе руке, обје ти отпале!
Кад то зачу дијете Максиме, то Максиму врло за јад било, — врана коња натраг приповрну, опаса га троструком канџијом: пуче кожа коњу по сапима, а покапа крвца по
цурин ђувегија (цури је посесивни датив). Најбољи је, најжешћијех јада, тј. дар који ће Милићу задати највећи јад. Посуше је грошим’ и дукатим’ итд.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Отворен је гроб њино грло; са своји језици лагаху, суди им за то, боже! кроштоно је аспидски јад под њиним устнами! И на ме су шаптали сви моји врази и на зло су ми мислили. Злечесту реч на ме изнеше.
Со тим срдцем примајући гарез, јад и смртни чемер гутајући, потом и страшну тајну свето причештење! Није ли со тога посла свакому развраћени закон на