Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
А ком ће се, опет, милити рад кад му други све односе? Поче и да се опија. Узеше говорити да је и памећу шенуо. — Е, јадник! Како не нађе неког поштеног човека да га ишчупа из те беде? — Налазио је и то, ама му све подлију воду.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
На један тако бачен сексер веле да је тако силно полетео и одгурнуо онога испред себе, да је овај јадник полетео у неку барицу, и забо се у њу главачке, и стајао усађен као струк лука.
Теодосије - ЖИТИЈА
Сви око њега скочише, и запиташе га за узрок страшнога крика његова. А он, јадник, једва дишући каза: — Неки страшни младић по заповести Савиној — рече — на спавању је на мене напао, и извадивши мач
из некога раја божаственог или као да је много богатство изгубио, плачући говораше: „О, коликих се добара лиших, ја јадник! О, колико богатство — да се без бриге светске Богу молим — замених за ништавило славе људске!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Сад кнез нема у дому од мушкијех главах нâко једно увуче у колијевци!... Ала је стари соко охронуо, потавнио, јадник! Боже мој, кад помислиш да је он прије саме двије године овђена заповиједао, а сад, као и други какав сиромашак, чека
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
пуној опушака, или на допола попијеној чаши, а онај се њен момак све некако смањивао, све се више и више смањивао, јадник, и ускоро — требало га је тражити испод пепељаре или тањурића с бадемима, толико се био несрећник смањио, док су оне
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Раздвоји склоп јој, Милости и Спасе, да махне, широм, вратима четворма. Овако шта ће јадник сиромашак: да слуша облак како коми грашак? а ипак „има нека васиона“.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Неко рече: — А онај јадник још маше ногом... — А бога ти! — Болничари га већ ставили међу мртве, јер кажу и тако ће умрети.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Љубица га погледа пажљиво. »Та он је красан човек, добричина, рече она у себи, али шта ћеш му кад је овакав, јадник. Но ништа, бар ћу са те стране бити мирна, јер и њих има свакојаких.
Гојко не диже главе за њима. Одоше обоје у празну учионицу. Ту су у последње време седели и проводили разговор. — Јадник, жао ми га опет! рече Љубица. — А је ли он вас жалио... оно пре, кад вам је послао наредбу.
— Зашто?!... Зашто?!... Све ово, зашто?!... узвикиваше јадник гласно. — Боже, оволико страдање!... — Зашто... зашто ?!...
А видиш, код њега покушао... без размишљања... и право за камџију... зна га да је безмоћан као дете, јадник!... Гори му, страшно му гори десни образ, осећа сва места којима се бол и ватра пружају, онако дужином...
»Шта је ово ?... Има ли у свету правде и истине!... Докле ће ова страдања и муке ?... Боже, има ли те!«... узвикује јадник очајнички, па седа на један велики камен, који је ваљада нарочито ради тога и намештен уз брвна, ослања се леђима уз
— Што ти је, болан... како то гледаш ?... Ене, па он је, јадник, болестан!... узвикну она, загледавши му се у очи. — Ко си ти ? оте се Гојку загушљив глас. — Зар ме не познајеш !...
али што ћу кад само срце игра у мени, сама ми се душа весели... И свега овога не би било... и овај се јадник не би намучио, само да сам знала... за оно... Али ко је то могао знати!
није се имало ради чега живети«... Гојкова се болест одуљи читава два месеца, и напослетку јадник, намучен, озлојеђен на цео свет, саломљен и смрвљен под тешким и дуготрајним ударцима судбине, измучен и тешком
И тако до саме смрти... Знаш ли ти да сам ја бежала од њега. Побегла сам овоме несрећнику, а он, јадник, у грозници и бунилу, дојурио за мном, стао пред прозор и чека...
