Јакшић, Ђура - ПРОЗА
ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
„Биле су само три, ал' је Меркурије пре мене дошао, и одвео их је у ад.” — „Ког ће јада тамо?” — запита она. — „Да буду паклене фурије, и да муче зле и осуђене душе”, — отвешта друга.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Као да ала из њега зија. Барем да има коме оставити — ни пô јада, али сâм као пањ; нигде никог до оног дугачког и сулудастог синовца, што све село тера спрдњу с њиме...
Оно, додуше, ни ја их толико баш не браним; има их и накарада. Свет је овај ионако пун јада и накарада. Али што баш све накараде писати, те, ни за што ни кроз што плашити поштене људе?
Сирочад Раданова потуцају се по најму; а жена му некако убрзо пресвисла од тешка јада... Ето, мој Пајо, како може човек да страда!... — Молим, фајерунт! — викну један келнер успремајући столице по кафани.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Из главе му лопи крв и мозак... Отац, мајка, браћа, снахе, синовци, синовице – све јада и нариче... Њега спуштају у црну земљу... Око негова лица вуку се хладне змијурине... А тамо?
И ја сам човек, који срце има... Зар ја немам својијех јада, зар ја немам суза и зар ми не треба нико пред ким бих се могао изјадати и заплакати?... Реците!...
Дигла се сила да уништи слободу; дигао се цар из Стамбола да згази шаку јада, дојучерање робове своје... Последњих дана јула и првих дана августа 1806. године само је пушка пуцала...
Весели подрински војвода, Богићевић Анта, затворио се у шанац са 1200 својих јунака. Шта ће, један, са „шаком јада” против толике силе?! Шта је могао друго него потражити помоћи од браће!... И браћа се одазваше.
— Потеже је свршити његов посао него наш!... Шта би ми пута залутали да не беше њега!... Шта би се јада десило да их он није спречио!... Јунаштво је велико, Заврзане, отићи у Турке и сазнати шта они намеравају!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
У хоризонт празан гледајући тада, На ивици где се мрак и светлост дели, Замрзнуће мирно суза задњег јада, Јада што се никад, никад нисмо срели — У сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди,
У хоризонт празан гледајући тада, На ивици где се мрак и светлост дели, Замрзнуће мирно суза задњег јада, Јада што се никад, никад нисмо срели — У сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди, И док
Кô душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бôну. А кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни: чиниће се сваком Као
Буди одвећ тужна са сопствених јада, Да би ишла икад да тешиш ко страда, А чедна, да водиш гомиле што нагле. И стој равнодушна, док око твог тела,
КРАЈ Хоћу у твом срцу, после тамних јада, Да оставим једну носталгију дугу: Па све када прође, да се сећаш тада Са болом на срећу, с радошћу на тугу.
Тад се јави ехо непамћеног јада, И бол неке давно преболеле ране... Но како је срцу, нико не зна тада, Задоцнела суза кад пође да кане.
МИР Хтео бих да знадем љубим ли и сада — И да добра нека светлост продре сени, И тишину овог умиреног јада, И падне на тамне путеве у мени.
Хује тамне риме, кô мистично врело, Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада: У свакоме стиху има суза јада, У сваку је строфу легло срце цело.
И да накрај песме не осетим тада Боле које ништа не може да спречи: У души остане још толико јада, За које немамо ни сузе, ни речи. ГАМА Не!
И ми нисмо знали Колико смо били уморни и пали Од сумњâ и давно преживљених јада... И за навек кад се растасмо, и тако Стежућ своје срце рукама обема, Отишла си плачна, замрзла и нема, Кô што
РЕЗИГНАЦИЈА Не прокуни никад то присуство јада, У вечери глухе, крај мртвог огњишта. Јер како је празно наше срце, када Нема у животу да оплаче ништа.
СУТОН Ја те волим једним жаром невеселим, И сумњом у тугу и лепоту јада; Срећа коју имам уништава сада Бесконачну другу срећу коју желим.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Па шта је радио сву ноћ по механчинама? — питате ви. Несрећа, па то ти је! Да је пио, чини ми се, ни по јада. Него... Видећете! То је мојој мајци пола века укинуло. Плаче неких пута да свисне. А никоме да се појада.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— ... да се не мучим и злопатим на овом свету кад сам сваком на терету и на путу! — јада се бојтар, па се примаче и испи још оно мало што је остало у фићоку Пере Тоцилова, па уздахну тешко: — Хе-е-е!
Еј, та што ме цвелите, снаја! Та шта се бог већ једаред не смилује на мене јадника! — јада се овај. — ’Ајде немој ми се ту пренемагати и преврћати очима к’о шокачки поп — него узми клиповâ, па иди па накруни
Или ваљда да гледа и слуша оног меланхоличног бојтара који једнако приповеда и једнако се јада, па било кога у чарди ил’ не било!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— Имаш, батин, имаш. — Почне брат да га храбри и уверава. Па од мука, јада, гледајући га таквог, заплаче се над њим.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
И тако је онај горди и необуздани јеж, који је упалио све и толико јада задао свима, узмицао копрцајући се и котрљајући стрмоглавце на својим бодљама, које су му у том котрљању све више
На коленима сам проводила читаве ноћи и квасила их сузама. Колико јада, колико јада, изгледања чекања... Зашто ми то слово никад ниси послао? Како си могао?
На коленима сам проводила читаве ноћи и квасила их сузама. Колико јада, колико јада, изгледања чекања... Зашто ми то слово никад ниси послао? Како си могао?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Та селидба у Росију нису официрска посла, него спас за све њих, из беде, из јада, из насиља, из понижења и мука. Нека не псују мајку Исаковичима!
Слама им се, очигледно, месецима, није мењала. Они, који су лежали, лежали су покривени крпама. Крај свег тог јада, није било ни дреке, ни тужакања, људи му нису прилазили, ни толико да види јасно израз лица, него је већина,
Место лепих дана и великих збитија, пут у Росију показа се пун ситних несрећа, јада, одурних изненађења. После два‑три дана оклевања, Павле се онда реши да се јави госпожи Божич и да јој каже да је у
Старији фратар – са лицем прасета, које је остарило – кад чу да је Павле росијски официр, поче да се јада да је чуо да ће Руси, одсад, плаћати, и шизматичке цркве, у Адријанском приморју, а то је жалосни доживљај, за њега, у
Павле га чека. Хурка је, вративши се, из те визите, причао, Вишњевском, да је тамо, на скелама, много јада, да Трифун не разуме ништа, ни немецког језика, да личи на разбојника, а да има много болесника.
