Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
књигу оправио, он призивље к себе јазиџију, па довати један табак књиге, искидаше књигу на комате, па пустише по књизи јазију, те позивље кићене сватове.
до обале, па ћу ватит листак шемишљиков, а моје ћу лице нагрдити — док покапље крвца од образа, по листу ћу писати јазију, додаћу је сивоме соколу: нека носи стару бабу моме, нека купи сву латинску силу, нек ти хара бијела Жабљака, нек ти
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
!... Откуд ви па тај адет и тај памет?... Што? Што, бре?... Да си научи немацку јазију, аустријски буквар, па да праћа књиге, демек писма, на аџамије из бели свет, на официре, инџилире и писаре?!
У сагашње време деца, — беше му! Зашто си уче чкољу, и јазију, — зар деца да си остану?!... — Ама, де! — прекида је Калиопа. — Неће да зборимо за тој.