Шта нисам тада мислила, о Боже!... А он, јадник, наједаред клону... посрну и хтеде пасти. Ја претрнух од страха... одједном се следих, узех га као мало дете и доведох
Тада сам видела да на њега никад не бих могла руке дићи... да не бих могла убити никога. И он се, јадник, од тога дана не диже... Оде, као да је и својом смрћу хтео да ми учини услугу, да ме задовољи потпуно...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Они се смуцају ту због тебе, сејо моја, и једва чекају да онај јадник издахне... Више нисам слушао... Отрчао сам на свој кревет, покрио се чак преко главе и тако сам ћутао, ћутао до мркле
»Кад се то зачело?« пита се јадник хиљадити пут, и све му се чини да од решења тога питања зависи дела његова судбина, па се још упорније, још нервозније
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Колико се старац изморио (а можда и препануо), не мога проговорити, но чекаше, јадник, да му се дах поврне. Осорни заповједник стаде бректати; господа, и они почеше мрмљати на њ.
Дадоше му да пије. Јан је био веома блијед, лице му растројено бјеше од узбуђења. „Јадник“, рече Ивана, „Бог зна шта је промишљао гледајући све ово ноћас, а ми га заборависмо!
Сва она војска тисну се за њим, псујући га и гађајући га из пушака. Он је, јадник, бјежао што га икад ноге носаху, бијеле и крваве пјене излажаху му на уста.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бакоња приону својски. Јадник се не бјеше омрсио богзна откад, а још тога дана пјешачио четири часа. Како ли се угодно изненади кад му, послије
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Чуо је, прође Аћиму, у једној сузи размрска му се син, несрећник, јадник. А куда ћу ја? И шта ћу ја? Како да га остави оваквог? — Ђорђе, дођи овамо!
Стоји и ћути јер је слаб да седне и јаукне. Све је то казна над нама, обојицом, мисли Аћим. Зна одавно да је, јадник, јаловак. Зна то и он што ћути, мали, црн на калдрми.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ „Болује, а нема никога ко би се о њему бринуо“. „А, то је нешто друго! А од чега болује јадник?“ „Од жучи. Та бољка спопала га је већ у његовој двадесетој години и изазвала у њему наклоност ка меланхолији“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
су се ноге вукле по изораној од граната земљи и однео га на превијалиште где га је предао болничарима и где је овај јадник одмах потом умро ... Ето од тога дана нарочито Пацко је постао наш љубимац.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Чек’, чек’... ево сад... — муцаше јадник једнако, претурајући руком по појасу. Ђурица приђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Чим старац скочи да скине пушку са зида, а средњи син бјеж̓ у невидиш. Сад ће пред оца најмлађи син. Хоће и он, јадник, да окуша срећу, па ако што буде, добро, а ако не, никоме ништа.
Е, шта ће, јадник, и овоме цару каза све што је било, и како су га слуге ухватиле, и до њега довеле. Цару се допало његово причање,
То рекне и скочи до у ону маглу. Остали га погледају пошто је доље на дно пао, па угледају како је јадник искесио зубе, те помисле да му је у оном памуку лијепо и да им се смије, те и они окрену за њиме скакати у ону маглу,
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
А онај јадник у подруму? Жуљају ли га негве у које су му, јавно, пред свима, оковали глежњеве руку? Да ли је и даље онако прибран и
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Услед узбуђења осетио сам лаку дрхтавицу, као језу. Уплашио сам се да опет не наступи маларични напад... А он је јадник умро од исте болести. Као да се отимам од смрти, устао сам онако малаксао, не бих ли заборавио жалосну успомену.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Дурну се јунац, кћаше превратити кола: притрча он, јадник, задржати да не падне на земљу, те ћивот задржа, а сам паде мртав. Јер сам Бог чуваше они ћивот.
Тако, знајте, више вам ништа не говорим.« А и пре тога јадник, многу је хулу, ругу и укор на Христа Бога нашега и на пречисту Богородицу поручивао у град Грком.
Со тога вичући се говори: ах, што ћу јадник, тешко си мени и до бога! Гледа горе, гледа доле, види небо и земљу. Види горе и воде; вели помози, дај ми руку,
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Као несташна деца кад метну коњску муву магарцу у уво, па га тиме силно узнемире, те се, јадник, узаман баца ногама, стреса товар и самар, али му све то ништа не помаже, — тако и овоме само пусте у уши мисао о