Неће прећутати да су Францези, код Прага, задали сирмијској милицији много јада. Неће прећутати, ни лепоту њиховог мундира и храброст њихових официра.
Имаће времена да врате Вишњевском жао за срамоту. Доста је несрећа и јада, у фамилији, било, и толике бриге их у Кијеву и Миргороду, чекају.
Па шта? Је ли се несретни национ њихов дигао из оног јада и мрака, или је утонуо у она блатишта у Бачкој, у Сирк-бари, куд су попа Тодора населили?
Њихово је дете умрло. Таст га је проклео. Та клетва га стиже, ма куд отишао. Неће да води са собом жену, из несреће и јада, у несрећу. Што је било било, али жели да остане сам на свом погребу. Не треба му жена за милостињу!
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Има много јунака окорелих у борбама који су заплакали пред невољама других! Анта Богићевић не може од јада да описује Лазаревић Луки муке лозничке посаде, већ најпре заплаче.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном; као што ова стреја капље, тако нека његово срце за мном јада!
), хиперболама („Колико ти на глави длака, толико ти Бог дâ јада!“), метонимијом („Вране ти се на весељу купиле!“), синегдохом („Црни барјак му се на кући побио!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Шаптало се: — Оно је драго Јоков, кнез његушки, онај што је доста јада задао Вранцезима, што изгуби старијега сина у боју под дубровником, а другога сина у чети!
— А не рекох ли ја да нијесу исто што и Турци! — рече стари Мргуд. — Толико ми јада, што ви ћасте тако лако изгонити Турке из шанаца!
— Право да вам кажем, мило ми је много што га овдје видим! — Ех, задавао нам је тај доста јада, а и ми њему, колико смо могли, а рек’ би да смо доста, пошто се много љутио на нас и пријетио нам да ће се наше горе
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ЛЕПРШИЋ: О, варварског народа! ЗЕЛЕНИЋКА: Добро је то: сад ће се тек Сербијанци огорчити, па ће бити триста јада од њи! ЖУТИЛОВ: Ја би реко, да се сложимо с Маџарима. Од Србаља, видим, неће бити ништа.
Милићевић, Вук - Беспуће
њезино болно и уздрхтало јецање; и кад је легао, чинило му се да је још види сатрвену и сломљену, пуну неизрецивог јада који је лила у сузе, и он се стресаше, видећи је како дршће, са врелим челом на хладном столу, како јој играју груди
њезин тужан, заплакан поглед, њега притискиваху као камење њезине жалобне ријечи, пуне суза, бола, срамоте и једног јада, тешког као олово: „Како сам несрећна, Боже мој, како сам несрећна!
што је срела у животу, то је била несрећа; прије него што је могла да се нарадује слободи, она је осјетила срце пуно јада. Рекла је Гаври Ђаковићу да ће отпутовати сутрадан с оцем. Он се само зачудио. Рекла му је да је добила мјесто.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И ГУСЛАР) 241 ПЕРИВОЈ 243 КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ 245 ПЕСМА УМРЛОМ БРАТУ СТЕВАНУ 247 (ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ) 258 (НУТО ЈАДА ЗА МОМИЦЕ) 259 (ПИСМО У СТИХОВИМА) 261 ПЕТРУ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ, ВЛАДИЦИ ЦРНОГОРСКОМ 262 КАЈГАНА 263 (РАДОСТ И
Ао јада мога, Да на свету баш никога Не имадем свога! Отац, мајка у гроб паде, Брат и сеја драга, А другога не имаде Ср
“ Красни мома има доста, Кô ти нигде и никада, Код тебе ми срце оста, Зато с' прођи свега јада, Збогом, драга, руку на, Верна буди кâно ја.
Ал' једанпут данак свану, А он сина нађе ладна: „Па зар и ту грдну рану, Мога јада смрти гладна!“ Вели јад је њега стискô, Замути се њему око, Главу носи од сад ниско Рањен' отац предубоко.
“ Па полете пред милога, А он клону с коња свога — Ао јада изненада! Глава њему разбијена, Рука десна саломљена, Кроз завоје крвца лопи, Јадна мома руке склопи: „Па зар
Ту ми барем јоште нешто треба — И тако ти посред јада свога Коњица се сетим некаквога: Име Пегаз, а кљусина јака, На рамени до два крила лака, Кљусе, брате, наочито,
неко, Бог поможе, већ мисли утеко, Уједанпут зину пакô на ме, Та јаруга, брате, пуна таме, Оцек страшан, ао мога јада, Што ћу тужан, куда ли ћу сада, Да л' јаруга да мене прождере, Да л' да смлави црни калуђере?
отпре од веље милине, Већ се ето мимо тебе журе Да што пре те јаднога прејуре, Да не гледе твоје луде муке, Твоји јада, твоје веље бруке Ох не бели са мунара вити, Ни с мечета они поносити, Крвца дивна ту се просипала, Крваца тврди
“ Слуга богме, али туђи јада, Туђи јада, туђи накарада. Ја млидија да је већ одавно Потлачена она гуја лута, Што удари на Косово равно Те
“ Слуга богме, али туђи јада, Туђи јада, туђи накарада. Ја млидија да је већ одавно Потлачена она гуја лута, Што удари на Косово равно Те ојади Срба по
без главе трче, Па се слади и његака срче, Он га срче, а вата га санак, Њему с' чини е се бели данак, Па сред купа јада и чемера Лаж не види да је и невера, А не види де се гуја вије, Де му гуја насред срца седе, Де му гуја врелу
Ту умуко, прући се у траву, Скидо камен са срдашца свога, Скидо камен, мето га под главу, Склопи очи, ао јада мога, Уједанпут страшно чудо ново — Ал' за сада доста је и ово. (1847, март) НАТПИСИ И Ал' се ..
