Матавуљ, Симо - УСКОК
У томе поп дозна за те састанке, те Јана затворише у кућу и наумише да га што скорије отправе у семинар. Али, у потоњем часу, отац се предомисли, видје да
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Друштво је међу својим члановима имало Јана Колара и знатан број младих школованих Срба, али су га угушили са једне стране митрополит Стратимировић, а с друге
Утицај Јана Колара на Србе био је још непосреднији и живљи. Било је мало људи који су имали тако широко словенско осећање као што
ОМЛАДИНСКА ИДЕОЛОГИЈА Пред 1848, Срби, у идејама својих непосредних учитеља Јана Колара и Људевита Штура, зову се »Славјани« и сневају о »великој Славији« и »Славјанском Царству«, али и осећање
оскудно је живео од књижевног рада, и у беди умро у Новом Саду 5. јануара82 1868. Студент у Јени и Халеу, друг Јана Колара, он је ђак Јернеја Копитара и Вука Караџића, који га је увео у лепоте народне поезије. Још 1837.
Милићевић, Вук - Беспуће
— питаше се очајно Гавре Ђаковић који се досађивао. И он посла у себи до ђавола и Јана Хуса, и Жишку, и словенску солидарност, заједно са господином инжињером и његовим Златним Прагом.
Плашио се планом пута и различитим другим плановима из инжињерова џепа; бојао се као живе ватре Јана Хуса и Жишке, увјеравао се да онај зна још стотину ствари о којима може да прича по неколико сати и да му пробија
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
А и кад гледа и зене шири из оба ока — чанак му вири. БОЛЕСНИК НА ТРИ СПРАТА Нашега старог доктора Јана телефон зове с Калемегдана: „Докторе драги, хитно је врло, имамо госта, боли га грло!“ „Имате госта?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“. 171. Шетала Јана, Из винограда, Из винограда, Из нова сада. У руци носи Мараму дуња, У другој носи Мараму грожђа.
Други јој вели: “Моје је грожђе“. А трећи вели: “Моја је Јана“. 172. Долети соко из Босне, Ђевојци паде на раме, Питала га је ђевојка: “Соколе сиви пернати!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Момци пуцаху сваког часа с врата. Браственици готово сви, измјенише се у полажење. Пило се и веселило до саме зоре. Јана преобукоше у црногорско рухо и затакоше му леденицу и ханџар. И он је ш њима на летурђију пошао, а из цркве у полажење.
Првијех година имао је Венцел много дјеце, која му помријеше. Најзад одњиви два мушкића: Венцела ИИ и Јана и једну дјевојчицу по имену Елвиру.
„Што ће вам гнијездо, кажите ми, па ћу вам га ја одмах снимити?“ Дјеца сва гледнуше у Јана, као да је на њега да одговори.
“ то рекавши, отрча као срндаћ. „Но, гдје ти је војска, капетанићу?“ запита гроф Јана, одигнувши главу с књиге. Гроф је сједио под оним истим бријестом гдје дан прије бјеше дјецу затекао.
Па како и дјеца у прилици умију се довијати и лијати! Сеоски клапчићи у чуду бјеху што им би од поглавице Јана. Залуду су пристајали за њим, он им је знао помрсити конце и престављати им бијело за црно те им умицати а да вјерују
што ни доцније јасније видјети неће, јер се доцније ријеђе човјек загријава толико да са свом душом пријања за нешто. Јана и Елвиру живо већ тиштате неправда, законом освештана на њиховом властитоме огњишту, бива: да им је мајка само Венцелу
педагог, јер та се вјештина лако стече кад се човјек живо опомиње недостатака и мана својијех учитеља у дјетињству. Јана који бјеше одвећ живахан, поучавао је у размацима и у мачевању, у тој је вјештини гроф био прави мајстор.
Венцел син повједи му, готово кроз плач, што се догодило. Стари, пошто неко вријеме омјераше Јана, нареди да се опет сијеку.
То се десило на измаку љета. На крају јесени, Јана отправише у „царско-војничко-племићко-васпиталиште“ у Прагу. Бјеше му тад настала тринаеста година.
