Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Јури вепра, не дај, терај га из куће, Толе... Због тебе, несрећница, пати. Уклео си је. Осушио се, јаловак си. Не рађам ја теби слуге. Пет синова имам. Еј, пет! Једнога ти не дам за цело имање.
Ноћас се и теби родио син, а ти хоћеш мога... Ниси ти ништа бољи од Ђорђа Катића. Шта ти ја могу? Јаловак си. Сви сте ви исти, сунце вам, мајку вам, бога вам божјег, све вам...! Тола клону поред огњишта.
Аћим уздахну: зар га је једном прекорела оцем. А ја? И ја. Лумпује, јаловак. Исцурило, потрошило се, и сад ракију сипа у главу и мешину. Знао је да ће војска доћи, па побегао.
“ Да ли је она живела са Аћимом? питала се Симка, гадила се мајке и слушала. „Бог зна да ту је муж јаловак. Зашто онда да се патиш кад си здрава и лепа?“ Симка је хукнула, откинула тиквин цвет и згњечила га прстима.
Буди плуг и семе. И ори и сеј док не цркнеш. Никад неће бити толико уста да нестане меса и траве. Ако си шуљак и јаловак, ти што се пилиш у овој облачини мокрој, онда липши у њој да земљу не поганиш и жене не прљаш.
Све је то казна над нама, обојицом, мисли Аћим. Зна одавно да је, јадник, јаловак. Зна то и он што ћути, мали, црн на калдрми.