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— молила ме. — Пусти, тако ти свега на свету!... Ох, мајчице моја!... И заплакала се. Пустио сам је. Али од јада ногом гурнух моју тестију и разбих је. — Не бој се. Знам ја да ти мене не волиш, него...
А знала је да ће опет бити бола и муке, кад почне да се од тог навиклог јада и плача раставља, кад улази у живот. И у почетку није никако на преудају пристајала.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' не чујем оног звука, звонке јеке, мамна гука, што у светлиј' њених друга: Гласи мука и покаја, шапат јада, сузни бризи, неодољних уздисаја бројанички, свети низи; старе славе сетна хвала, а скорањих срамних зала осветница, —
њему рука мала грдне јаде завештала; а кад гуслар по њим гуди, из јавора јаде буди, из тамнице јади лете да се браћа јада сете, да се сете, да их свете!
луди, мраком светлим очи тамне ужгу сунце ми у груди'; па кад махом сунце зађе, а с очију мрежа сађе, у облаку мојих јада једна ми је паведрина: знадем како и ти страда, будалино Саведрина!
незнана рока, једно се дрво големо гледа, и сунца, и посред, леда векове траје, побратим кама, од смрти живећ, од јада сама, огромним грањем у небо ниче, кô преклињући свет-мучениче дижу му с' руке, огранци голи, рекô би вишњег преклиње,
— Ох, ходи сенко, ходи — ближе — ближе!” За руку је руком грчевито стисну, од бола була и од јада врисну, обнезнани се, паде му на груди; у грудма леденим стари плам се буди, у грудма леденим, испод
” „Чуваре бедни,” збори сужањ див, „чуваре будни слепог јада мог, дај амо гусле, амо луцањ крив, надапесте л' им одрезан ми влас? Ал' донесе л' ми други какав глас?
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Разум вашег господина прогутао је један магарац! ИСАЈЛО: Јао, куку! ШАЉИВАЦ: Па што је прогутао, ни по јада, него је побеснио! МАНОЈЛО: Да неће прећи то и на господина?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Добио би после и пензију, а не овако —- имаш четири и по минута радног стажа ... — Што се нисам активирао? -— јада се госн Суле. Мућка, Анчи, мућка, па то ти је!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Из срца Оца кроз срце Сина цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Од румен-јада и од зрелине, ја јездим белцем, јездим, царујем уз жубор-море, преко планине и свакој драчи дукат дарујем.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Што кажу, фамилија смо, а не знамо ни чега има, ни... ТАНАСИЈЕ: Море, што не знамо чега има, ни пô јада, него не знамо чак ни каква изгледа кућа.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Сви на коњима. — Е, не да ми се... Целе прошле ноћи нисам спавао, и баш сам мислио вечерас да легнем раније... — јада се Александар. — Хајде пожури, да се вратимо раније! — говорио је, намештајући торбу са секцијама око врата.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Што је гора — да су калемови, Што је море — да је црн мурећеп, Пак да пишем три године дана, Не би моји исписала јада!“ 113.
Жалило је ц’јело Сарајево, Понајвише Сарајли Илија: Од јада је тамбуру разбио, Златне жице по путу губио, А терзијан у воду бацио; Терзијану тихо говорио: “Пливај, тони,
182. Аљур, биљур дуге ноћи, Ко не љуби црне очи Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце! А од јада гора вене, Гора вене и усише, Зелена се гора нише: Нит’ од вјетра, нит’ од сунца, Већ од јада дјевојачког. 183.
А од јада гора вене, Гора вене и усише, Зелена се гора нише: Нит’ од вјетра, нит’ од сунца, Већ од јада дјевојачког. 183.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Док су ми тумачили каква је мрежа и како се вуче на дну мора, како се риба стиска у њој, испричаше ми и сто својих јада. Рибе је пуно особито близу отока, али лов тамо припада овима из Новог. Украсти од њих, ах како би то било дивно!
Доле, у дубини магле, осећам воду. Све је мокро. Он ми се међутим једнако јада. Мирним гласом. Броји. Говори о хлебу и не мрзи никог. Њему је свеједно. Нема деце. Ја га једва чујем.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
! А не знаш како ми је сад криво. Гледам ову ђецу ево овђе, нема ги шака јада, а чита ка’ игуман ђе му отвориш. Криво ми, до бога ми криво! — То ти верујем, а и мени је, ви’ш, криво.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Јер ту је спас, и утеха, и нада, Ми ћемо, слаби, преврнути вером, Идолу другом, без суза и јада, Предаћемо се и речју и пером; А она биће иста, увек млада Природа, тај спас, и утеха, и нада. Сад знаш.
ДРУГЕ ПЕСМЕ СИЛНО ЗАДОВОЉСТВО Ја имам часове дугог очајања, Безнадежне туге, обмана, и јада; Ја имам часове када се слатко сања И пожудно жели и блажено страда.
Ко у срећне дане Поћи ћемо сами из досадног града, Поћи ћемо сами у питоме стране, Далеко од људи, далеко од јада. О хајдмо, у светлост, у поља, у цвеће, У чедну тишину успаване ноћи, У милошту тајну из звезда слеће И свечано
Ко ће ми помоћи? Настане га часом, као цветне круне Што се нагло распу у јесење ноћи. Осећам да нешто труне, ал̓ ни јада Нити бола има.
И тако све је прошло, и ја сада Не могу клети небо ни судбину, Ил̓, с песницама стиснутим, пун јада, Проклети жене или подлост њину.
О, како ти се слатко смејем сада! Жртва се руга џелату што коље. Зар то врхунац мучења и јада? Зар ништа ниси измислила боље? О, како ти се слатко смејем сада!
О, шта то мари, шта то мари! Ја плачем кад и други страда, Кад туђа срећа ко цвет вене. За мене нема туђих јада: Што боли другог, боли мене.
муке распетога Христа За све у теби што греши и страда, За дужност, као Шпартанаца триста, Узвиси живот величином јада!
С кровова ниских облак дима, Влажан и густ, на земљу пада. По излоканим друмовима, Ко верна слика мога јада, Дроњав и блатав, беда сама, Тетурајући преко рупа, У исцепаним кошуљама Уморни сељак тромо ступа.
Несрећу тајну срце слути, — Опет се враћа старо време. У такав дан смо некад давно Међ људе пали пуни јада. Време је било тако тавно, Мрачно и влажно ко и сада.