Јан га је обожавао. По читаве ноћи не би уснио с њега. Час би одјек неке његове славне побједе занио Јана. Час опет недаћа Наполеонова, истинита јали измишљена, ражалостила момче.
Међу мноштвом рањенијех заробљеника, Њемци поведоше и Јана. Рана му не бјеше тешка, но за дуго лежао па му се крв источила.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Када сам споменуо св. Саву, повукао је паралелу између овог свеца и Јана Хуса, великог чешког патриоте и пророка који је био спаљен на ломачи у Констанци 1415.
лепоте и чуда Прага, пријем и разговоре са Ригером и Палацким, а навелико сам писао и о паралели између светог Саве и Јана Хуса на кога ми је обратио пажњу Палацки, а што сам веровао да ће интересовати моју мајку.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
присуству и развијању неких идеја које су се прво јавиле код Јурија Тињанова, проширене су и изузетно продубљене код Јана Мукаржовског, а у данашњу теорију рецепције непосредно су се „улиле“ из радова Феликса Водичке.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
питали га А он шапну, кад се стишô: „Ко би чуо моју тајну, Тај би одмах с ума сишô.“ ИЗ КОСМИЧКИХ ПЕСАМА Јана Неруде С брзе реке хтедох донет један вал. Вал захитих, ал’ залуду — Тиху воду донео сам дома У маленом суду.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
„Куме, куме, погледај га, — Има ли му јоште дана?“ Мила кумо, ја га видим, Умреће ти данас Јана. Ето вам га мога кумства! Ето вам га мојих жеља! Ето вам га моје песме! Ето вам га мог весеља!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
И имена су им била матора: Константина се звала Кода, Софија Сока, а Тијана Јана. Кода је била питомо и племенито дете, али ружно дете.
Грдњу сам извукла ја, зашто не пазим шта млађа моја браћа говоре... како ћу пазити! — Кода зајеца, Сока је загрли, а Јана приплакује од срца — ја, ја, хтела сам да скочим у бунар, и боље би било да сам...
Док је Кода причала последњу причу, Сока се неколико пута хватала ручицама за своју лепу главу. Јана, кад отплаче, слуша даље увек оборених очију.
Због прилика сасвим друге врсте у кући, Јана је била далеко наивнија од својих другарица. Кад су се другарице, већ после Кодине исповести, растајале, рекла је Јана
Кад су се другарице, већ после Кодине исповести, растајале, рекла је Јана тихо, као самој себи, тачно као што њен отац увек говори: — Како је сасвим друкчије тамо где су тате ожењене.
— Сока брише очи. Одмах брише очи и Јана. Кода, као права маторка, тресе забринуто главом. Она уосталом скоро свако јутро пита Соку како јој је отац, да ли му
Најтиша и најдискретнија међу трима другарицама била је Јана, врста неземаљског детета, врло плава, врло малокрвна, сва свилена, прозрачна, као медуза.
Учитељ се тек нашали: — Вичи, дете, где си, да те не згазим. — Чудна судбина тога детета била је одиста чудна. Јана је трпела детињу тугу због недаће и несреће свога оца; заправо због утучености његове, па егоизма, па равнодушности,
утучености његове, па егоизма, па равнодушности, па пролома љубави којима невољни човек није више могао да се радује. Јана није имала интелигенцију Сокину, и није јасно разабирала свој случај, и зато је живела у сталној неизвесности.
Из те неизвесности, као и из сваке, долазиле су и наде и очекивања. У сравњењу са својим другарицама, Јана је носила једну светлу детињу меланхолију. Увек се надала бољем, јер је понекад и бивало боље, макар само у илузији.
Увек се надала бољем, јер је понекад и бивало боље, макар само у илузији. Постала је Јана сујеверна; веровала у добре и рђаве дане у недељи; пребројавала слова на фирмама, и по насловима у читанци.
Без матере, без брата и сестре, Јана је живела у кућици мирној као завод за глувонеме, са служавком Анчом и са својим необичним родитељем.