Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Та ни муж јој не беше човек! Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива.
јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!... Ох, боже! Хоће ли доћи дан? Хоће ли доћи час?...
Даље ме не питај!... Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Наопако! Каква несрећа? — излети поп Спира. — Како, како? Да се није откинуло клатно, па поубијало јадну дечицу? — Није, — виче Аркадија сав задуван, — него нешто још горе! Дошли су Његова Екселенција Господин Владика...
Црњански, Милош - Сеобе 2
жене, у Кијеву, клањао се и госпожи Јулијани, као да су ону Махалчанку, у госпоже Јулијане кринолини извукли из воде, јадну, младу, удављену.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
без порода „убере мацине траве и цвијета од крушке, јабуке и трешње и скупа све скуха као чај и пије трипут дневно по јадну винску чашу, и мисли да ће имати дјеце“.
Милићевић, Вук - Беспуће
Праштао се са братом, молио га да утјеши јадну матер, нека му опросте, забораве на ово очајно дјело, јер, завршавало се озбиљно и тужно његово писмо, боље је и глупо
падала заједно са новом прашином и суморним даном, који је стрмоглављао као у понор, кроз мале застрте прозоре, своју јадну и безвољну свјетлост на предмете и на човјека, умртвљавајући их и изједначавајући их, правећи од човјека неки
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
О како је леп!“ Рече дете, па упусти, Утече му тица лепа, А мачка се за њом спусти Па је за врат јадну шчепа. „Јао мамо, удави је, Однесе ми тицу, јао! Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо, јао, јао!
у мачка очи, Диже руку па се разбаруши, Па заурла, још ми пиште уши: „Амо гледај, амо, свете луди, Кôно данак теби јадну буди, Гледај мене, гле сунашце своје, Гле јерове, дивне зраке моје!
“ Ово рече, лати ћерку јадну, — — — — — — — — — — — — — — — — — Па се онда секире осетим, И одозго доле у двор слетим, Онде један баш је дрва
Наже јунак снагом из мишица, Отклопи јој руке од вођица, Од коњица отури је јадну, Она паде на земљицу хладну, Паде доле па се обнезнани — А мој брате, таке јаде мани, Гле Стојана, гледни сивог
Турске ноге тебе јадну тлаче, А у теби свако јако плаче. Ди су дани душанови бели? Ди су ваши огњевити мачи?“ Тако старац у(з) гусле
Кад посади како цвеће, За дан, за два, па увену; А тичицу кад одрани, Одма јадну и сарани. 70. За мајчицом, још кâ дете, И за оцем проли сузе. Тад ме друга срећа срете, Али судба и њу узе.
За њом гледа, ох мој Боже, Узаман је, бит не може — Зато да му бол одлане, Зато да је јадну мане? Њу, све која заборави, Оца, мајку што остави, Не запита: ко је, шта је? Не запита: откуда је?
И опет се нашла душа Што с' усуди и покуша, Те му скупи у милости Поломљене бедне кости, Ископа му кућу јадну, У земљу га метну ладн(у), Бедно чедо у наруче, Што за њиме, за њим пуче.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ (при погребу, на венцу, 1901) Дух му се давно у небо отео, нашим се славно споменом одео. Одусто јадну тамницу уску: грудве нек падну на духову љуску.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
За који месец, бићете академски грађани! Како јој само не дојади да обрће ту јадну, вечно исту плочу, која од силне излизаности почиње већ да свира са друге стране?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол. Не дај да наше душе падну и наставе љубав нашу јадну, наш горак несрећан загрљај, нек буде свему у теби и мени гроб и крај. ПОД КРКОМ Лежим под јарболом белим.
Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ
Удостоји, Владико Христе, и Ти, пречиста Богомати, мене јадну да свагда бригујем о одласку душе моје, што угледах на родитељима ми и на рођеном од мене младенцу, за ким жалост
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Зато, кад такви дани падну, Природа кад је зла и јетка, Пробије моју душу јадну Првога дана кобна летка. ИИ Родисмо се, драга, под суморним небом, Мрачног зимског јутра, кад ветри застуде; Не дочека
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
О јунаштву ту не бјеше збора. Него бјеху к себи домамили, домамили па их похватали, јадну нашу браћу соколове, Далматинце и храбре Хрвате; па бродове њима напунили и тиска' их у свијет бијели, те довукуј
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Сва искуства само јадну душу руже. Јер, на крају, све ће бити једно исто: Празни ветри који „мементо“ зашуме, Мало трошног праха,
И док наша срца загрљајем мира Мрачнога и тешког леже на дну гроба, Страсти су повеле оргије свог пира И нас, јадну децу свога срамног доба.
И тад, ноћу, У часовима нежељених бдења, Он види дубоку и јадну празнину Срца к’о живота, живота к’о света, И да душе као лептирови гину, И да свака нада к’о магла одлета.
Ал’ и сада кад су сви видици сиви, Кад видимо јадну вредност свију ствари, Кад су нам сви људи немили и криви, А срушени вере старински олтари, — Једна лепа нежност
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Једну ноћ дође му у сну једно дијете и рече му: „Чоече! видим да си сумао душу да изгубиш и да покољеш ону јадну своју ђечицу, а знам да ти је невоља, него ћеш ујутру наћи под својом узглавницом једно огледало, један фацулет црљен,
и зауставе се кола од млина брашненога, а млинар истрчи да види шта је, кад нађе они ковчежић, и отворивши га види јадну ђечицу, али кад види звијезде им на челима, још се више зачуди, па дозове жену своју, а она ђецу подоји и стане их
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Јер ја грешну преписах овај псалтир, хвалећи бодар и дуготрпељив живот светих отаца, а кудећи немоћ и јадну леност и тежину спа.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Једну ноћ дође му у сну једно дијете и рече му: — Чоече, видим да си сумао душу да изгубиш и да покољеш ону јадну своју ђечицу, а знам да ти је невоља, него ћеш ујутру наћи под својом узглавницом једно огледало, један фацулет црљен
Ћипико, Иво - Приповетке
Код врата Боке, чија два рата чувају подигнуте тврђаве, дјевојка у мисли сажали јадну омладину што ондје, издалека доведена, под земљом живи, жељна свјетлости и распуштена живота; и тога часа осјети сласт
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Старешине све моје клоне се на страну, сви, по мраку ходећи, мене саму јадну остављају на муках, ах, жалосте моја! Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја?
Ах! доцне ће бити, Нећу, ћерко, зета очима видити.“ А ко ће ме, мајко, јадну запросити? Знаш, мамо, да немам ни пребијен новац, Зато мене неће сиромах трговац; А богати броје куће и дућане, И
Ћипико, Иво - Пауци
Помислите: два сиромашна учитеља! Помислите, докторе, на њихову јадну породицу, дјецу... коса се диже... а ви као да их извињавате? —Ја? — чуди се доктор.
Е па, до виђења! — и пружи му руку. Како је младић сам остао у пољу, заокупише га свакојаке мисли. Живо помишљаше на јадну чељад што им се, ето, отима из уста и задњи комад круха... А пољем наоколо осјећа се пун дах живота, здрав и јак.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
О, како је леп!“ Рече дете па упусти, Утече му тица лепа. А мачка се за њим спусти Па је за врат јадну шчепа. „Јао, мама, удави је, Однесе ми тицу,јао! Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо… Јао … јао!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Тад отежа дрвље и камење, онда виђе шта је јадну нађе, љуто писну како љута гуја, па замоли два мила ђевера: „Не дајте ме, ако бога знате, узидати младу и зелену!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
човеку ни младост а ни старост није за поштење, теке раслаби ли се човек и дâ ли се на своју вољу, седа брада ни за јадну му хвајду није, и боља је стидљива младост оштроумна и шмишљена. Не стоји поштење у узрасту, него у срамежу и вољи...