Можда никад више! Збогом. — Снег још пада, Све трагове брише, завејава све, И под тешким белим покровом, без јада, Ко огроман лабуд, сва природа мре.
И у чудном страху ја се питах тада, Какво судба опрема испаштање веће, И колико треба невоље и јада Да окајем овај час ненадне среће! И не видех ништа.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
чистећи око себе по својим хаљинама, а нарочито ципеле, и намештајући јаку око врата, — Тодора тресући се од бола, јада, срама и несреће, окренула се и, пре | но што је он изашао, она ушла у кућу, и тамо, ко зна где, у какав кут и
Али, она је већ била отишла тамо, у собу, и наслоњена на прозор, тихо је, тихо плакала и грцала. Да ли од јада, бола, или од среће и радости што је и то дочекала, да ето своју Софку удаје?
Софка поче осећати како ће кроз грло сву крв и сву утробу избацити, јер тако поче да се надимље и од бола, неизмерна јада, да стење. Али се брзо трже. Изиђе у кујну.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Награду целу добио бих, тада, За цветно доба својих идеала И јесен њину у понору јада, За дугу борбу у животу зала, За слом идеја и неуспех вере, Отрован мозак и срце прозукло, Срам сиромаштва што га
задовољна, када У вече, све кад сном мртвачким спава, Извадит’ могу с болом срце своје Из кога липти крв (пуно је јада); На њему твој је урезан лик. И тада плачем, и радост ме дивља Обузме целу, зато што се патим Због тебе. Збогом.
Јер прошлост је оно што нам увек ствара Илузију среће и видљивост јада, Што је увек драга, као мајка стара, И кад цвеће цвета, и кад лишће пада.
Осећам да ми данас већ врло тешко пада Да волим оно што сам толико некад вол’о! Брзо се прља, груби у овом свету јада. Осећам да сам давно и много шта пребол’о, И срећна прошлост да је сирота прошлост сада.
И тада Доћи ће добре судбе вечни дâри: Спокојство, мир, без бола, јада. Треба нам лећи, снови моји стари. НЕИЗБЕЖНОСТ Над главом нам плови јато рóда, Пева тужну песму растанака Преко
А груди Надимају се, траже ноћне студи, Свежине. Јурнух напоље, пун јада. Варница маса из локомотиве Прелеће. Чађ и дим на лице пада, Као на душу.
Јер они су сунца што се увек дâве У сумраку наших брига, нашег јада, Што засипа живот мраком који пада; Ал’ њима се опет окрећу све главе Погнуте под јармом наше судбе прâве, Кад с
ДАНАШЊИЦА (1911) Само не ово, само не баналност! О дани јада, потуцања, блата, О моја мржњо на очајну сталност, На дане кад се паучина хвата!
Док се пâле Тада Звезде мале Свих сећања, и среће, и јада. Нек кроз вâле Мрака што се гусне Наша срца, наше тежње усне.
Живот прошлих ствари, прошлих ружа век, Давних снова радост, старих јада дах Ветрови ми драги носе као лек С мирисима тела што постају прах.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Удри!“ И оно мртво пухало ражести се некога јада, те стаде млатити што је јаче и хитрије могао, али залуду, Јан му сваки пут одбије ударац, па га убоде и викне: „Рањен
“ „Јест, јест“ „Е, видиш... Оно да речемо, у сну се привиђа свакога јада, и оно што није налик истини. Али мени се то догодило, баш то на што он гађа у Цуцама!“ „Причај вјере ти!“ рекоше сви.
Он ми сад пише шта је радио, колико ли га је јада убило трчући тамо-амо, тобоже да ми поможе. Ишао је и у Беч, па најзад вели израдио ми је опроштење.
„Како не бих разумјела. Мислиш ли да сам ја заборавила све што си нам причао, колико те јада убило од дјетињства до данас. А данас зар ти је лакше? Нијеси ли као грана одсјечена...
Да-ну, шта кажеш на то!“ Јоке не одговори, но се погнула, не зна се да ли под теретом јада, или тијех домаћиновијех разлога.
Веже је тај дјетић, а да њега Бог узме, једва би чекала да од нас побјегне, ако с ништа другог а оно од јада. Па, да ти право кажем жао ми је и досад, јер није у тијем годинама, да може удовати... Дакле, што би ми?
Па кад нас Бог позове, нећемо ли се, послије толикијех јада и невоља, што претрпијесмо, нећемо ли се задовољити свијетом растати, кад оставимо тако у кући?“ Е, то Јоку занесе.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Згрчио се као срп у планину! Колико му одовуд стопа, толико одонуд година! Колико хљеба појела, толико јада имала! Ко те изда, издало га љето! Крв платио на свом дому! Куд год ишао, ваздан кукао!
4 Домаћине, фала, Богородица ти дала, што ти дала, то ти одржала! Бог ти био на помоћи, па те сачува од јада, од града, од тресова, од мрака, дренова кијака!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
сиромах и пунан ђеце тако да их никако хранити није могао, и више пута се канио да их једно јутро побије да не гледа јада ђе му од глади умиру, али му жена брањаше. Једну ноћ дође му у сну једно дијете и рече му: „Чоече!
Досјети се сиромашица жена, али сврх свијех јада не казује мужу да не буде више трлабуке. Кад чује муж за несрећу, стане лелекати колико да је главом погинуо, па одмах
Али све за фајду. Најпослије краљев син падне у велику жалост, и већ шћаше од јада да се убије, кад тумаривши онако зађе у некаку планину и набаса на једну бабу, ђе украј пута сједи.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
а глава му не бјеше већа од добре крушке, а према глави све остало, тијело и трбух му утонуо при ртењачи, еле, шака јада, сашта га и прозваше Чмањком...
Можете замислити, како је то кнез искитио у повратку и како то одјекну по Зврљеву. Кркотићи и Зубаци пуцаху од јада, али, поред свега тога, Чагљива, дошавши послом једаред у манастир, тражио је — баш је тражио — да се умили Кушмељићу.
Тако чињаху и сви остали, а уз то дераху се сви скупа, јер се збиља човјек њеког јада угрије пјевајући. Кад та „дерба“ доприје до највећег несклада, фра-Тетка се наједи, па и он поче немилице ударати по
Након подужег разговора с њом, врати се кући гдје се већ био и Чмањак вратио са стоком. Чмањак је њекога јада порастао, али оста „шака јада“. Послије вечере било је сијело у дворишту.
Чмањак је њекога јада порастао, али оста „шака јада“. Послије вечере било је сијело у дворишту. Дође фра-Захарија; дођоше сви стричеви, и Шунда с рањавом ногом, па и
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
И ви сте јадна војска и јадне старешине! Где вам је трубач да јуриш засвира? Гаће су вам пуне од ове гомиле јада под осушеним и распореним брестом.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
је било крви у смрзнутом блату а небо, мокро и опоро, спуштало се над људске гласове прозукле од радости, умора или јада.
говорило као о смрти старе жене, мада су неки бечки и новосадски листови писали да је умрла прерано, напречац и од јада.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Очи су му пуне суза, Речи су му пуне јада, Он се сећа доба снаге, Он се сећа доба млаца. Он се сећа доба рада, Што га грешно, подло страти, Што се више никад,
би било светлије и лакше тада; Ал' он је пружао руке на сиње далеко море, Лијући на врели песак сузе љубавних јада. Тамо, куда је некад са Хелом блудио срећан, Сада је с безумним болом клицао њезино име!
И тако све је прошло; и ја сада Не могу клети небо ни судбину, Ил' с песницама стиснутим, пун јада, Проклети жене или подлост њину!
Обоје смо страсно веровали тада Да се бесмо нашли. И ми нисмо знали Колико смо били уморни и пали Од јада, од давно преживелих јада.
И ми нисмо знали Колико смо били уморни и пали Од јада, од давно преживелих јада. И за навек кад се растасмо, и тако Стежућ' своје срце рукама обема, Отишла си плачна, замрзла и нема, К'о што беше
Ј. Дучић ЛXX СУТОН Ја те волим једним жаром невеселим И сумњом у тугу и лепоту јада: Срећа коју имам уништава сада Бесконачну другу срећу коју желим.
К'о душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бону; И кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни; чиниће се сваком Као да
Хује тамне риме к'о мистично врело, Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада; У свакоме стиху има суза јада, У сваку је строфу легло срце цело. Ј. Дучић ЛXXИВ ЗАШТО?
К'о у срећне дане, Поћи ћемо сами из досадног града, Поћи ћемо сами у питоме стране, Далеко од људи, далеко од јада.
И у чудном страху ја се питах тада: Какво судба спрема испаштање веће, И колико треба невоље и јада, Да исплатим овај час ненадне среће! И не видех ништа.
На мору нигде једра ни галеба; Мир само струји с љубичастог неба А сан, видим, слази и врх мојих јада... Но кад сунце блисне на море и грање, Тад ће да се прену, и изађу тада, Као црне змије на своје сунчање... Ј.
Буди одвећ тужна са сопствених јада Да би ишла икад да тешиш ко страда, А чедна, да водиш гомиле што нагле. И стој равнодушна, док око твог тела, Место
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„А први примерак дао сам скоро џабе, за осам стотина форинти. Кад на то помислим, препукао бих од муке и јада“. Погледах колико је табака у књизи и израчунах колико је Мардохај за њу платио.
Тај фанатични јакобинац преобразио се у убеђеног монархисту и пресвиснуо од јада што га Наполеон није ценио“. „Не може ли се то његово недостојно владање објаснити завидљивошћу коју сам и ја често
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Тада на његовом лицу заигра чудно израз неке дубоке мисли и јада. За неколико секунада букну пред његовом душом сва његова прошлост до најудаљенијих завојица, један живот сав
дечурлију ту, соколце, да посмотрим и да видим зашта сам се борио и крвавио, и да ли је то оних наших љутије' јада заслуживало.
из Баа, — који су говорили да су из Бака-баа и пушили на велике чибуке кад им је година добро рођевала, а из Ба из Јада кад је било друкче — а у адвокатској канцеларији Илије Ст.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Нешто што човјека искупљује. А задао ми је јада у мом дјетињству! Могу слободно рећи да ми је загорчао и отровао најмлађе године.
Замислите дијете у гарде-енфант-y с брковима!) Колико год је мој отац задао дједу јада и главобоље својим немиром, толико му је овај стриц, на сасвим други начин, наносио непрестану бол опомињући га стално
И она ће се у тим разговорима називати „оно сиротиње“ , „оно цркавице” и „оно нешто јада”. По нејасним наговјештајима моја ће болничарка наслутити да се њој, као члану који се откинуо од куће, одгацао у
ти служиш и робујеш, неоткупиво робујеш, јер он сав израста из тебе, баш из тог и таквог бића, задао доста муке, доста јада. Бојим се да ти није дао оно смирење које бих ти ја из свега срца желио...
) — Факат је, Ерна, да ти од ове наше заједнице имаш само јада и штете. А што раније о томе нисам водио рачуна, само повећава моју кривицу, али не одузима ништа од истиности тог
Ето! Један дан изгледао је неког јада питомији. А данас, чим сам издалека покушао да му се мало приближим, опет се нарогушио! Баш је немогућ!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Дакле, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... — Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Бре, све је добро досада; али да видиш сада јада, када га мати опази без коња, па још када сазнаде да га је вук појео, стаде га грдити и ружити на пасја прескакала, па
сиромах и пунан ђеце, тако да их никако хранити није могао, и више пута се канио да их једно јутро побије да не гледа јада ђе му од глади умиру, али му жена брањаше.
Додије се баби, те почне у плачу и у иједу проклињати себе, и од јада завиче: — О смрти, ђе си, забога, узми ме с овога свијета!
Један дан неко од његових сељака сусрете га и од јада у љутини поздрави га шалећи се: — Добро јутро, поштени човјече!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
мојих очију, Да се ствара небо и свод овај сада И простор, трајање за ред ствари свију, И да моја глава рађа сав свет јада, И да беже звезде из мојих очију.
И нико никад ни слутити неће С киме се дружим у тамници јада, Коме се молим, за ког берем цвеће. Једног пролећа, или једне зиме Престаће живот, моји дани с њиме. Ја ћу заспати.
К'о дуга небом после многе кише, И моја нада појави се тада Над љубављу ми, и лагано брише Дубоки очај и трагове јада.
Ти си дивна била. Не осетих тада Жељу да те волим, потребу да грлим Дан мојих очију. Нит осетих јада, Ил' песме јесени, Ил' бола у мени. Дан јулски и врео уморан одлази.
некад грлило је холо; Истина, ја знам и за оне дане Кад сам се над'о, осећао, вол'о У помрчини, на долини јада, Под бледом звездом које нема сада. Знам их.
И нирвана имала је тада Поглед који нема људско око: Без облака, без среће, без јада, Поглед мртав и празан дубоко. И тај поглед, к'о кам да је неки, Падао је на мене и снове, На будућност, на простор
само преживело доба Како се креће и у сутон пада, У неки сумрак, у предграђе гроба, Где нема мисли, ни снова, ни јада.
гледам тако преживело доба Како се креће и у сутон пада, У неки сутон и предграђе гроба, Где нема мисли, ни снова, ни јада — Ја видим како све бесане ноћи, Вукућ идеје, преда мном се јаве: Ја видим себе у раскошној моћи Где скупљам зраке и
само преживело доба, Како се креће и у сутон пада, У неки сумрак, у предграђе гроба, Где нема мисли, ни снова, ни јада. 1904.
вечери, као после града, Мирисала је кожа тело моје: Миран, без среће и радости које Бијах као ван тамнице јада Видео нисам сунце како пада, Уздах и цвеће око сна мог што је Очајем скрио њених нада боје, Одвео дете у несрећу сада.
цвет од сребра у заспалој коси; Моја суза тешка, као сандук мајке, Као младост коју крст до крста носи, Из умрлог јада У дубину пада.
Ћипико, Иво - Приповетке
Пролазећи мимо толику чељад што ужива у богатству и обиљу, помисли Цвета на своју невољу; јада се у себи: „Толико богаташа, па ниоткуда помоћи”, и јаче осети у својој души самоћу, бригу и тугу. —Да пођемо, а?
Не знаш колико си ми досада јада задала! Бродица пристаде уз згодан шкољић; обоје искочи на крај; она га чека док бродицу нареди, па онда путањом
Погледај како се иза зида ишћућурио Данило Јованов, таман шака јада... Гледај Јована Миливојева до њега!... Гладни, голи. Домало и ти ћеш оголети, а ко ће те наредити к'о твоја мајка?.. .
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Кад су све то видели, од јада им пресео и Трг и трговање. Град им се у пакао претворио а по образу блато ошинуло, те један мимо другога појурили
Осим тога и сажаљење се пробудило. Без големога јада овакав се човек не враћа у државу друге вере. Зна он добро Селима Друштину. Зна, зна...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
„Шта, зар да ме плакат’ виде!“ Јунак сузу зна да свлада. Савлада је усред јада. Свом горчином кроз свет иде, Носи своје неизвиде, Уме живет’ и без нада.
За један тренут више јада створи Нег’ што би могле стотине громова. Има л’ се куда? — Ако имаш крила Жено, што бледиш? — Где је дете моје?
Слава теби, јуначино, коме нема равна, Лучо правде и слободе од Бога послана! Слава теби, ти патниче јада и чемера, Огледало кристалнога мушког карактера!
велиш, Љубо, Једно лепо вече Да нас, ’вако старе, Заједно затече; Да видимо шта је И на дну бокалу, Па од старих јада Да збијамо шалу; На староме жару Да се загрејемо — (Не види л’ нас нико И плакати смемо).
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
„Тиче л’ се роба то? И роб да зна? Ха, ха, ха!“ Грозно се смеје он. А мени, своме робу, поклања Два века бола, јада, чемера: На оштар колац поред Пајсија Братову главу бесно удара; Па да је гавран не би кљувао, Онде на стражу мене
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
више... више... о љубави вечитој. Па набуја, кâ олуја, — Ао јада големог! Ал’ ме текне кад одјекне Од празнине срца мог.
Није туга моја друга, Сто ме јада не савлада, Моја ј’ срећа шарна дуга, Сваки тренут златна нада. А ја друга блага немам, Нит’ би друга блага
Питање једно дрхта нам на усти, А ни то не сме нико да изусти, Ове две-три речи, пуне вечна јада: „Шта ћемо сада?..
Ох, како ће на те гласе Црна гуја јада мога Упити се, стегнути се Око срца рањенога! Па ће можда смртним стегом Раздробити сву теготу, — Ви’ш, како су
Сваком сјаје једна звезда Кроз тамнину горких јада, Сваког теши ова звезда — А зар за ме нема нада!? Зар ти ниси увек била Мелем цвеће мојих рана, Зар ми ниси и сад
Теци песмо, поточићу Порушена нада, Изгуби се у пучини Општих, вечних јада! ЛXИX Нешто си рећи хтела Кад више ниси могла; Уста ти беху нема, — Ал’ суза ти помогла.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— То је исто и код нас било — додаје Светислав. — Наши стрелци тукли су без прекида. Али највише јада задавали су им наши рововски топови.
— Није ми што је погинуо, него што остадосмо без ручка! — јада се овај. — Ја, богати. Људски живот тамо ништа не значи — упаде поручник Мишић.
— Већ смо заборавили како то изгледа кад маршујемо кроз варош и ките нас цвећем јада се Брана „Махер“. — Како?... Зар ниси видео господина капетана, пре неколико вечери? — вели Пера. — Наравно!
Све му разли пасуљ по лицу и оделу. Ето га горе где се јада: „Волео бих да ме је ударио у леђа, него што ми просу вечеру.“ И командир се насмеја.
— Чекај, да видимо даљи развој — умирује га Војин. — Он је рекао да му је та веза задала много јада. Можда сад настају интересантни догађаји. А, сем тога, да ју је првога дана увео у своју собу, прича би била завршена.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сећаш ли се оног јада Кад глас дође изненада, К’о из ведра неба гром, Да ја морам одлазити, Тебе, драгу, оставити, И мој возљубљени дом?
један, када буде време, Попеће се на врх мете лепе, И тај ће, за труде Радивоја млада, Утешит му мајку од њенога јада. 1847. Павле Поповић Шапчанин ПОГОВОР ПЛАЧ СЕРБИЈИ (стр. 37).
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!... Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!... Ја велим: пошљедњи пут.
— „Требало би, каже, на Мајданце 'нако јуначки ршум учинити; јер доста су и они нами и овој нашој светој ћаби јада задали. Добро то, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!“ — „Знам, ама како ћемо?“ — „Лијепо“, вели.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета?
У мозак мој је дах твој био уткан. И зато данас нећу часе јада И болни уздах цвета који вене, Јер још си лепа, пуна магле снене, Мада у мени крик страсти је сћуткан.
И њеном оку ти си дао сјаја. У твој се дрхтај ненадно увлаче Осмеси њени фини, кô тон јада Тих осмеха је моја душа рада.
Изван душе своје ти се срећи надаш; Садашње не појмиш, а због прошлог страдаш. Ја, довољан себи, не знам песму јада. Проспавам мразеве с облацима сивим И будим се, да се самом себи дивим, И заспаћу вечно, кад ме умор свлада.
И вратићу се чист, у свет пун гада И вратићу се без греха и јада. О, буди црква и Бог мог спасења. XXИИ По олују ти ноћас поздрав шаљем.
XЛИИ КОМЕДИЈА ЉУБАВИ Уморан сам, драга, од љубави наше И кô тешки терет на очи ми пада Несвестица пуна и среће и јада, Кô пијанство после искапљене чаше. Вај, знај, мене такве нејасности плаше.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Немојте рећи: „Овде почива Љубави наше увели струк!“ Не кун’те земљу, није вам крива — Стишајте јада ласкави звук! Немојте трошит руже убаве, Китећи њима мој вечит дом!
Измучене старе груди Да повредиш, да позледиш? „Ја те љубим!...“ тврдиш, млада, Пуна јада, пуна нада — Али љубав седом старцу Веруј, душо, тешко пада...
Тешко твојој гршној души! Опореци књигу гада, Књигу греха, књигу јада!“ „...Ја никада!“ „На спалиште! На спалиште! Пакô своју жртву иште: Душу, тело и списове, И јунака вере нове!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Ту да исцелим мог живота бол. За своју главу где закон да нађем? Вазда ме мори плач и јецај љут. Дах јада мога дуне кô олуја И носи Богу мој вапај и крик.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Као наслућивање да, можда, сигурно, неће баш тако све бити... Биће бола, јада. Колико пута тако увече, кад после дућана и добра пазара мирно, срећно пође кући, сав блажен мислећи на њу, гледајући
виђа је и увек, било при игри, при песми, он навлаш, нарочито да пева какву песму на то, која кори, куне, и да од јада пије, иде по механама, лумпује, ноћу са свирачима пијано, бесно, уз пуцањ пушака пролази поред њене куће...
све, хоће да је ту, код њега, да га одведе кући, бојећи се, стрепећи, да можда сада, уочи њене свадбе, од дерта, јада, бола, он се не заборави, запије се и тиме свима дâ на знање целу ствар, све њих обрука.
прво миловање, Миловање, слатко уздисање. Еј, не уздиши, не вежи севдаха, Еј, од севдаха горег јада нема! Младен се диже. Са стиснутим устима, укоченим, намргођеним очима, миран, прибран, поче да се прашта.
Она је више на томе него мати му радила. Ко зна због чега. Више као из ината, као пакости, јада, да га види ожењена, да види какав ће, као младожења, стидљив, срећан изгледати. О да, ах да!
То је било сваке ноћи, све горе, све теже, док једне ноћи Младен, осећајући како ће пући од јада, слушајући како она, мислећи да они већ спавају, предала се и на сав глас кука, јеца, не диже се, сиђе и оде до ње.
А како би волео да се они њега не стиде, да је он тамо с њима, пију, веселе се! И од горка јада, дерта, пуни чашу вина из чутуре, наливену диже да је пије, онако горак, жедан, да је сву, наискап...
Ћипико, Иво - Пауци
Код Јурине ограде уставише се и пустише живину по старини, а они пођоше по саду. Младићу је срце пуцало од јада кад је ступио на прекопану, испуцану земљу што се је прашила исто као и цеста с које су дошли. — Гледај, молим те!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Шта је остало од оног силника пред чијом смо суровошћу сви одреда премирали?! Шака јада. Сад лежи на постељи беспомоћан као одојче, цвокоће од грознице, бунца у бунилу и трза ногама.
Час је говорила она, поверљиво, тихо као кад се вршњакиња вршњакињи јада и кад јој обелодањује своје најскровитије тајне, час је причао он, опет на исти начин: мрмљање, шапат, све неко
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И весô лети светом свуд, Ширећи слатки јад И стрелом рàни моју груд, Несташко рàни млад! И с чудне среће, јада мог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади бог, Уз лиру и тимпан! 1882.
Трпи и живи!... Пријатељу драги, О многом чему мислио сам ја О благо оном ко не мисли ништа, Тај мање тужи, мање јада зна! Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слушô можда.
Хоћеш ли појмити тада Нејасне речи моје, и терет љубавних јада, И тајни уздах мој? О, знај да љубав моју ни вечност отела није, Ни густа, зелена трава, што сунце нада мном крије, Ни
“ И чувши беседу ову, и појмив дубину јада, Сви смо му за право дали, и сви смо пљескали тада. Редактор једнога листа, с довољно нервозном мином, Промумла кроз
би било светлије и лакше тада; Ал' он је пружао руке на сиње, далеко море, Лијући на врели песак сузе љубавних јада.
1890. МРАМОРНИ УБИЦА За време Анџела славног живљаше у древном Риму Силвије, убоги вајар. Под кровом нужде и јада Он је трајао дане, непознат и презрен често, Смрт гладну гонећи мучно заслугом скромнога рада.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Од пелена горка Добио сам јада, Од зелени грана Добио сам нада, Цвеће ми је дало Нежна осећаја, Мирни поветарац Суза – уздисаја; Кад ме своји
Здраво, грање, што ми Поклонисте нада, И горки пеленче, Што ми даде јада: Здраво поветарче, Што ми даде ваја, Здраво, цветку, што ми Даде осећаја!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Уђоше дакле Влаовићи у последњи теснац мрака и јада. Напади гнева се враћали некако редовно, једаред у месец дана, и сваком таквом приликом би тешко страдала Лекса, која
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Колико су нам јада задавале те превртљиве речи у граматици, толико још више и разни знаци, који су, изгледа, зато измишљени да направе
Највише јада и невоља су нама задавали изузеци, који су просто били гробница у коју је легао читав један разред ако не и читаво
Ах, те непознате количине, колико ли су нам оне само јада задале! И, како тада тако и доцније у животу, увек су то непознате количине које човеку задају невоље и бриге!
– Јесте, јесте! – вришти Илија Вукићевић и млатара кроз ваздух дугим рукама. – И да је само изоставио себе па ни по јада – наставља Радоје и лупа песницом о сто – него је увео себе у млађи списак генерације, оне што долази за нама, па се
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Бог свети зна кад ће они стићи своју команду. — Ах, животе, да л’ ти има краја! — јада се неко иза мојих леђа. — Овај, бре, не мисли да се заустави — говоре војници, мислећи на онога челнога команданта.
А кад наиђе ватра, ја сањам као да се грејем уз неку фуруну, па ми још мило. Поручник Бранко уздише и јада се. Скинуо чизме, и оставио поред ватре да се сасуше.
— Ех, лако је њему, тај се ужирио и утовио у командантовој кујни, а није га била мемла као нас — јада се један из четврте батерије. Заноћили смо пред Подгорицом, у једном селу.
Наређено је да војници штеде. — Ама како да штедим, кад се поводим од глади! — јада се један. — Ја лакше подносим глад кад знам да немам ништа, него кад осећам ову конзерву, на коју стално мислим —
Неке подбацују, друге пребацују. По ужурбаној паљби њиховој види се да им наша пета задаје много јада. Решене су да утамане побеснелу неман, која хоће да им уништи њихов двадесет девети пук.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
А на картама да су слике љубовца наших, о јада; И наших очева и пријатеља, да л' знамо Ил' само нам се чини - и срца наша рањава И крстови и листови?
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ка небу поглед диже Варалица и уздрхта. Гле, чуда чудовита, гле јада јадовита: на птици сребрна пера, гвоздене канџе, гвозден кљун. Мајко мајчице, окрену се Варалици свет око главе.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
судбине је хтела да за неколико десетина мерица жита изгуби главу човек који је, као мало ко у његово време, задао јада Турцима“. И године 1612.
Сваком Јуже хатар навршује. Доке тако изредили били, дуго било и вријеме прође, и задуго бане зачамао. Но да видиш јада изненада!
Зло ти било у Крушевцу вино! Зло ти вино, несретна тазбина! Виђи књигу, нечувених јада! Изубаха једна паде сила: турски, сине, од Једрене царе, а цар паде у поље Косово, а цар паде, доведе везире, а
Ал' да видиш јада на невољи! Бану јутрос нема пријатеља: није ласно у Косово поћи. Виђе бане ће му друга нема, сам отиде пољем
делије хитро потрчаше да једеке цару пофатамо; ако кажем цару, ја везиру, коју си ми ријеч бесједио, хоћеш, стари, јада допанути“. Грохотом се дервиш осмјенуо: „Ти, делијо, Страхинићу бане!
А ти, бане, данас к мене дође да ти узмеш твоје дуговање, а ја, бане, ни динара немам! Страхинићу, — јада допануо! — ће ти дође да погинеш лудо у Косову у војсци царевој?!
гуја говорила: „Моли бога, Краљевићу Марко, ђе се нисам пробудила била док је Муса у животу био, од тебе би триста јада било!“ Кад то виђе Краљевићу Марко, проли сузе низ бијело лице: „Јаох мене до бога милога, ђе погубих од себе бољега!
Прије теби нисам казивао, од срамоте и од јада мога, како ме је ђедо препануо, не знајући ко је ни како је“. Насмија се од Сибиња Јанко: „О, луд ти си, дијете Секула!
Ђерзелез Алија: „Мили боже, на свему ти фала кад с' десише затворена врата на кулама и на капијама, више б' Вуче јада учинио!“ Па побјеже своме Сарајеву. 47 ДИОБА ЈАКШИЋА Мјесец кара звијезду даницу: „Ђе си била, звијездо Данице?
Како сједе у сребрна стола, очи му се одмах отимаше, те Максима погледује сина. Та да видиш јада изненада! давно Иван дворе оставио просит снаху три године дана, иза њега болест ударила у Жабљака, у постојбину
Куд те сила сломи преко мора надалеко четр’ест конака, преко мора, да не видиш дома, ни без јада доведеш ђевојку, а код твоје земље државине, земље твоје, Бара и Улћина, Црне Горе и Бјелопавлића, ломна Куча и
прије су вођене ђевојке, и прије су момци ожењени, и прије су весела бивала у свој земљи, у свој краљевини; твога јада ниђе није било: да подигнеш земљу у сватове, а далеко кости занијети браћи нашој преко мора сиња, преко мора четр’ест
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР — ВЛАДАР Е ПА САД ЈЕ ДОСТА рече Коста Главни чистач каменог моста ГДЕ СИ ВИДЕО ШАКО ЈАДА ДА ПУТАР НЕКОМ ЗЕМЉОМ ВЛАДА ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ Људи више не живе у бризи Ко нема у глави има у књизи
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
он стигне, гдје га ручак затекне и гдје се помало крпи — вајкао се жандармеријски наредник Дане Накарада и од пуста јада одмах је скренуо у сеоску крчму. — Чекаћемо га овдје, ту њега доводе сви његови пути.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
« Дочу Јуда од њих тај чемерни му разговор од свештеника жидовских. Оде под једно дрво, од јада заврзе се за врат својим појасом, те се обеси и удави се. После врло се наду и распаде се.
Дор се обнезнани од јада, једва се опет поврати. И узе отмаштивати се Исмајелтеном ту му срамоту; распосла своје чете на све стране Ђурађ
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Зато се силно изненадила кад јој на Крстовдан приђе главом сама Зона и поче о том истом да јој се јада. Јевда изишла мало из цркве и села у трем који је око цркве, а Зона је вребала и увребала.